1. „Усковитлани буром страсти живота, како можемо бити достојни певати твојој чудесној храбрости, о, света равноапостолна Нина...“ Акатист Светој равноапостолској Нини, Просветитељки Грузије, Кондак 4.
Грузија, на Грузијском Sakartvelo (საქართველო), што значи „Тамо где живе Грузини“ (Kartvelebi - ქართველები), малено је гнездо православља које се свило у крилу Великог и Малог Кавказа. Свила га је света Нина равноапостолна у IV веку по Рождеству Господа нашега Исуса Христоса. Са запада га умивају таласи Црног мора (Pontus Euxinus), одакле се пружа чувена Колхида, пространа равница на коју се наслања Иверија, ништа мање значајана и чувена по својој горштачкој снази и издржљивости; земља јунака и мученика за веру, мудрих царева и испосника, тиховатеља и песника истанчаног сензибилитета какав је био и „Грузијски Хомер“ Шота Руставели, писац чувене епске поеме о пријатељству и љубави, Витез у тигровој кожи, која се сматра бисером византијске и светске књижевности XIII века.[i] Забележено је у његовој оскудној биографији да је више образовање стекао у Иверији, у академији Икалто, а наставио у Византији. Мало се код нас зна о томе да је Грузија у средњем веку имала неколико високо образовних институција, академија, у којима су се осим диховних изучавале и световне науке тога доба: математика, геометрија, астрономија, реторика, филозофија. Једна таква академија налази се у манастирском комплексу Гелати у близини Кутаисија, другог по величини града у Грузији. Манастирски комплекс Гелати грађен је у периоду од 1106-1130. године, трудом цара Давида IV Градитеља. Састоји се од три цркве посвећене Пресветој Богородици, Светом Ђорђу и Светом Николи, звоника, зграде академије и помоћних зграда око ње. Главна зграда академије рестаурирана је и како се чини намера је да буде изложбени простор али тренутно, осим неколико паноа, нема никаквих експоната. Све до 1510. године када је страдала у пожару који су подметнули Турци била је центар грузијске науке, високог образовања и просвећености. Давид IV је у грузијској историји забележен као владар који је чврсто држао мач у једној и перо у другој руци. Успешно је спојио духовну и војну моћ и од Грузије начинио уређену државу која ће у наредна три века бити највећа војна, политичка и културна сила на Кавказу. Тако је започео „грузијски златни век“ који је трајао све до почетка XIV века. На један суптилан и ненаметљив начин симболика је и овде уплела своје златне нити. Након једног успешног похода против Персијанаца, предвођена Давидом IV, грузијска војска је освојила тврђаву у граду Ганџи, данас у Азербејџану, и као свој ратни трофеј на рукама је донела у Грузију врата са тврђаве која сада красе улаз у манастир, а данашња поколења Грузина подсећају на непролазну ратничку славу њихових предака. Као човек Давид IV је, кажу, био смеран и понизан хришћанин. По предању, он је за живота изразио жељу да се преко његовог гроба гази. И жеља му би испуњена. Кад се предао Богу погребен је у манастирском улазу, тик уз поменута врата из Ганџе. Тако верници који данас походе овај манастир ногом ступају на излизану камену плочу на којој је још помало видљив натпис који говори о делима и земним остацима некада славног и моћног цара Давида IV Градитеља. Тада ми на ум дођоше речи проповедника: „Видјех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.“[ii] Тако ме поучи мудри грузијски цар Давид IV, тог тмурног, прохладног и кишовитог септембарског јутра. Врата из Ганџе Надгробна плоча цара Давида IV 2. „Као божанствена звезда показала си се, света Нина, вољом Пресвете Богородице сијајући над нама и објавом Речи Божије просвећујући нас.“ Акатист Светој равноапостолској Нини, Просветитељки Грузије, Кондак 5. Света Нина је пореклом из Кападокије, из града Коласта, одакле је и свети Георгије Победоносац. По једном предању она је по очевој линији била у даљем сродству са њим. Њен отац Завулон као младић напушта родни град и одлази у Рим где се ставља на располагање императору. По наредби императора угушио је побуну Франака и заробио мноштво побуњеника, али уместо да их казни измолио је од императора допуштење да их преведе у хришћанску веру. „Дајем их теби – рекао му је император – ради с њима шта хоћеш.“ Тако је Завулон крстио десет фрначких кнежевина.[iii] За овим одлази у Јерусалим где је столовао патријарх Јувеналије, родом из истог града Коласта у Кападокији. Јувеналије беше имао сестру по имену Сузана (на грузијском Шушана) и пошто се увери у врлине младог Завулона одлучи да сестру уда за њега. Из тог брака родила се света Нина. Келија Свете Нине Кад јој је било дванаест година њен отац одлучи да се повуче из мирског живота, и пошто доби благослов од патријарха оде и скраси се у Јорданској пустињи. Њена мати Сузана, вољом брата, патријарха Јувеналија, доби задужење да у храму служи убогим и немоћним женама. Света Нина би предата на старање и васпитање једној благочестовој старици.