Данас је модерно да се екуменисти и заговорници уније са папом позивају на Достојевског. Наравно, они притом не цитирају битне мисли из његових дела, већ га присвајају на некакав сентиментално-бљутав начин, тргајући из контекста поједине мисли које лепо звуче и могу се, тако истргнуте, на силу, угурати у њихов екуменистичко-унијатски систем мишљења.

Екуменизам - уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести

До почетка нашег достојног дивљења века, Православни су веровали у Православље, инославни у своју јерес, безбожници у свој атеизам и сваки се трудио да убеди другога да он поседује истину! Људи су веровали у истину и борили су се за њу – па чак и они, који нису знали Истину. Страшна апостасија данашње епохе уопште није проузрокована тиме што се наш свет испунио јеретицима и безбожницима, који без обзира на њихову бројност, у благочестивим људима могу само да утврде веру. Апостасија има свој корен у томе што су данас људи престали да верују у Истину, престали су веровати да Истина постоји и да треба да чинимо напоре ради борбе за Њу.

Православље и религија Парламента

Написане 1975. г. речи о. Серафима Роуза да ће „последње поставке и изјаве екуменистичког покрета доводити у забуну“ ни данас нису изгубиле на актуелности. Парламент 1993. г. је појачао ову забуну и управо због тога његове изјаве треба да буду размотрене у светлости учења Свсте Цркве. Две главне теме парламента 1993. г. су плурализам и, како се каже у документу „Ка светској етици“, достизање савршенства у овом свету, остварење раја на земљи.