Поглед на полемику Владимира Димитријевића и Милоша Симића

Пре него што наши цењени посетиоци почну да читају текст са датим наднасловом, желимо да укажемо на пар битних момената. У нашем тексту „Циркузатски патос српских екумениста“ навели смо један пример пројаве нездраве екуменистичке памети, која је плод криве вере. Текст који следи је пример потпуно супротан првом: то је пример (над примерима) здраве памети, памети једног православног Србина, који држи и ревнује за Веру једанпут предану светима (ср. Јд. 1,3). Аутору текста желимо многаја љета, а његов напис, као ванредно значајан, уврстићемо у рубрику „Препоручујемо“, где ћемо га држати дуго времена.

Уредништво

+ + +

1) «Молитве су се у ранијим вековима читале наглас, то се посебно види у литургији св Василија Великог, дугачке су и набраја се сав Стари завет, а то има за циљ да се поучи народ који слуша.»

Молитве су се тада читале наглас зато што је то био једини начин да народ уопште научи молитве, зато што су књиге тада, 1.000 година пре Гутенберга и штампе, књиге биле преписиване ручно и толико скупе да су биле доступне само властели. Па и да нису, колико је тада било образованих и писмених људи?

Дакле, то је била нужност.

УМЕСТО УВОДА

Недавно је потписник ових редова на своју електронску адресу, доступну на сајту vladimirdimitrijevic.com. Ова два писма, једног одраслог човека и једног детета, запањила  су ме. Знао сам да живимо под окупацијом, и у свим могућим ужасима, чији је циљ да нас, Срба, нестане, јер је Новом светском поретку потребан овај простор, али не и овдашње становништво, али су ме чињенице изнете у писмима ипак навеле да мислим како је стање још горе него што сам мислио.

Помаже Бог,

Поштовано уредништво блога "Борба за веру"

Читала сам преписку између извесног Милоша и професора Димитријевића (овде:) и одлучила сам да дам свој коментар.

Драга браћо и сестре у Христу, помаже Бог.

Драго уредништво, пратим ваш сајт „Борба за веру“ већ годинама и по први пут сам веома изненађен писмом песетиоца "Одговор забринутом брату Мирославу Павловићу" од брата С. Б. Тројичина. Мене писмо брата Мирослава није забринуло иако је изнео неке своје недоумице те нисам ни желео да вам се огласим, али ме је зато овај одговор њему који је ваљда требало да нас утеши веома испровоцирао. Не због мене лично јер сам одмах препознао његов дух и изнете нетачности већ због негативног утицаја које оно може остварити на недовољно обавештеног и не упућеног читаоца те га навести да своју душу изложи духовној опасности а врло могуће и погибли.