[iv] Једне ноћи у сну јој се указа Мајка Божја и рече јој: „Иди у Иверску земљу, благовести тамо Јеванђеље Господа Исуса Христоса. Ја ћу бити твоја покровитељица.“ Света Нина се смути и рече: „Како ћу ја, нејака жена, привести Христу цео један народ?“ Света Дева јој тада даде крст сплетен од стабљика винове лозе и рече јој: „Узми овај крст. Он ће ти бити штит и ограда против сваког непријатеља.“[v] Кад се света Нина пробудила, видела је у својој руци чудан крст од стабљика винове лозе. Истргла је прамен из косе и свезала чвор у средиште крста. Са тим крстом и благословом патријарха, Света Нина је кренула у земљу Иверску на свој проповеднички подвиг. У то време Иверском земљом владали су цар Миријан и царица Нана. Као и читав народ и они беху идолопоклоници. Поштовали су мноштво божанстава и клањали се њиховим идолима: домаћег Армаза и Задена али и персијског Зороастра. Једном речју били су „либерални“ и „верски толерантни“ као данашњи екуменисти. Једном годишње пели су се на врх планине где је боравио идол да прославе празник Армаза. Тамо се запутила и Света Нина. Кад се попела на врх планине, угледала је мноштво народа окупљеног око идола Армаза. Тада се, како вели писац њеног житија: „срце свете деве распали ревношћу пророка Илије“.[vi] Подигла је руке ка небу и почела да се моли за спасење овог народа. Не беше још ни окончала молитву а са запада је наишао тамни облак. Муње су севале, громови су тукли и страшан грâд помешан са кишом запљусну читаву планину. Народ се разбежао, идоли су били разбијени у парампарчад и потоци мутне воде оденесоше их у реку Мтквари. Уз Божју помоћ Света Нина је чинила и друга чуда. Исцелила је тешко болесну царицу Нану и њеног рођака, велможу Хвара, који је био поштовалац Зороастријског учења. Чини се да је цар Миријан већ тада био начет у својој идолопоклоничкој вери. Распитивао се о Светој Нини и тражио да му обајсни каква је то сила којом исцељује болесне и немоћне. Она му рече да исцељује именом Исуса Христоса, молитвама Његове Мајке и свих светих, са допуштењем Бога, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Тада му је и прорекла да се приближава час његовог обраћења у хришћанство.[vii] Једног летњег дана цар Миријан изађе у планину Тхоти у лов. Али деси се одједном: светли, сунцем окупани дан претвори се у непрозирну ноћну таму. Тад цар Миријан сиђе с коња, баци се ничице на земљу и завапи: „Боже Нинин, отерај мрак са мојих очију и ја ћу исповедати име Твоје, подигнућу дрвени крст и поклонићу се њему, теби ћу подићи дом молитве и бићу послушни раб Теби и Твојој верној ученици Нини.“[viii] Бог услиши његову прозбу. Тама се разиђе и поново се указа светли и прозрачан летњи дан. Цар Миријан одмах сиђе са планине, оде код Свете Нине, паде пред њене ноге и молећивим гласом рече: „Удостоји ме, о матери моја, да призивам име Бога твојега и Спаситеља мојега.“[ix] Пошто доби разрешење и благослов од свете девице, отпосла у Грчку светом императору Константину прошеније да у Иверску земљу пошаље свештенике. Император се силно обрадова и у Иверску земљу посла Антиохијског архиепископа Јевстатија са свештенослужитељима и многим даровима. Тада цар Миријан, царица Нана, њихова деца, сва властела и сав народ примише свето крштење. Потом архиепископ Јевстатије рукоположи Јована за првог грузијског епископа, предаде му верни народ на старање и врати се у Антиохију.[x] Тако Гризија 326. године по Рождеству Господа Исуса Христоса постаде хришћанска земља. 3. „Пошто примише речи истине од свете Нине, нови живот је синовима иверским подарен.“ Акатист светој равноапостолској Нини, просветитељки Грузије, Икос 7. Ипак, ништа не бива без промисли Божје. Ни једно дело не зачиње се у човеку већ у промисли Божјој, и не довршава се вољом човека већ са Божјим допуштењем. Тако и ово моје ходочашће у Грузију: да је било по мојој вољи походио бих Грузију још пре пет година, али тада, Бог зна зашто, путовање беше одложено. И сад сам овде. Стојим на високој каменој литици са које пуца поглед на Мцхету, древну престоницу Иверије, обгрљену рекама Арагви и Мтквари, које, пробијајући се кроз врлети и дубоке кланце, тражећи се само њима знаним инстиктом, коначно се и нађоше овде у подножју ове планине; мирне и опружене као да су залеђене, беласају на јутарњем сунцу неким нестварним сивкастозеленим одсјајем, тихо се дошаптавају, снују своје дивље снове као путници који после дугог путовања легну да се одморе, па им се око усана с времена на време појави једва видљиви трзај или дубок уздах из груди. Манастир Џвари На овом месту, на врху ове камените планине, налази се прелепа црква Џвари, једна од најстаријих сачуваних цркава у Грузији. Подигнута је трудом краља Стефана I у периоду од 590.