header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Стефан Каргановић: Хохштаплер Штампај Е-пошта
уторак, 14 новембар 2017

 При крају Другог светског рата, италијански писац Куцио Малапарте објавио је једну суморну белешку о лому који је управо преживео: Kaputt. [1] (Да, тамо се налази, између осталог и она чувена епизода са поглавником НДХ, „доктором“ Антом Павелићем, и корпом људских очију на његовом писаћем столу.) Та „груба и опора немачка реч,“ како је оцењује др Лазо Костић у свом приказу Малапартеових потресних сећања на хрватска зверства, означава слом, хаос, извртање тумбе свих уобичајених мерила и вредносних лествица.

Тешко је отети се утиску да сада, неколико деценија после догађаја које је са нескривеним гађењем описивао Малапарте, опет преживљавамо једно слично раздобље свестраног и слабо закамуфлираног моралног слома. И овом садашњем савршено пристоји онај исти опори, тевтонски израз: капут.

За данашњи слом само би се могло рећи да је општији и свеобухватнији од онога у Малапартеово време. Више ни говора не може бити о проналажењу излаза, бољитку или делотворним алтернативама. Без обзира на то која варијанта материјалистичке идеологије однела победу, источна или западна (или нека њихова још неслућена синтеза) једна ствар је сигурна: људски дух биће обавезно поражен. Раније, било је могуће гајити барем варљиву наду да ће падом фашистичког царства и окончањем светског рата почети нека врста обнове. Сада, муњевитим и по много чему још неразјашњеним распадом комунистичког царства, чему је уследила краткотрајна премоћ и затим осипање њему супарничког система, будућност једва да обећава нешто више од немилосрдних локалних сукоба и општих немира. Можда помоћу њих нека зла сила настоји да нам приближи страшну апокалиптичку визију последњих дана (Матија, 24:6; Марко 13:7).

Један од легиона тих насртљивих злодуха, заогрнутих тогом анђела светла (2 Кор. 11:4), што неуморно витлају унесрећеним пределима које је прво комунизам оборио на колена, па су затим капиталистичке шок-терапије преузеле да опустоше и докусуре, је „филантроп“ Џорџ Сорош.

Предња расуђивања делују сасвим примерено у светлу недавне вести да је „милијардер мађарског порекла Џорџ Сорош дао 18 милијарди долара, већи део свог богатства, својој добротворној организацији ‘Отворено друштво’ чиме ће она постати друго по величини филантропско друштво у САД, одмах иза Фондације Бил и Мелани Гејтс.“[2] Са 18 милијарди долара, што износи „три четвртине“ олигарховог богатства, Сорошева организација постаје једна од највећих филантропских непрофитних организација на свету, тврди амерички пословни дневник „Вол Стрит Џорнал“. [3]

Да ли је у питању човекољубиво улагање средстава у бољи живот људи? Не би се рекло, барем судећи по једнообразним реакцијама на Сорошеве делатности у овом региону. У Румунији, Сорош је оптужен да финансира „зло,“ а кампање против Сороша избиле су у Македонији, Србији и Словачкој. Мађарски премијер Виктор Орбан стао је на становиште да је најбољи начин да заштити своју земљу затварање „Централноевропског универзитета“ у Будимпешти, који је Сорош основао и финансира из својих „филантропских“ фондова. [4] Утицајани пољски политичар Јарослав Качински каже да организације које Сорош финансира теже успостављању „друштава без идентитета.“ Све те активности, које су наишле на најоштрију осуду, ескалирале су од избора председника САД Доналда Трампа у новембру прошле године, како преноси Њујорк тајмс.[5]

Ко је то приватно лице (ако је само то и ништа више) које пркоси државама и свој дискурс и своја мерила намеће – читавим друштвима? Зашто се балкански државници (или would be „државници,“ како би се у Америци пре рекло) утркују да се са њиме виде и разговарају, чак и у кулоарима међународних политичких установа где Сорошу, под претпоставком да је приватно лице, уопште није било места?

Мада Мајкл Луис, у часопису New Republic[6] за Сороша тврди да је „можда, колико год то невероватно звучало, најутицајнији инострани чинилац на простору бившег совјетског царства,“ распитивати се подробније о Сорошу скоро да нема смисла. О Сорошу, личности којој се приписује тако неизмеран утицај, нико ништа поуздано не зна. Једино што би се за Сороша могло са сигурношћу рећи, то је да је он „The Speculator“, шпекулант. Та његова најизразитија одлика уједно служи и као наслов Луисовог изузетно информативног и, без обзира на датум објављивања, нимало застарелог, трајно благовременог текста.

