Пошто је моје писмо оцу Симеону било јавно (овде:), те да је Oтац на њега одговорио јавно (овде:), желим да се Oцу и јавно захвалим на његовом одговору. Моја намера није била да у ближњим и вољенима изазовем немир, а отац Симеон је за мене ближњи и вољени и неко коме много дугујем. Јер кад сам, као онај мали мрав из приче, почео да пузим ка Горњем Јерусалиму, отац Симеон ми је показао тај Пут, на чему сам му вечно захвалан.

Током три деценије пребивања у Цркви, сматрао сам да су сва моја уверења, по свим кључним питањима вере и морала, исправна и непоколебива. Али, пошто често бива по оној народној да "ђаво и не оре и не копа, већ све о злу мисли и ради", тако дође и време за извесна преиспитивања.

За П. В.

Када је велики маг магле и дима, Јосип Броз, из своје надутости уклонио свог највећег супарника, Александра Ранковића, суочио се са великом опасношћу. Да ли је то смакнуће плод хрватско-словеначких сплетки, његове непресушне гордости, слепила пред поданичком оданошћу овог Србина, страха од српског фактора у држави коју су Срби у рату створили и у наредном рату бранили, или чега другог и мање загонетног – најмање је важно.

Христос по среди нас! 

Драга браћо и сестре, срамота ме је што мене последњег међу вама немир покреће на високоумље, па противречим онима који су много ближи Богу од мене гордога. Опростите али оно што је очигледно могу чак и ја да запазим.