-605. годнине, на месту где се некада налазио дрвени крст о чијој величини можемо само да слутимо, судећи по остацима постоља пречника преко три и висине око један и по метар. Крста одавно више нема. Порушили су га Персијанци у једном од својих многобројних насртаја на ову свету земљу. Предање казује да је овај крст направљен од дрвета необичне лепоте и заносног миомириса које је расло на овом месту. Једнога дана епископ Јован пожелео је да од овог дрвета направи часне крстове. И тако, посекоше ово дрво и цело, са гранама и лишћем, одвукоше у Мцхету где су га поставили са јужне стране саборног храма. Ту је, казује надаље предање, ово дрво стајало тридесет и седам дана, савршено очувавши свежину.[xi] Од тог дрвета начинили су три крста. Један су уздигли на планини Тхоти, други у месту звано Бодбе а трећи управо овде, на овом месту где сада стојим и челом додирујем његово постоље од грубо тесаног загаситосивог камена. Уздизању часног крста предходила је литија у којој су били цар Миријан, царица Нана са децом, дворијани, све велможе, епископ Јован са клиром и многобројни верни народ. Литију је предводила Света Нина. Другог дана пређоше реку Арагви и пре уздизања часног крста Света Нина крсним знаком осени место на којем је потом и постављен.[xii] Након рушења крста, будући да су се овде дешавала многа чуда, место је постало поклоничко, те је 545. године најпре подигнута „Мала црква Џвари“ а потом, на њеним темељима, и ова садашња „Велика црква Џвари“.[xiii] Иначе, Џвари (ჯვარი) на грузијском значи Крст. Светицховели Црква Светицховели доминира древном Мцхетом. Љупке, малене кућице са својим беличастим лименим крововима, наслоњене једна на другу дуж кривудавих уличица поплочаних каменим плочама, збијају се око цркве као стадо око чобанина који седи на пању и дрема, помало уморан од живота и дугог трајања. Светицховели заиста „седи“ на пању. У време Распећа грузијски Јеврејин по имену Елиоз (Илија) боравио је у Јерусамлиму и био очевидац Страдања на Голготи. Тамо је од римског војника одкупио хитон Господњи и донео га у Мцхету. Његова сестра Сидонија узе хитон и приви га на груди. Тог часа паде мртва и никава људска сила није могла да јој истргне хитон из наручија. Ради тога сахранише је заједно са хитоном Господњим.[xiv] Временом, на том месту израстао је големи кедар под којим се света Нина свакодневно молила и чинила разна чуда. Овај су кедар посекли када је цар Миријан одлучио да на овом месту подигне храм. Намера им беше да стабло кедра уграде у харам. Али деси се чудо: нико није могао да помери стабло са места. Увече сви се разиђоше а света Нина остаде да се моли поред стабла. Пред зору сиђе анђео с неба и подиже овај стуб високо у небо. Тада овај стуб бљештавом светлошћу обасја читав град. Затим се супсти и додирну пањ са којег је посечен па се опет, ни од кога придржаван, подиже на висину од дванаест лаката и коначно се устави на једном месту. Тада из једног његовог краја поче да истиче благотворно, исцељујуће миро.[xv] Зато се ова црква зове Светицховели, што значи Животворни стуб. 4. „Радуј се, јер си у земљу иверску стоструко добре плодове донела!“ Акатист светој равноапостолској Нини, просветитељки Грузије, Икос 8. Црква је подигнута у XI веку на темељима старије цркве коју је у IV веку подигао цар Миријан. Кад се уђе у цркву лево од улаза налази се камена грађевина ступастог облика налик на пирг. Заправо то и јесте пирг у симболичном смислу јер ова камена кула већ пуна два миленијума скрива од неверника и брижљиво чува пањ посеченог кедра, Сидонијин гроб и у њему хитон Господњи. Велика је светиња похрањена овде и велика мудрост исијава из овог каменог ступа. О како се обмањијемо кад се размећемо „сувереном људском вољом“. Ми јесмо слободни да бирамо између добра и зла, Бога и Сатане, јер да нисмо ни греха не би било, али наша воља није суверена у смислу господарења над Добром и Злом. Ми можемо да творимо добра дела али не можемо да створимо Добро; ми можемо да се уздржавамо од злих дела и помисли али не можемо да победимо Зло. Бог приправља све путеве и странпутице а наше је да бирамо оне праве путеве а не оне развраћене. Ту огњену границу нису прелазили ни свеци. По предању, након вазнесења Господа нашега Исуса Христоса, Његови ученици и Богоматер Његова окупише се у Синајској пустињи. Једнога дана бацише коцку да утврде коме од њих је, по вољи Божјој, која земаља дата да проповеда Јеванђеље. Богородици припаде Иверија. Али анђео Господњи се јави и рече да не иде из Јерусалима него да остане за неко време, јер земља која је Њој пала у део просветиће се касније и Њена владавина биће тамо до века.