Премда се држим оне Његошеве: „Сан је лажа, а Бог је истина“, повремено запамтим ружан сан и живим под утиском сна док не схватим, или барем не умислим,  да сам схватио поруку које можда и нема. Вјероватно је нема, мислим, није дошла споља него из моје подсвијети гдје је била заборавњена, али ускладиштена за тренутак када ће ми бити потребна.

Увод за овај текст је донекле неприкладан, али пошто се ради о људима које лично познајем, сматрам да ће ова прича у потпуности показати какво је стање у нашој цркви. Причу сам насловио: Два попа.

Помаже Бог, браћо и сестре!

„...Услед понестајања благодатних руководитеља и умножавања лажних учитеља, који су обманути демонском прелешћу и читав свет увлаче у ту обману, неопходан је живот прожет смирењем, неопходан је најдоследнији живот по јеванђелским заповестима, неопходно је сједињење молитве са плачем за собом и за читавим људским родом, неопходна је опрезност пред било каквим завођењем распаљеношћу, која мисли да дело Божије савршава само људском снагом, без Бога, Који делује и савршава Своје дело...“