Доносимо осврт Сергеја Чапнина - бившег уредника „Журнала Московске Патријаршије“, званичног црквеног издања, - на проповед коју је патријарх Кирил изговорио на празник Рођења Пресвете Богородице у Новоросијску. Сам аутор је и за време свог рада у редакцији, али и након свог скандалозног смењивања био и остао отворени либерал и обновљенац. Но, његово мишљење је, по нашем виђењу, индикативно, како у погледу скандалозне патријархове проповеди, тако и у смислу општих тенденција у Цркви.

>>Последњих дана септембра покренута је велика дискусија поводом крајње оштрих речи патријарха Кирила о „сумњичавим – непослушним“ свештеницима.

„Ако неко и даље сумња да ли је потребно учинити све што патријарх учи, - одбаците све сумње! И строго спроводите што заповедам! Јер ја не говорим од своје мудрости, већ од мудрости целог епископата Руске Православне Цркве! За нашу Цркву нема данас другог пута! Ко се не слаже – да се пензионише!“ – рекао је патријарх после богослужења у Успенској саборној цркви у Новоросијску.

Ове речи су чули сви. Изгледало је да Кирил, у девотој години свог патријарховања, више не може да изненади своје стадо, али су ове речи шокирале многе свештенике и мирјане. „Не, то је немогуће!“ – прва ствар која нам пада на памет.

Одмах се чују и гласови: „Новинари су искривили речи патријарха!“ Чекамо деманти патријаршијске прес-службе!“

Да, сви би жарко желели да се ухвате за сламку.

Али, задивљујуће је то што је ове речи прва пренела државна агенција „Русија данас“, са којом у патријаршији имају дугогодишњу везу. Начелник агенције недавно је примио орден из руке самог патријарха, а дописник „Русије данас“ се већ много година налази у патријаршијској екипи. У државној агенцији не смеју лагати ни погрешити када је реч о личности коју чува Федерална служба безбедности. И стилистика је таква да патријархов говор није тешко препознати.

Не зачуђује да су после краће паузе црквени чиновници признали да су ове речи заиста биле изговорене, али да их треба посматрати искључиво у контексту проповеди. Тобоже, тако ће све доћи на своје место и бука ће се стишати.

Авај, по мом мишљењу, патријархове речи у контексту проповеди изгледају још горе.

Као прво, сама проповед је била у склопу лигургијског празновања (проповед је саставни део Божаствене Литургије). И на дан Рођења Пресвете Богородице патријархове претње звуче још тежим смисаоним дисонансом. Богородица се моли за све нас – праведне и грешне, богате и сиромашне, надређене и подређене, сумњичаве и самоуверене. Она је „топла заступница хладног света“... И одједном такве оштре „наредбе“ моћника.  Шта је тог дана празновао патријарх? Да ли је он, по речима Светог Јована Златоустог, ушао „у радост Господара својега“? Пре само десет дана био је празник Усековања главе Светог Јована Претече. Разобличавајући Иродијаду, могло би се још понеком и претити с казнама, али на Рођење Пресвете Богородице то изгледа сасвим неумесно.

Друго, завршити проповед претњама – то је нешто ново у омилитици. Могуће је да сам ја срећан човек, али за, безмало, 30 година живота у Цркви још никада нисам чуо проповед са таквим завршетком. Не љубав, не савет, већ директна претња, чак и ако је речена са осмехом: ако се ви са мном не слажете, тешко вама и вашим породицама са вашим бедним пензијама.

Треће, са канонске тачке гледишта, то изгледа, најблаже речено, непознато: патријарх прети свештеницима туђе епархије, која има свог управљајућег епископа. То је могуће искључиво у једном једином случају – када патријарх себе доживљава као „епископа Рима“, т.ј. он је изнад свих осталих епископа и заповеда и њима и свом свештенству. Јерес? Ох, не бих желео да о томе говорим... Но, искривљавање црквене свести – то је засигурно.

Четврто, речи о томе да патријарх не говори од себе већ „од мудрости свог епископата“, тешко је назвати реторичком фигуром, то је заиста право лицемерје. Добро је познато да патријарх нема високо мишљење о епископату и да га не интересује његова „мудрост“. То је нарочито било очигледно пре пола године, кад је он, скривајући од целе Руске Православне Цркве, припремао сусрет с римским папом и на Архијерејском Сабору, на неколико дана пре сусрета, није чак ни поменуо мудрим епископима да ће се тај сусрет ускоро догодити. Последњих година цео епископат се појављује у улози статиста, а једина особа на власти је сам патријарх Кирил. И њему се уопште не допада када неко заборави на то.

Као пето, о „копејкама“ за бабушке. Ове су речи дирнуле многе. Но, и њих, такође, треба посматрати „у контексту“. Када је патријарх до грла у раскоши, а за 6-8 година дажбине свештеника порасле су вишеструко (неки ми пишу да је то 7-8 пута), када се посебним федералним законом патријарху дозвољава да не извештава чак ни државу о својим приходима и имовини, онда не само за бабушке, већ и за саме свештенике остаје заиста само „копејка“. Свештенство јауче од дажбина, и речи патријарха звуче веома цинично.

Шесто, о раду са младима. Потреба постојане борбе за традиционалне вредности ставља свештеника у ригидан идеолошки оквир, а то није занимљиво за младе људе. Али ни савремена култура, ни све оно чиме млади данас живе, свештеницима нису занимљиви нити разумљиви. И овде је бесмислено махати рукама или говорити многе речи, чак и ако су исправне. Потребно је живети Јеванђељски, љубити Христа, и, верујте ми, млади ће то видети и сами ће прићи таквом свештенику. Али, у овом тренутку, све ово је веома „несистематично“. Такви свештеници брзо „изгоре“,  а преживљавају цинични требниконосци и пришипетље. Њих је бесмислено убеђивати у неопходност рада са младима. Они живе у свом засебно свету и из њега не излазе.

Седмо, којим се то „сумњичавцима“ обраћа патријарх, ако он говори „од мудрости свог епископата“? Испада да њега нико не слуша? Црква је ван контроле и патријарху се нико не потчињава? Или је ово кошмарни патријархов сан? Немам одговор.

И последње, око пензије. Бојим се да је овим речима патријарх отворио Пандорину кутију. Питање „ко ће се пензионисати“, није баш тако просто као што се чини на први поглед. Незадовољство патријархом Кирилом, како у Цркви, тако и у друштву, је већма очигледно. Очекивања, везана за његов избор на трон Московске патријаршије, нису оправдана. Многи га виде као просечног чиновника са великим амбицијама, али никако као поглавара Руске Цркве. Одговора на питање „шта чинити?“ до недавно није било. И ево, сам патријарх Кирил је предложио: „У пензију“. А ово је прилично могућ сценарио. Тим пре, што се тако нешто већ догодило једном земљаку патријарха Кирила.

А проблеми цркава, које могу опустети, тим средствима, у која се узда патријарх, неће се решити. Неопходно је уклонити идеолошки, административни и финансијски притисак на свештенике и црквене општине. Но, бојим се да садашњи патријарх више није способан за то.

Све ово говорим са горчином и болом.<<

Превод и приређивање: „Борба за веру“

Извор: Блог Сергеја Чапнина