[xvi] Уместо ње одоше у Иверију апостол Андреј Првозвани и Симон Кананит али без успеха. Симона Кананита чак и каменоваше дивља сванетијска племена. Потом дође хитон Господњи и кедар који израсте на Сидонијином гробу означи место које невидљивом силом привуче Свету Нину. Тако промисао Божја приправи проповеднички пут светој Нини. Промисао Божја одвешће је даље у грузијску земљу Кахети, да и њу приведе истинитој вери хришћанској. Али пре тога она се повукла из Мцхете на једно усамљено место где се предаде молитви, посту и духовном уздизању. На том месту налази се данас манастир Самтавро, што у преводу значи „Тамо где су свеци“. Десно од улаза у манастирско двориште опасано високим каменим зидом налази се малена камена келија у којој је боравила и подвизавала се Света Нина. Накнадно је, у потоњим вековима, дозидана купола тако да ова келија сада личи на параклис. Манастирска црква, посвећена Преображењу Господњем, изграђена је у IV веку као задужбина цара Миријана а реконструисана у периоду од 1030.-1040. године трудом краља Ђорђа I и грузијског патријарха Мелхизадека. Лево од улаза у цркву чувају се мошти цара Миријана и царице Нане у два истоветна камена кивота а наспрам њих, у прочељу, изложене су целивању мошти Светог Гаврила Грузијског, великог ревнитеља против екуменистичке свејереси, Христоса ради јуродивог. Свети Гаврило (Ургебадзе) примио је монашки постриг 1955. године а већ 1965. године први пут се за њега и јавно чуло. Те године, на првомајској паради, у центру Тбилисија, полио је бензином и запалио огроман Лењинов портрет. Ухапшен је, наравно, и затворен у подрум КГБ. Тамо су га мучили, тукли и ислеђивали али он је остао при својем: не треба јавно истицати слике људи него икону Исуса Христоса. Потом су га затворили у душевну болницу, што је био уобичајени поступак према дисидентима у време СССР. Ту су најпре покушали да га ошишају и обријају али старац се помоли Богу и, како је касније сам приповедао, деси се чудо: човеку који је узео машиницу укочи се рука; други човек који прихвати машиницу, укочи се сав. И тако, после пар месеци пустише га тајно, ноћу, са дијагнозом, како је уписано у болничком протоколу: „психопатска личност која верује у Бога и Анђеле.“[xvii] Још за живота стекао је међу верницима големо поштовање. Грузијска црква канонизовала га је 20. децембра 2012. године. Света Нина се представила Богу 335. године по Рождеству Господа Исуса Христоса у месту званом Бодбе, где се данас налази манастир у којем се и чувају њене свете мошти. Манастир је саграђен ктиторством цара Миријана а посвећен је Светом великомученику Георгију Победоносцу. Почетком XVII века тешко је оштећен у најезди персијског шаха Абаса али је убрзо обновљен и добио је свој данашњи изглед. Са платоа иза манастирске цркве пружа се широк поглед на вечито залеђене врхове Малог Кавказа, по којима се лењо вуку и чешају своје меке трбухе повесма паперијастих облака који наговестише сутрашњу хладну и сипљиву кишу. Тридесет дана је, кажу, верни грузијски народ оплакивао упокојење Свете Нине. Данас се сећање на њу празнује 14. јанура по старом календару (27. по новом) исто кад и ми Срби славимо нашег Светог Саву. Да ли је то случајно или је и то по Божијој промисли не знам, зна Бог.
Манастир Бодбе 5. „Твоје истинско дело, које је славни украс Цркве Православне и неизрециво дивљење грузијског народа, просветило је сву земљу грузијску Божанским учењем.“ Молитва светој равноапостолској Нини, просветитељки Грузије Живети православним животом значи бити макар један корак изван садашње стварности. И што више живи православно, православни ревнитељ све више се саображава лику који се формирао у далекој прошлости - постаје икона православних подвижника и светаца. Тако православље побија темељни принцип физичког времена – неповратљивост. Кад приступам светој чаши, придружујем се Тајној вечери; кад славим крсну славу, у заједници сам са свим мојим прецима који су славили хиљаду година уназад а можда и више; кад сам на литургији, ја сам са Јованом Златоустим и Василијем Великим. Православље живи у предању и од предања а предање - то је оживљена прошлост. То осећање обузмеме увек кад се нађем на неком древном и светом мести као ово сада. Православни не живе у садашњости - ми посадашњујемо прошлост. У томе је неспоразум између нас и модерниста. Модерниста би, на пример, у овом труцкању по излоканом путу препуном рупа и блатњавих локви, кроз степу која постепено прелази у камену пустињу испресецану дубоким јаругама и долинама, видео само мукотрпно напредовање до нашег садашњег циља; ми мрачни, заостали, православни традиционалисти што миришемо на тамњан и бели лук, видимо пак, како се клупко садашњег времена полако одмотава уназад, и како степа све више постаје дивља и неприступачна пустиња, а цивилизовани