Једном је учитељ питао своје ученике:

„Зашто људи вичу кад су љути?“

Ученици су размишљали неко време:

„Зато што изгубимо стрпљење – зато вичемо“ – рече један

“ Али, зашто би викао ако је особа поред тебе?“ – пита учитељ

„Зар није могуће говорити тихо и лагано?“

Ученици су давали неке одговоре, али ни један није задовољавао учитеља.

На послетку је објаснио:

„Када су две особе у свађи, љутите, њихова срца се јако удаље. Зато морају викати једно на другога, да њихов крик премости удаљеност и да се могу чути. Што су љући, гласније морају викати, јер је удаљеност међу њима све већа.“

„Шта се догоди када се две особе заволе?

Не вичу један на другога, већ говоре тихо и нежно. Зашто? Њихова срца су веома близу. Удаљеност међу њима је веома мала.

„А шта се догоди када се још више заволе?

Не говоре. Само шапућу и још више се зближују у својој љубави.. Коначно, не требају више ни шапат. Само се гледају и то је све. Такве су две душе које се воле.“

Онда је рекао:

„Када се свађате, немојте дозволити да се ваша срца удаље, не изговарајте речи које би вас могле још више удаљити, јер ће доће дан кад ће удаљеност бити тако велика, да више никад неће бити пута назад“