Пошто је са Сорошем неколико дана јурио са једног краја на други негдашњег источног блока (Сорош: „Напишите да се бивше совјетско царство сада зове Сорошево царство“) пренеражени Луис је дошао до следећег закључка. Налазити се у Сорошевој близини обезбеђује вам „стварно импозантну представу, поготово ако узмете у обзир да пре три године [писано 1994. године] Сорош у овом делу света није био познатији од ма којег другог трута са Вол Стрита.“

 

Касно једне вечери, истога дана када се Сорош ујутро састао са председником Молдавије, а са председником Бугарске увече, Луис саопштава – једва верујући сопственим очима и ушима – шта му је Сорош задовољно у пролазу добацио: „Видели сте, смазао сам једног председника са доручак, а другог за вечеру.“

Син мађарске избегличке породице која је после рата емигрирала прво за Британију, затим у САД, Џорџ Сорош се на студијама на London School of Economics ничим није истакао, али је почео да ниже успехе у пословном свету чим је напустио школу и бацио се на бизнис. Џорџов специјалитет је одувек било клађење на берзи туђим новцем. (Задњих тридесетак година Сорош се, продужетком исте технике, клади туђом будућношћу, и то читавих народа, да будемо сасвим прецизни.) Његово улагачко друштво, Quantum Fund, од како је основано 1969. г. расте у просеку од око 35 одсто годишње, што је Сорошу и приуштило репутацију да се све, чега се он дотакне, претвара у злато.

Пратећи од једне престонице до друге човека за чије књиге каже  да се састоје из „превише позајмица, али без много фуснота,“ у својој дирљивој наивности Луис не може да се довољно начуди „како величине светске политике метанишу пред билионером – шпекулатом.“ Сорошев пројекат „отвореног друштва,“ намењен углавном бившим тоталитарним државама источне Европе (крилатица је позајмљена, наравно опет без фусноте, од философа Карла Попера), најрељефније долази до изражаја на примеру Централноевропског универзитета у Будимпешти, установе која је била основана баш добротом његове фондације. Тамо, примећује Луис, „регионална елита бистрих младих људи, који се налазе изнад препирке националних интереса, треба да буде обликована.“ Луис је припаднике те наднационалне елите – тада у повоју, сада већ увелико сазреле и ушанчене у коридорима моћи – сусретао свуда где су се налазиле канцеларије Сорошеве фондације, „увек одлично опремљене, увек под надзором неког динамичног мештанина који је увелико на путу да постане најутицајнија ванпартијска политичка снага у својој земљи.“

Да би Сорошеву философију и делатност шире уоквирили, долазе на ум мисли Строба Талбота, друга са универзитета бившег председника САД Клинтона и својевремено личности бр. 2 Стејт департмана, изражене у једном од његових програмских есеја, док је био сарадник часописа „Тајм“:

„Све државе представљају у суштини друштвене форме. Без обзира колико трајне, па чак и свете, оне у своје време изгледале, оне  су у ствари све вештачке и привремене … Кладим се да ће током следећих сто година нација-држава у данашњем облику бити превазиђена; све државе подчиниће се једној светској власти.“[7] Било би заиста занимљиво открити ко би, по Талботовом схватању, требало да се нађе на челу светске власти такве врсте.

Читаоци ће сигурно интуитивно осетити неке запрепашћујуће и, за многе, врло забрињавајуће подударности између јавне делатности приватног предузетника Џорџа Сороша (он се већ понаша као да су многе древне државе прешле у његову приватну својину и суверено газдује у њима, а да оних сто година из опкладе још није ни прошло) и Weltanschauung-а који испољавају врхунски руководиоци као што је Строб Талбот. Да у источној Европи Сорошев задатак случајно није баш тренирање управног особља, или ако би се изразили терминима блиским овдашњем искуству, јаничарске елите, за свет који се преуређује према замислима Строба Талбота и његових утицајних колега? Али, вратимо се опет самом Сорошу.

Од нас се, укратко, очекује да поверујемо у ништа мање од следећег. Једна од најплоднијих „интуиција“ овог изванредно обдареног шпекуланта односила се на скори пад комунизма, и то, драги читаоци, још средином седамдесетих година, када је овај опаки систем изгледао не само несаломљив већ и на путу да покори цео свет. Да ли је (као што писац ових редова у пркос свему слути) Господ стварно Сорошев ујак па му је, сестрићу за љубав и да му помогне у пословној делатности, унапред саопштио ову значајну новост? Или је ово заиста пример политичке примене завидних прогнозерских вештина које су Сорошу стекле  огромно признање на Вол стриту? Како било, тек (Луис наставља своју причу) Сорош се 1974. г. у Паризу повезао са извесном Анет Лабореј, предузевши истовремено да својим средствима финансира „дисидентску мрежу од врха до дна источне Европе.“

Још док такорећи нико од читалаца није ни сањао да је у њиховом делу света сунце слободе сваког тренутка требало да сине, проницљиви Сорош 1984. г. у Будимпешти отвара канцеларију своје фондације, и то са изричитим планом да „што више подрива напукли комунистички систем.“ Интересантно је да мађарским властима у то  време, заокупљеним изградњом „гулаш комунизма,“ иако су и саме требале да буду мета за подривање, Сорошева филијала у Будимпешти по свему судећи није претерано сметала.