начин живота све даљи од нас, тако се и ми све више приближавамо нашем коначном циљу. А наш циљ је VI век. Тада су у Грузију дошли тринаест сиријских монаха, Јован (Заденски) и његових дванаест ученика: Авив (Некрески), Антоније (Маркопски), Давид (Гареџијски), Зенон (Икалтски), Фадеј (Стефанцминдски), Јесеј (Цилкански), Јосиф (Алавердски), Исидор (Самтавнијски), Михаил (Улумбојски), Пир (Бредски), Стефан (Хирски) и Шио (Мгвимски). Било је то пресудно за даље ширење и учвршћивање православног ступа у Грузији. Предање каже: преподобни Јован (Заденски) рођен је у једном селу близу Антиохије. Као младић примио је монашки постриг и ступио је на пут строгог подвижништва. Једне ноћи појавила му се у сну Пресвета Богородица и наложила му да изабере дванаест ученика и са њима да пође у Грузију. Да би изабрао тих дванаест ученика, преподобни Јован одлучи да баци коцку. Исписа имена свих својих ученика на цедуљице и сатви их на свети престо, у намери да по окончању литургије извуче дванаест имена. Али деси се чудо: анђео Господњи сиђе с неба, дохвати свих дванаест цедуљица и положи их у руке преподобног Јована.[xviii] Предање даље казује: кад се ових тринаест сиријских монаха приближише Мицхети анђео Господњи указа се Католикосу грузијске цркве Евлавију I и рече: „Ево иде Јован раб Божји са својим ученицима. Он ће утврдити ову земљу. Дочекај их срдачно и не спутавај њихову намеру.“ Дошавши у Мцхету они се поклонише Животворном стубу и хитону Господњем у цркви Светицховели и обиђоше сва места у којима је живела и проповедала Света Нина. Потом преподобни Јован узнесе молитву Господу да му укаже на место где ће бити њихово стално пребивалиште, и Господ му указа на планину Задени где је некада било светилиште паганског бжанства Задена. Пошто очистише планину од злих духова и нађоше пећину у којој устројише цркву, населише се овде и основаше први манастир у Грузији.[xix] Временом манастир се умножи те преподобни Јован, по извољењу Пресвете Богородице и равноапостолне Нине, одлучи да своје ученике пошаље и у друге делове Грузије да проповедају и оснивају нове манастире. Преподобни Давид (Гареџијски) најпре оде у Тбилиси и тамо се насели у једну малу пећину. Али би облаћен од једне девојке коју ђаво наговори да оклевета преподобног Давида да је он отац њеног још нерођеног ванбрачног детета. Позваше га на суд. Он приђе девојци, нагну се према њеном стомаку и рече: „Да ли сам ја твој отац?“ Из њене утробе зачу се: „Не ти!“ Тада је преподнобни Давид, како се приповеда, проклео девојку рекавши: „Да родиш камен!“ И заиста, после извесног времена, она роди камен.[xx] Потом узе свој крст и са верним учеником Лукијаном оде у пустињу Гареџи где се управо зауставио наш минибус. Требало нам је више од једног и по сата да превалимо тих двадесетак километара од Сагарена, последњег насељеног места, где смо присустволи недељној литиргији у цркви манастира Ниноцминда (Света Нина), након које нас је месни парох поздравио бираним речима на беспрекорном руском језику. „Ви Срби – рече – не разумете наш језик али Божју реч сви разумемо, зато нам ипак није тешко да се заједно молимо споразумемемо.“ Пустиња Гареџи налази се на самој граници са Азербејџаном. Лети температура достиже плус 50° Ц а зими пада на минус 30° Ц. Ту је преподобни Давид свио своје монашко гнездо од којег ће временом настати монашка лавра која ће свој пуни процват доживети у периоду од XI-XIII века. У то доба овде је радила чувена живописачка школа и радионица у којој су израђени најлепши портрети цара Давида IV и царице Тамар. У XII веку ова лавра је била главни културни и просветни центар целе источне Грузије. У XIII веку, у време монголских освајања, лавра је била порушена и спаљена. Тада су изгорели многи вредни рукописи али се лавра ипак некако одржала до почетка XV века. Онда је Тамерлан поново похарао Грузију и гареџијска живописачка школа поново се угасила. Године 1615. војници персијског шаха Абаса за једну ноћ побили су све монахе и опљачкали манастир. Године 1690. лавра је поново обновљена. Тада је њен настојатељ био Онуфрије Мачутадзе. У XIX веку манастирска лавра у пустињи Гареџи потпуно је опустела.[xxi] Данас је манастир поново активан са десетак монаха и мноштвом бучних туриста који долазе са свих страна света. Ту сусрећемо Енглеза који пешице обилази пустињу Гареџи и тражи пречицу до манастира Додо Рка и Натлисцамели које су основали ученици преподобног Давида (Гареџијског), монаси Додо и Лукијан. Са ранцем на леђима и металним штапом у руци чини се сасвим сасвремен овај Енглез, па ипак, мени делује некако анахроно. Као да долзи из неког времена кад се путовало пешице и кад је ходочашће било скопчано са физичким напором и извесним ризиком. Лутајући по грузијском шестом веку, он је просто залутао у неко друго време и сада тражи излаз. Има ли и он тај осећај, да тумарајући по овој пустињи враћа казаљке времена уназад? Али тада, где смо се ми то срели? У садашњости или у прошлости?
