ПРИСИЛНИ ЕГЗОДУС - ИЛИ СКЛОНИТИ СВЕ НЕПОДОБНЕ

Судбина монахиње Февроније из Манастира Благовештење у Овчар Бањи код Чачка

Образац који се односи на пређашње ратне догађаје и страдања народа, може се пренети и на обичан живот и применити по потреби на појединачном примеру, када треба неког одстранити из његовог домицилног пребивалишта - неком врстом протеривања.

Дошло је време да су и свештеници и монаси припадници наше Српске Православне Цркве неком постали неподобни, непослушни, неподложни некој врсти ''преваспитања'' у циљу и сврси реформације наше Цркве, у духу модерних европских тежњи наше Државе Србије и српског народа.

Камен спотицања је спремност неких свештеника и јеромонаха да одмах и безусловно прихвате служење Свете Литургије ''по новом'' реформском начину, на једној страни, и неспремност других свештеника и јеромонаха да одступе од вековног поретка начина служења у нашој СПЦ, на другој страни.

А онда су ту и друге ''новотарије'' које су акцесорно (припадајуће) везане за нови поредак Богослужења, па се мора пристати на много више новог и нетрадиционалног, досада апсолутно неприпадајућег нашој СПЦ.

На МЕТИ су тако Олтарске Двери и завеса, које као ''сувишне'' треба избацити из нашег Црквеног храма, целивајући Крст који треба ''склонити у неки ћошак'' Цркве док се сасвим не избаци из ње, ''вишак'' је и сам Олтар, онда ''више није важно'' у појединим деловима Литургије како се служећи свештеник окреће - према истоку и Богу или према западу и народу - у зависности од захтева важећег Служебника, и списак се неограничено шири у правцу протестантског схватања поимања Цркве и Богослужења којем обрасцу тежи та нова ''реформа'' наше Српске Православне Цркве.

Више мањих пожара, може се спојити у онај катастрофалних размера.

Сувишна је и доктрина Светих Отаца о послушањима према старцима Цркве, о путу спасења верних које води послушањима њима старцима као путовођама спасења - ''јер првенство послушања јаче је од љубави'', а онда, потом су степеницу ниже све остале хришћанске врлине - из простог разлога што стараца нема или их све мање има, или ако и постоје није има дато првенство власти у нашим Манастирима.

Ово јер Игумани Манастира су сада неки млађи и образованији у наукама света.

Како су ти млади ''реформаторски игумани'' заузели кључна места у нашој СПЦ да руководе Манастиром Студеница, манастиром Градац и другде где је служење ''по новом'' заживело и постало важећи принцип Богослужења, а све  супротно и успркос наредбодавној одлуци Сабора СПЦ број 891/ зап. 555  од 12. Јуна 2007. године о обавезном начину која говори да ''у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве'', то је постојање стараца на другим ''мање важним местима'' који се држе ове Одлуке Сабора СПЦ постало баласт за постојеће реформске тежње.  

Негде у неким већим Манастирима постојећи старци су ''нестали'' у смислу да су склоњени и скрајнути у неку врсту егзодуса или анонимности за приступ верницима - лаицима из света.

Премештаје су добили и неки свештеници са својих дугогодишњих градских парохија, који имају дугогодишњи стаж у граду - на парохије у села где има мање верника и где и даље могу да служе ''по старом'', кад већ тако желе и не одступају од ''само формалне'' Одлуке Сабора СПЦ, о обавезном начину свих Богослужења у нашој Цркви.

Начини борбе против ''непослушних'' захтевима новотараца су бројни, сваког дана све разноврснији - дакле неисцрпни и непрестани.

Постоје сада старци у Српској Светој гори, Овчарско-кабларској, које сада треба ''сломити или склонити'', обзиром да су последњи чувари традиције СПЦ и правилног начина свих Богослужења.

Пре одлуке о њиховој крајњој судбини - на пример одлуке о њиховој замени млађим јеромонасима ''новотарцима'' или одлуке о њиховом премештају у неку већу пустињу са што мањим бројем верника - а да се све то деси по могућству без ''већег узнемирања јавности'' - потребно је предходно на неки начин и што више ''загорчати им живот'' у Манастирима где се тренутно годинама налазе.

Како?

Па једноставно за почетак - ограничити им кретање и приступ другим Манастирима - да се проблем њиховог супростављања ''реформама'' наше СПЦ сузбије на што мањи простор.

Даље, одстранити им монахиње из њихових Манастира које су ту годинама то јест деценијама живеле и ту остариле, јер треба ставити на крајње искушење те старце да више нема ко да их опере, спреми им храну и тако им дозволи слободно време да се моле за ''сав свет'' што је њихов основни позив и завет. 

Конкретан пример је монаха Оца Георгија који треба да ''отера'' монахињу из поднаслова овог текста Февронију, из манастира Благовештење у Овчар Бањи, по писменој наредби-решењу свога Архијереја жичког Хризостома.

То што њему надлежни Архијереј Хризостом живи и ради у окружењу већег броја Монахиња у манастиру Жича, у Краљеву, није подложно поређењу.

Пустио је исту ситуацију Владика Хризостом и другде, где је на пример као духовника поставио младог јеромонаха Виталија да се стара о духовном вођењу монахиња Манастира Градац и где искушења су много већа од оног које потенцијално има старац Георгије у Манастиру Благовештење.

Али разлика је очигледно једино у подобности према спровођењу реформи новотарства.

Владика Хризостом је Владика и није подложан Закону који треба да је за све исти - или су сви Манастири једнообразни без мешања суживота монаха и монахиња или постоје изузетци према некима - према чину или према подобности.

Монахиња Февронија је постригана у свој монашки чин у манастиру Благовештење у Овчар Бањи, ту је годинама живела и духовно узрастала, ту жели и своје кости у Порти овог Манастира да остави пре другог доласка Христа и вечног суда према свима вернима и њеној души и телу.

Али Владика жички Хризостом то не прихвата, може како хоће да одлучује о туђим судбинама и егзодусима, и притом Закон Божији примењује према својој ''политици реформе '' Цркве, па ко му се не противи - остаје где јесте и где жели да буде и свој свештено-монашки позив обавља , а ко ради супротно - ко зна где ће да се нађе, тамо где то не жели - јер није подобан своме Владици.

Али на крају о свему Господ Бог ће да суди, а преостали верни који се са целом овом причом о егзодусима не мире ће се борити до судњег дана, као што Христовим војницима и приличи, па нема - нити ће бити мира ни у Цркви Православној, нити су Срби склони да погну главе јер сам Бог их штити...  

О судбини Монахиње Февроније цела јавност верних мора да проговори!!!

 дана 30.04.2009. године                                  раб Божији Томо Обрадовић