Заправо, појам препреке за Сороша није постојао. Ако су, на пример, у Румунији све писаће машине морале по закону да буду регистроване, он и његови следбеници су једноставно целу земљу преплавили апаратима Xerox за копирање, што је креативна тактика која пре тога никоме није пала на памет, а чиме је постигнуто то да прописана правила изгубе сваки смисао. Што све води очигледном и нимало безначајном закључку да је пред Сорошем чак и страшни Секуритате – узмицао.

„Кад се прашина слегла на берлинском зиду,“ констатује Луис, „Сорош је имао у рукама подугачак списак људи који су му дуговали захвалност. Велики бели богови источне Европе – Хавел, Мичник, Киш, Харашти – сви су му били дужници. У истом положају налазили су се и други, мање познати, амбициозни људи који су се пробијали на висока политичка места.“

 

Читаоци су, успут, вероватно стекли извесну слику о овом опасном белосветском махеру који представља, да опет изаберемо поређење у оквирима домаћег искуства, све оно што би, рецимо, Милан Панић желео да буде (треба ли не набрајамо друге потенцијалне кандидате?) да су му само околности места и порекла биле мало наклоњеније.

Изгледа, бар у Србији, да је о достојанству излишно говорити, а о грађанској лојалности поготово, ако би се могло судити по текућој граји у вези са именовањем генерала Владимира Лазаревића, осуђеног у Хагу по командној одговорности за наводне ратне злочине, на место предавача на Војној академији. Наш јунак је, преко својих измећара, и у центру те контроверзе. Уиграна реакција његових плаћеничких „невладиних организација,“ које су услужно набациле лопту империјалној „дипломатској“ испостави у Београду,[8] савршено илуструју улогу Сорошевих питомаца (ништа боље него да опет цитирамо речи самога газде) у „подривању напуклог система“ у Србији.

Достављање пропагандне муниције непријатељу од стране оних који се налазе на његовом платном списку, а релативно недавно и јавни захтеви истих бедника за бомбардовање сопствене земље, ма колико шокантно деловало, под данашњим условима није ништа необично. То је само једна од природних манифестација вредносног хаоса који ће пружити материјал за наредни Kaputt што чека да га неки нови Малапарте напише.  

Али дрски хохштаплерај, бестидна издаја и грубе злоупотребе без обзира на то колико ноторни у овом случају били тек су површна страна бљутаве приче духовног насиља коју оваплоћују Џорџ Сорош и његови локални пиони. Ова жалосна историја моралног слома наших дана, што по гадости не заостаје за Малапартеовим епизодама, садржи и другу, неупоредиво злослутнију димензију.

Та димензија односи се на срозавање некада поноситих, али данас обезглављених и сасвим посрнулих народа – и њихових безумних вођа – који су своју судбину испустили из сопствених руку; који лакомислено своје наслеђе продају за чанак леће; који су, зарад фатаморгане све неизвеснијег материјалног бољитка спремни да се коцкају са будућношћу своје деце; и који су добровољно пристали да послуже као крпе-убрисаче једном мрачном типу, и још мрачнијим силама које вребају иза њега.

_______________________________

Одреднице:

[1] openlibrary.org/books/OL24622829M/Kaputt

[2] www.fakti.org/globotpor/soros-ulozio-18-milijardi-dolara-u-filantropsko-destabilizovanje-celih-drzava-i-njihovih-vlada

[3] www.wsj.com/articles/george-soros-transfers-18-billion-to-his-foundation-creating-an-instant-giant-1508252926

[4] Орбан такође оптужује “мистериозног финансијера“ – скоро сви су сагласни да се алузија односи на Сороша – који подстиче „најезду миграната и дошљака“ како би се Европа онеспособила за било какав отпор, fakti.org/globotpor/orban-poljska-ceska-slovacka-madjarska-i-rumunija-zele-da-budu-zona-bez-migranata

[5] www.nytimes.com/2017/03/01/world/europe/after-trump-win-anti-soros-forces-are-emboldened-in-eastern-europe.html

[6] Michael Lewis, “The Speculator,” New Republic, 10. јануар 1994, newrepublic.com/article/74330/the-speculator

[7] TIME, 20. јули 1992, content.time.com/time/magazine/article/0,9171,976015,00.html

[8] www.nspm.rs/hronika/sonja-biserko-vracanje-na-vojnu-akademiju-generala-koji-su-komandovali-u-ratu-na-kosovu-predstavlja-negiranje-zlocina.html

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 45 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.