Пустиња Гереџи 6. „Твоја апостолска проповед победила је непријатеља нашег спасења. Твојим трудом и молитвама Христов врт си овде засадила и многе плодове донела.“ Молитва светој равноапостолској Нини, просветитељки Грузије Манастир Шио Мгвиме Шио, што значи Симон, ученик преподобног Јована (Заденског), оде на запад уз реку Мтквари и тамо, у једном кланцу, високо у планини пронађе пећину у коју се скараси и баци семе монашког живота. Једно време, по благослову преподобног Јована (Заденског), живео је као отшелник, док му се није придружио извесни Евгарије. Овај беше велможа високог ранга, дворјанин цара Парсмана и један од најбољих војсковођа. Једнога дана виде сатрца како се усрдно моли Богу и у његовом срцу распали се ревност за веру. Паде пред његове ноге и затражи благослов да остане са њим до смрти. Преподобни Шио, у потоњим временима наречен Мгвимски, даде му свој штап и рече: „Кад дођеш до реке Мтквари удари штапом по води. Вода ће се разићи и ти ћеш проћи по дну као по сувом. Кад доћеш кући раздели сво своје имање сиротињи. Тада се врати истим путем и поново удари штапом по води. Ако се вода разиђе и отвори ти пут дођи к мени. То значи да си изабран Богом.“[xxii] И пошто се све то зби преподобни Шио (Мгвимски) склопи руке над Евгаријем и прими га у монашко братство. Временом братсво се увећа. Једнога дана пожелеше да изграде цркву и пошто добише благослов од преподобног Шиа (Мгвимског) посветише је Светом Јовану Крститељу. Цар Парсман приложи 30 литри злата, златну причесну чашу, дискос, златни крст и богато украшено Јеванђеље. Црква се доврши између 560. и 580. године и би освештана руком Католикоса Макарија уз присуство преподобног Јована (Заденског). Манастирско братсво увећа се још више. Тако се испуни пророчанство Пресвете Богородице дато преподобном Шиу (Мгвимском): „Ова пустиња умножиће се богоносним мужевима који ће се угледати на тебе и молити се теби заувек.“[xxiii] Манстир Шио (Мгвимски) налази се на стрмој падини, на око 750 метара надморске висине. Свуда наоколо, на узвишењима изнад манастира, виде се пештери ископане у камену, у којима су некада живели и подвизавали се монаси а данас се у њима гнезде орлови. Манастирски комплекс степенасто се спушта низ камену падину. Црква Светог Јована Крститеља налази се у средишту комплекса. До ње се долази кривудавом стазом поплочаном каменим плочама. Поред цркве налази се јама коју је ископао преподобни Шио и у њој провео последњих 15 година својег земног живота као затворник. На дну ове јаме изложене су целивању његове свете мошти у онижем каменом кивоту. Више овога налази се црква посвећена Пресветој Богоматери. Црква је изграђена око 1100. године ктиторством цара Давида IV Градитеља. Данашњи изглед манастира датира из XVII века. Након најезде шаха Абаса, 1614. године, манстир је порушен али је обновљен 1678. Тада је добио ову упрошћену форму базилике. Црква Светог Јована Крститеља Источна Грузија у VI веку беше пуста и слабо насељена. Зато ће Јосиф (Алавердски), по благослву својег учитеља Јована (Заденског), отићу управо тамо. Ту ће, на пустом и неплодном месту, засновати манастир Алаверди. Алаверди није грузијска реч; Алаверди је реч турско-арапског порекла и значи „дарован Богом“. Храм посвећен светом Георгију заиста јесте дарован. По предању неки локални велможа обећа преподобном Јосифу да ће својим прилогом помоћи да се изгради црква и, поучен Богом, испуни своје обећање. Тако је у VI веку Јосиф (Алавердски) изградио манастирску цркву у Алаверди. У XI веку црква је обновљена трудом кахетијског цара Квирике Кахи. Године 1142. црква је порушена у земљотресу који је задесио овај крај, те је поново обновљена. Обнову је започела царица Тамар а довршио цар Ираклије II. Тако је настала ова велепна црква која са својих 55 м. висине надвисује све средњевековне цркве у Грузији. Овде су погребене мошти преподобног Јосифа (Алавердског) који се предао Богу 570. године, мошти кахетијских царева и царице Кетеван.[xxiv] Манастир Алеверди Кад је Исидор, ученик преподобног Јована (Заденског), дошао у заселак Самтависи, у округу Каспи, западно од Мцхете, на пола пута до града Гори, овде већ беше малена црквица, базилика изграђена 472. године у време владавине цара Вахтанга Горгасалија. Краљ Вахтанг Горгасали који је ујединио Иверију и Картали и ударио темеље данашњем Тбилисију, подигао је у њему цркву Метехи која данас краси леву обалу реке Мтквари и доминира старим језгром Тбилисија. Исидор (Самтавијски) је основао Самтавијску епархију и упокојио се крајем VI века. На темељима сатре цркве подигнута је у периоду од 1025.