header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow "Јека гусала до Бога се чује"
"Јека гусала до Бога се чује" Штампај Е-пошта
понедељак, 27 април 2009

СРПСКЕ ГУСЛЕ

        Сваки Србин би требао знати шта су гусле, исто тако њихову улогу коју су одиграле у животу српског народа. Гусле су гудачки инструмент, направљен најчешће од јаворовог а гудало од шимшировог дрвета, док је струна од коњског репа, најбоље пастува. Оне су задобиле љубав Срба због специфичног звука и због песама које су уз њих певане.

           После Видовданског боја на Косову преко свих српских земаља спустила се тешка тама. Није било слободне српске државе и Срби су постали сиротиња раја. Није било штампаних књига нити српских школа. Једине светле тачке у тој тами били су српски манастири и у њима се народ окупљао. На тим скуповима, под стољетним храстом, седео би  седи гуслар. Гудећи уз гусле он би певао о српској прошлости, о косовским јунацима, о страдањима и жртвовању. Певао би гуслар и на другим скуповима и у српским домовима. Народ би га са побожном пажњом слушао, гутао и памтио сваку реч, а трептај гусала налазио је одјек у сваком српском срцу. И тако се то преносило с покољења на поколење вековима.

Наш познати гуслар Филип Вишњић (1765 – 1834) био је син Ђорђа и Вишње по којој је узео презиме. Судбина му је била немилосрдна, јер је већ у осмој години ослепио од богиња. Али у награду за изгубљени вид, Филип је Божјом вољом прогледао срцем и душом, осетивши још у раној младости дар за песму и гусле. Његове су песме узбудљиве, по некад пророчански видовите. Пуне су историјских чињеница и имају облик стихованих хроника. Био је често са српким главарима, па је издржао и опсаду Лознице (1810). Одлазио је код чувених јунакака и од њих директно сазнавао о појединим значајним бојевима. Његов савременик Вук Стефановић Караџић затекао га је у манастиру Шишатовцу (1815), где је имао прилике да запише све Вишњићеве песме – творевине из Првог српског устанка а и неке старе народне, као „Смрт Краљевића Марка“. Наводим овде само део Филипове песме „Почетак буне на дахије“:

Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божји угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе
“.

            Филип Вишњић је умро у Грку (Срем) а захвални српски народ поставио је на његовом гробу таблу са натписом: „Благо гробу и у тами што се сјаји, где кандило припаљују нараштаји.“

            Захваљујући гуслама и гусларима српски народ није заборавио ни ко је, ни што је. Живео је и умирао за своју веру прађедовску. Учио је и научио да се бори „за Крст часни и слободу златну“. А кад је дошло време да се Срби на оружје дигну“ доказали су да у српским устанцима, као осветницима Косова, тече она иста крв која је пре пет векова текла у косовским јунацима. Српски гуслари одржали су својом песмом код српског народа Косовски завет и Православну веру; развијали у њему и утврдили дивне особине које красе Србе од памтивека. Исто тако, дала су Србима снаге да издрже надчовечанска страдања.

           Србин верује да се јека гусала до Бога чује. Зато он преко гусала узноси своје молитве и захвалност Господу Богу. Гусле су као олтар пред којима се Србин исповеда; преко њих он уздиже своје наде, уздахе и вапаје до небеса. До данашњих дана Србин је сачувао своју веру и поштовање према гуслама. То се потврђује и на тај начин што се у многим српским домовима гусле чувају као светиња. Само данас, нажалост, нису више у тако честој употреби као некада. Додуше, у многим српским земљама, нарочито Црној Гори и Херцеговини, и данас се пева уз гусле, али изгледа као да су изгубиле значај и смисао који си кроз векове имале. Срби и Српкиње треба да имају на виду да је Турака било, има их и биће их само у разним бојама, али увек са истим пакленим намерама. Зато морамо збити своје редове и угледати се на наше силне народне јунаке који су животе своје положили бранећи своју Отаџбину и Свето Православље. Тако надахнути њиховим примером, морамо увек бити спремни на све опасности које нам прете, како од спољних тако и од унутрашњих непријетеља.

           Нека свим будућим српским нараштајима заувек остану у сећању речи избеглог од комунизма српског песника Милана Петровића (1902 – 1963). У својој песми Гусларско веченаписао је:

Кад се с врха стег слободе сруши,

Поред Христа што живи у души,

Још остаје Србину да чува

Крст и гусле од јавора сува.

Ове ноћи моје ће вас струне,

Преносити од хумке до хумке,

И пренети пре освита зоре

Од Косова до Равне Горе...

            Глас са Цера, бр. 3. октобар 2008.

Захваљујемо брату Милану Старчевићу на слању овог текста – Уредништво сајта „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 27 април 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 102 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.