Шпанац по рођењу, Павле приступа папистичком монаштву францисканског реда. Једног дана, док је прегледао материјал о „светој инквизицији“ у манастирској библиотеци, наилази на спис написан 1647. године. У том спису је описана одлука инквизитора о анатемисању свих оних који се усуде да прихвате, верују и проповедају апостолску равноправност Апостола Павла.

У први мах, није могао да поверује да је тако нешто могуће, и мислио је да се ради о типографској грешци или неком фалсификату. Међутим, даље истраживање о том спису је само потврдило његову аутентичност. На то су указивале и раније одлуке папе Јована XXII и Климента VI, из 1327. и 1331. године. У тим одлукама, папе су осудиле и анатемисале све оне који су негирали да је Апостол Павле током свог апостолског живота и рада био у потпуно подређеном, еклесијалном, монархистичком ауторитету Апостола Петра. Исте те осуде и анатеме су повоно изрекли и папе из скорије историје: 1907. године папа Пије X и 1920. године, папа Бенедикт XV.

Будући да му је равноправна позиција Светог Апостола Павла у односу на било ког другог Светог Апостола била потпуно јасна из многих писања Светих Отаца ране Цркве, Павле се нашао у великој духовној дилеми која је произвела код њега велике недоумице. Због тога, он се обраћа свом исповеднику, објашњавајући му целокупну своју духовну борбу. Исповедник га је саслушао са изразом туге на лицу, и након што је поћутао пар минута, пружио му је следећи одговор: „Библија и Оци су те повредили, дете моје. Стави то на страну и врати се ка непогрешивим учењима цркве (римокатоличке, прим. прев.), и не дозволи себи да постанеш жртва таквих помисли. Никада не дозволи да створења Божија, ма ко да су, поремете твоју веру у Бога и цркву.“

На крају разговора са исповедником, добио је листу књига које је као задатак требао да прочита, са упуством да га мора редовно извештавати о свом напретку у проучавању тог писаног материјала. Павле је послушно прикупио књиге са листе и почео да их чита. Оне су садржавале теолошке одлуке разник папа и помесних сабора римокатоличке цркве. Што је више читао, све више је схватао да уопште није био упознат са устројством и органском структуром (еклисиологијом) цркве којој је припадао. И управо је у тим текстовима, које је исповедник мудро препоручио, почела да се открива истинска апсолутистичка природа монархијског система, на челу са папом као „темељом стабилности“ и „најзначајнијом суштинском институцијом“, без кога (наводно) Хришћанство не би могло ни да постоји. У књигама је писало да су сви они који одбију да препознају ауторитет папе - шизматици (расколници), јеретици и безбожници, који иду у правцу вечне осуде, јер је за спасење неопходна вера у папизам.

Павле, опет по послушању, пише извештај свом исповеднику, у коме му даје на занање да није у могућности да се повинује људским учењима, које назива папском лудошћу, јер не налази да су у складу са Светим Писмом и Светим Оцима ране Цркве. Веома брзо је стигао одговор на то писмо. У њему исповедник пише: „Ниси следио мој савет, и опет си изложио своју душу опасним утицајима Светог Писма, које као огањ сажиже и спаљује онда када не просветљава. У случајевима попут твога, папа је рекао да је велика грешка мислити да сваки Хришћанин може читати Свето Писмо. Поред тога, теолози нас упозоравају да је Библија тамни облак, и да је веровање у њену просветитељиску моћ и јасноћу погрешна догма. Што се тиче Предања, мислим да није потребно да те подсетим да по питањима вере треба првенствено да следимо папу. У оваквим случајевима, папе вреде као хиљаде Августина, Јеронима, Григорија, Златоустих, итд.“

То писмо је само потврдило Павлове сумње у погрешност учења римокатоличке цркве. Тада је схватио да је кренуо путем који је неминовно водио напоље из окружења у коме се налазио. На памет му је падала и мисао бискупа Марена, који је својевремено писао да би било тачније када би римокатолици у своје исповедање вере уместо „верујем у једну... цркву“, ставили „верујем у једног... папу“.