-1030. године данашња црква посвећена Нерукотвореној икони Спаситеља. Претпоставља се да је цркву градио чувени грузијски неимар Арсукидзе, исти онај који је пројектовао и цркву Светицховели у Мцхети.[xxv] Самтависи Тако се временом умножише манастири по читавој Грузији. Неки од њих постадоше читаве лавре, као Сапара на пример, са преко 20 грађевинских објеката: цркава, кула, конака, трпезарија, библиотека, скривница... Али убедљиво највећи међу њима је комплекс Вардзија са преко 6.000 келија у 13, неки кажу у 19 нивоа уклесаних у стену, у којима је својевремено боравило преко 10.000 монаха. Велики земљотрес који је погодио ово место 1283. године одвалио је огроман комад ове планине, тако да се до данас сачувала свега 1/3 читавог комплекса. Данас је то само туристичка атракција. Посматран из даљине овај манастирски комплекс делује нестварно, као сновиђење – помало језиво и застрашујуће, као дупље из којих су ископане очи. Тада ме обали туга: шта су све наши славни преци могли да учине за веру а ми, њихови потомци, нисмо кадри да сачувамо ни пламен вере коју су нам преци завештали.[xxvi] Монашка келија у Вардзији
7. „Православна Црква је брод који плови узбурканим океаном. Ми, православци, налазимо се у овом броду, а људи других вероисповести пливају сами.“ Св. Гаврило (Ургебадзе) Опружен дуж реке Мткаври, Тбилиси дрема милован благоугодном руком осунчаног септембарског јутра. Као какав доброћудни Кавкаски овчар[xxvii] нагрева своје шеснаест векова старе кости и тек понекад жмирне на једно око или се огласи отегнутим пригушеним зевом. То шкрипе кочнице негде доле, у дубини градске вреве која се захуктава. Са пространог платоа испред цркве Самеба чини се као да је Тбилиси потонуо у неку дубоку провалију. Затечене овим изненадним призором, љупке малене зграде, густо збијене по обуду града као да се нагињу над ивицом те провалије и као занемеле од страха, напрегнуто ослушкују одјек тог урушавања. То доле, из дубине брекћу и стењу аутомобилски мотори. Кровови и куполе столетних цркава пресијавају се у оштрим тоновима сивкастозеленог и руменог, као и заобљени врхови околних планина које уоквирују град. Ниско, кристално плаво и чисто небо посуто је меканим паперијастим облацима који висе окачени о ништа. Све је овде у контрастима. Грузија је земља јаких контраста. Овде се додирују, чешају и сударају се древна прошлост и модерна садашњост; вечност и пролазност; камен и бетон; високе планинске громаде и питома низина Колхиде; благородни виногради и врхови високих планина, покривени вечитим снегом и ледом. Па и ова црква, Самеба, у контрасту је са самом собом и својим непосредним окружењем. Црква је изграђена у традиционалном грузијском стилу, од фино тесаног камена жућкасте боје што јој даје печат аутентичности и сведочи о истрајности овог, бројчано малог али духом и древном културом великог народа. До цркве се успињете високим степеницама од бетона до којих се долази широком променадом са обе стране оивиченом бетонским стубовима и поплочаном плочама од вештачког камена, белог и загаситосивог, као и плато испред улаза у цркву. Слику оштрог контраста употпуњује позлаћена купола и огромни метални каделабри млечно беле боје. Са својих 101 м. висине надвисује све православне храмове на Кавказу а и шире. Храм је изграђен и освештан руком патријарха Католикоса Илије II, 2000. године, у славу два миленијума хришћанства. Иначе, Самеба на грузијском значи Света Тројица. Данас је Крстовдан – Уздизање часног крста Господњег. У саборној цркви Самеба у Тбилисију управо почиње литургија којом началствује патријарх грузијски Католикос Илија II, уз саслуживање свих грузијских архијереја, свештеника и ђакона саборне цркве. Католикос Илија II је омањег раста, јако погрбљен напред и у десну страну. Отежано хода, ногу пред ногу и уз помоћ двојице ђакона који га држе испод пазуха. На лицу му се види терет година и прележане болести. (Прича се да је трован. У вези са тим летос је ухапшен један од њгових секретара али резултати истраге још нису доступни јавности.) Његово преосвештенство Илија II ужива велико поштовање у целокупном Грузијском народу. Његова реч се радо прима и поштује. Литургију прати мушки црквени хор са галерије изнад главног улаза, наспрам олтара. Ко није чуо грузијско црквено појање, нарочито женско, тај не зна како певају анђели. То појање нема ону звонку рескост која се провлачи кроз руско појање али ни ону наглашену мекоћу и отегнутост која краси грчко појање; то је једно снажно и топло појање прилагођено успореном ритму срца, као дисање у исихастичкој молитви. Саборна црква Свете Тројице у Тбилисују, кажу, може да прими 15.000 верника истовремено. Данас нас овде има пар стотина. Среда је, радни је дан, ваљада је то зато. Груписани