До почетка 20.века златне резерве Русије су биле међу највећим у свету. 1918.године  врховни владар Русије, Александар Колчак, постао је и чувар 490 тона златних полуга.

Златна грозница на Уралу

У 18.веку у Русији је злато копано углавном како је то одувек рађено –  по подземним рудницима злата. Међутим, све чешће се могло чути  да је проналажено чисто злато у комадићима, а то је у документима тог времена записивано, на пример,  овако: „1745.године, маја 21.дана, у овдашњој Канцеларији Главне управе фабрика, поменути раскољник Марков …. запазио је између Становског и Пишминског села на путу одозго светле каменчиће који су личили на кристал… Међу којима је нашао плочицу, као кременчић, на којој је знак са једне стране у шупљини, као злато“.

Истина је да су и дотада  на Уралу људи налазили на комадиће чистог злата или златни песак. Истовремено су  „бугоршчици“  („они који су раскопавали  брежуљке“ – прим.прев.) прекопавали старе брежуљке, тражећи у њима злато. Међутим, потреба за тим је врло брзо нестала – почетком 19.века у Русији је дошло до праве златне грознице, па и до тога да су чак и рудници у којима је копано злато престали да раде – више им то није требало, јер је злато лежало буквално под ногама.

До средине 19.века у земљи је копана половина светског злата – сразмере су се повећале  много пута. Тако су порасле и резерве Руске Империје: до Првог светског рата оне су износиле 1311 тона злата или 1 милијарда 695 милиона рубаља, и биле су међу највећим у свету.

Топљење златних резерви

Рат је јако смањио златне резерве Русије. У Енглеску је послато 75 милиона рубаља којима је гарантовано плаћање војних кредита. Још 562 милиона је превезено у Канаду, која је у то време представљала део Британске империје. Тако су уочи тренутка када су и власт и банке освојили бољшевици, златне резерве земље износиле 1 милијарду 100 милиона рубаља.

Међутим, бољшевици нису успели да преузму баш све резерве – један њихов део је за сваки случај евакуисан 1915.године из Петрограда у Казањ и остале позадинске градове. Тако се само у Казању нашла половина укупних златних резерви.

Бољшевици су покушали да га извезу, међутим – успели су да однесу само 100 сандука, јер су у августу Казањ заузели „бели“ и њихови чехословачки савезници. Обзиром да је кроз месец дана, у новембру 1918.године,  адмирал Колчак проглашен Врховним владаром Русије, злато које је преостало у Казању је прозвано „Колчаково злато“. Бели су освојили 650 милиона рубаља, што је износило око 490 тона чистог злата у полугама  и новцу: „Трофеји се не могу прерачунати, освојене су златне резерве Русије од 650 милиона“.

Освојено злато је делимично превезено парабродима у Самару, главни град антибољшевичког Комитета чланова тзв. Учредитељног собранија  (тј. Оснивачке скупштине). Из Самаре је злато премештено у Уфу, а затим у Омск, где је доспело под непосредну бригу Колчакове владе.

1919.године злато је утоварено у вагоне и отпремљено транссибирском магистралом коју су у то време контролисали чешки корпуси, али који су били изгубили поверење у адмирала. Када је воз са златом стигао у станицу Нижњеудинск, представници Антанте су натерали адмирала Колчака да се одрекне власти Врховног владара и да златне резерве преда чехословачким формацијама. А сам адмирал  је предат „есерима“, који  су га предали бољшевицима. Бољшевици су га одмах стрељали. Чешки корпуси су Совјетима вратили 409 милиона рубаља, плаћајући тиме свој слободан одлазак са совјетске територије.

Али, ипак, шта се догодило са преосталих 236 милиона?

Па где је злато?

По једној верзији крадљивац злата је онај исти баксузни већ поменути чехословачки корпус. Док си Чеси стражарили уз воз са златом који је из Омска ишао за Иркутск, они су искористили ситуацију и покрали су новац.

Као потврда за такво мишљење наводи се чињеница да је одмах по повратку корпуса у његову матичну земљу настала највећа банка – „Легиабанк“, коју су основали чешки легионари. Али за то не постоји никакво писано сведочанство, а осим тога количина тог злата није била довољна за основање једне такве банке.

Бивши заменик министра финансија у Колчаковој влади, Новицки, за крађу 63 милиона рубаља је оптуживао Чехе, а неки немачки опозиционари су тврдили да су Чеси украли 36 милиона – ни једна од тих цифри нема никакво извориште у постојећим историјским документима.

Још један разлог против Чеха је била чињеница која говори о Чехословачкој помоћи руским емигрантима после Грађанског рата – за ту помоћ су издвајани невероватни износи који су,  како то сматрају конспиролози, прво украдени од Колчаковог злата. Међутим, и по најскромнијим прорачунима, помоћ је далеко надмашивала чак и свих 63 милиона.

Према другој верзији, Колчаково злато је сакривено по наређењу адмирала лично. Међу местима где је могуће да је оно сакривено наводи се преводница „Марјина грива“ у Об-Јенисејском каналу, јер су уз њу нашли сахрањених 500 белогвардејаца.

Још једно место за које се претпоставља да је на њему скривено Колчаково злато су брда Сихоте-Алиња, у чијим пећинама се наилазило на златне полуге. Јављано је и да је део злата потопљен у реку Иртиш, а има неких који сматрају да су чешки корпуси једноставно одгурали део воза са златом у Бајкалско језеро, како оно не би доспело у руке „црвених“. 2013.године археолог Алексеј Тивањенко је саопштио да је успео да пронађе Колчаково злато тако што се батискафом спустио на дно Бајкалског језера: „На дну смо пронашли 4 златне полуге, које су лежале између камења и греда“.

Било како да било, према причама и присећањима, злато белог адмирала се тражи још од двадесетих година 20.века, а тражиле су га и приватне групе, и тимови које је оснивао Стаљин. И траже га и данас.

Верзију која је најближа истини  о несталом злату је изнео руски историчар Ољег Будњицки. Оних преосталих 236 милиона рубаља се, како он сматра, нашло у страним банкама и њима су плаћани оружје и муниција.

Научник је обрадио велики број архива из Стенфорда, Њујорка, Лидса, и израчунао да је Колчакова влада послала у иностранство – у британске, француске и америчке банке, приближно 195 милиона златни рубљи. Белима су у односу на тај износ давани кредити, а злато је депоновано за куповину (опет – на кредит) оружја код Американаца.

Финансијери покрета „белих“ су такође активно куповали доларе за стабилизацију финансијске ситуације. Преостали новац, 43 милиона рубаља, отео је атаман Семенов из воза који је из Омска путовао у Владивосток, и злато је потрошено за финансирање војних јединица, између осталог и за покушај да се на своју страну привуку Монголи. Тако је сав Колчаков капитал у злату, који се сматра за нестао,  отишао на покривање војних трошкова и зајмове  страних банака.

 Извор: http://kurpasov.ru/proshloe/kuda-ischez-zolotoj-zapas-rossijskoj-imperii.html

Преузето са: „Фонд стратешке културе“