Упоредо, у то време, Павле је готово прекинуо своје теолошке студије, повукавши се у своју келију, мислећи само о овом великом проблему са којим се суочавао. Следећих месеци је проучавао организацију и структуру ране Цркве, директно из светоотачких списа. Међутим, то није могло да прође незапажено. Поред тога, био је у контакту са клирицима из манастира у коме се налазио, и у разговорима са њима, установио је да су сви, чак ако су и били свесни апсурдности папизма, имали слепу послушност према утврђеном систему. У том фанатизму, најупечатљивији је био језуитски свештеник који му је једном приликом рекао: „То што си ми рекао налазим да је вема логично, јасно и истинито. Међутим, ми језуити, поред уобичајена три завета, дајемо и четврти током нашег пострига (у монаштво). Тај четврти је важнији од завета чистоте, послушности и сиромаштва. То је завет о потпуном подређењу папи. Због тога, спремнији сам да идем у Пакао са папом, него на Небо са твојом истином.“

Сви са којима је био у контакту су имали мишљење да је јеретик, а добио је писмо и од бискупа, у коме је писало: „Неколико векова уназад, идеје које имаш, биле би довољне да те спале на ватри свете инквизиције.“

Услед целокупне ситуације, Павле доноси одлуку да напусти манастир, и недуго после, потпуно напушта и римокатоличку цркву. Неки из манастира, који су давали знаке да су спремни на исти корак, у одлучном тренутку су показали неспремност за такве радикалне потезе. Павлов одлазак се прочуо, и убрзо је стигла подршка из редова шпанских и француских протестаната. Упоредо са њима, стизала су претећа и увредљива анонимна писма пуна осуде. У њима је оптуживан да даје пример за апостасију другим римокатоличким клирицима. Услед осећаја несигурности, сели се из Барцелоне у Мадрид, где га салеће англиканска црква и протестанти. Око њега се, нежељено, појављују људи, чак и из редова римокатоличког клира, који су свесно одбацивали папизам и његове догме.

Због тога, на његову адресу стиже еклисиолошка дисертација са насловом „Папа, викар нашег Господа на земљи“, коју му шаље римокатоличка црква, као последњи покушај да га поврате „из јереси“. На слоган из те дисертације који је гласио: „Услед непогрешивости папе, римокатолици су једини хришћани који могу бити сигурни у оно што верују“, Павле је одговорио: „Истина је да сте ви, услед те непогрешивости, једини хришћани који не можете бити сигурни, шта ће од вас тражити да верујете сутра.“ Свој чланак који је јавно објавио, завршио је речима: „Ускоро ћете због пута којим идете, прогласити Господа за папиног викара на Небесима.“

Павле пише и објављује у Буенос Аиресу, Аргентина, студију у три тома, која представља колекцију светоотачких списа из прва четири века Хришћанства, који директно или индиректно говоре о еклисиологији ране Цркве. У тој студији, он показује и доказује сву апсурдност и неоправданост папског примата.

Некако у то време, дешавају се и први контакти са Православном Црквом. Прво са групом Православних Пољака, потом преко књига и часописа из Русије и Грчке, преко веза са архимандритом Катсенавакисом из Напуља. Све то је узороковало пораст његовог интересовања за Православље. Првобитно мишљење да су Православни расколничка група без духовног живота, распарчана у мале групице које немају карактеристику Цркве Христове, почиње да се мења. Убрзо схвата да се основне поставке еклисиологије како је он схвата, потпуно слажу са еклисиологијом Православља. Ступа у контакте са Православним Епископима на Западу, који га упућују на разне Православне књиге. Они га истовремено саветују да се ослободи оптерећења негативности према римокатолицизму, да на то заборави, и да се окрене својој вери и да провери колико је она различита од протестантске, англиканске и Православне вере.

То није био нимало лаган задатак, и Павле на крају закључује да он верује у оно што је садржано у књигама Библије, а на основу тумачења Светих Отаца ране Цркве, и у одлуке Васељенских сабора. Тиме је само показао да је његова вера најсличнија вери Православне Цркве. Схвативши где се налази, пише подугачко писмо Васељенској Патријаршији и Архиепископу Атине, сели се из Шпаније (у којој није било Православне парохије) у Француску, где подноси захтев да буде примљен у Православље. По жељи да се чин примања обави у Грчкој, одлази тамо, где је очински дочекан, а Свети Синод Грчке Православне цркве позитивно одлучује о његовом захтеву. По примљеном постригу, прелази у манастир Светог Пантелејмона, и после га рукополажу у чин архиђакона.

У годинама које следе, Павле постаје Епископ Грчке Архиепископије за Северну и Јужну Америку, са седиштем у Мексику. Тамо мученички страда за Православну веру, 4. фебруара 1984. године, од стране верског фанатика, за кога су локалне власти тврдиле да је ментално болестан.

http://www.pravoslavlje.net