смо дуж трака са леве и десне стране које су постављене да ослободе средишњи простор и окружени смо гомилом људи у цивилним оделима са „бубицом“ у уху који брину о безбедности патријарха. Већину присутних чине жене. Оне су чедно и пристојно одевене. У грузијским црквама нећете видети жену која није покривена марамом, закопчана до грла и са сукњом до испод колена. Ако ипак сретнете неку у мајци на брателе и шорцу, знајте да није Грузинка. Ја сам срео једну такву. Нажалост била је Рускиња. Големи унутрашњи волумен ове цркве, супротно очекивању, не делује хладно и прождрљиво као готске катедрале, не гута вас и не одзвања празнином; напротив, ствара пријатан осећај заштићености, осећај да сте на сигурном месту, да нисте сами и остављени, напуштени и заборављени. Тако се ваљда осећао и Ноје у свој огромној дрвеној барци. Без тог осећаја човек не би могао да се одржи на ногама под теретом празнине која се надвија над њим. Тај осећај употпуњују снажни и издужени стубови од тесаног камена који својом виткошћу и бојом окера уносе у простор топлину, извесну опуштеност и смирење; као и високо подигнута купола која као да отвара небо и мами тело да крене за погледом, кроз тај узани отвор кроз који пролазе невидљиве лестве Светог Јована Лествичника. А доле, из дубине, грокће модерни Тбилиси са својим бучним аутомобилима, кафићима, стриптиз баровима. Јесте Грузија врт Пресвете Богородице али ако се не обрађује, ако запусти, и овај би православни перивој могао да зарасте у коров. Рђа Запада постепено али постојано, по већ опробаном клишеу, нагриза оштрицу грузијског традиционализма: мало-помало све ће постати фолклор и спектакл за туристе. Грузија је вековима успешно одолевала исламу – Турцима, Персијанцима, Чеченима, Монголима, Тамерлану - али да ли ће одеолети искушењима Новог светског поретка? Не знам. Зна Бог. [i] О њему се врло мало зна. Предпоставља се да је рођен између 1160. и 1165. године у Грузији, у месту Рустави по којем је и добио пеудоним Руставели. По једној легенди био је безнадежно заљубљен у царицу Тамар и зато протеран из Грузије. По другој верзији протеран је из Грузије јер је одбио царичине љубавне понуде. Било како било, зна се да је био министар на двору царице Тамар и да умро око 1216. године као прогнаник у Јерусалиму где је и сахрањен у Манастиру Часног Крста. (https://ru.wikipedia.org) [ii] Књига проповједникова: 1; 14 [iii] Житие святой равноапостольной Нины – Бодбийский монастыирь св. Нины, 2014, стр.3-4 [x] Житие святой равноапостольной Нины – Бодбийский монастыирь св. Нины, 2014, стр.27-28 [xii] Житие святой равноапостольной Нины – Бодбийский монастыирь св. Нины, 2014, стр.31-32 [xiii] https://sr.wikipedia.org [xvi] Житие святой равноапостольной Нины – Бодбийский монастыирь св. Нины, 2014, стр.3 [xvii] Ухапшен је по чл.71, део I, тадашњег Кривичног закона „због антисовјетске пропаганде“. Његов досије уништен је 20. октобра 1978. године. Из потврде коју је издало специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. види се да је отац Гаврило на саслушању изјавио: „То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета трба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: “Слава Лењину”, кад човеку није потребна слава? Треба писати: “Слава Господу Исусу Христу.” Пуни текст у болничком протоколу заправо гласи: „Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: “Све је од Бога.” Не општи са околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу; о Анђелима, о иконама...” То га је спасило од стрељања. (Дијадема старца – Сећања на грузијског подвижника оца Гаврила – Москва, 2005, стр.7 (PDF)) [xviii] Хатуна Раквиашвили: Тринадцать ассирийских отцов и их монастыри – Тбилиси, 2016, стр.4 [xxi] Хатуна Раквиашвили: Тринадцать ассирийских отцов и их монастыри – Тбилиси, 2016, стр.56-57 [xxii]Хатуна Раквиашвили: Тринадцать ассирийских отцов и их монастыри – Тбилиси, 2016, стр.68 [xxv] Хатуна Раквиашвили: Тринадцать ассирийских отцов и их монастыри – Тбилиси, 2016, стр.103-104[Type a quote from the document or the summary of an interesting point. You can position the text box anywhere in the document. Use the Drawing Tools tab to change the formatting of the pull quote text box.] [xxvi] Ради појашњења: исту такву зебњу осетио сам и ономад кад је омалдина СНС-а клицала Турском председнику на месту где су Турци набили на колац Ђакона Авакума, само зато што није хтео да изда православну веру. Колико сутра, многи од њих ће бити виђени у цркви – не да би окајали своје грехе! – него да би одглумили ревносне хришћане. За многе је, данас, литургија само представа у којој се глуми српство и православност. То ме плаши. Не бојим се непријатеља него лицемерија. [xxvii] Аутохтона раса овчарских паса пореклом са Кавказа. |