(Приказ књиге: Павел Тихомиров: „Зона ћутања – Записи из српског гета“; издавач „Нова искра“, Београд, 2008; превод Мирјана Драговић)

Међу књигама које сам недавно купио у антикваријату Двери у центру Београда нашла се, ево, и ова – Павел Тихомиров: „Зона ћутања – Записи из српског гета“ (Зона умолчания. Записки из сербского гетто). Зашто сам узео управо ту књигу? Често на таква питања не постоје јасни и прецизни одговори. У мојој библиотеци поседујем око три хиљаде књига. Када с времена на време оком прелетим преко препуних полица и насумце узмем једну књигу, често се питам, како је она уопште доспела до мене. У овом случају, међутим, имам кратко и убедљиво објашњење. Привукле су ме ове речи у наслову: „...из српског гета“.

Писац Владимир Крупин о богохулницама из «Pussy Riot»…

У принципу, ја предлажем да се те сексуалне успаљенице пусте, али под једним условом – да им се дозволи да свој концерт одрже у синагоги или џамији. И нека либерални потписници – заштитници развратница, иду са њима да им се диве. Мислим да би у том случају доживотна робија била милосрдна пресуда, јер би после првог концерта те Иродове плесачице биле живе раскомадане.

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ О. ЧЕТВЕРИКОВЕ "ЗАВЕРА ПАПИЗМА ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА"

<…> Главни задатак Свете столице данас се огледа у постизању признања Православних Цркава примата римског епископа, које се може крајње широко тумачити и замислити као главешинство његове власти. Кључну улогу у остваривању тога треба да одигра константинопољски патријарх Вартоломеј, који заузима јасну проримокатоличку позицију и истовремено проамеричку позицију. Он треба да утврди у Православљу, од папизма позајмљену идеју о константинопољском патријарху као видљивој глави Православне Цркве, са посебним прерогативима његове власти, да би, пошто обједини све Помесне Цркве под своју власт, ставио их под контролу папе, чије је првенство он спреман да призна.[1]

“1812. година – то је слава Русије”

Данас се сећамо двестоте годишњице Наполеновог похода на Русију, који су савременици називали “поход 12 народа”. Савременици су тај догађај сматрали апокалиптичким, а Наполеона – претечом антихриста. И то није случајно, јер Наполеонова армија, прошавши кроз школу револуционарних ратова, у својој огромној већини није имала поштовања према црквеним светињама, није имала сажалења нити самилости према побеђенима. Те хуле, пљачке и скрнављења светиња која су чинили Французи у Москви, у Кремљу, страшни пожари којима су они обележавали свој пут, немилосрдна убиства војних заробљеника, репресалије над цивилним становништвом, јасно показују каквим духом су они били надахнути – духом похлепе, мржње и жеђи за светском доминацијом.