header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Прота Ж. Лубарда:Чињенице о злостављању коме сам изложен као свештеник Епархије загребачко-љубљанске Штампај Е-пошта
четвртак, 30 новембар 2017

 Будући да је, од стране вјерника из Словеније, на вашем сајту више пута помињано моје име у контексту описа догађања у СПЦ у Словенији,  сматрам да је због заштите  истинских интереса Цркве и личног достојанства, потребно да јавности предочим истину, уз напомену, да је све што наводим поткријепљено доказима и предмет је судског поступка пред надлежним судом у Љубљани.

 Наиме,  већ више година сам изложен нељудским прогонима, који су везани за кривични поступак против свештеника Перана Бошковића пред Окружним судом у Љубљани, при чему се отворено вршио притисак на мене као свједока у поступку, те  ми се забранило свједочење.  Прогони су најприје имали за циљ да ме присиле да, у име Црквене општине у Љубљани, повучем кривичну пријаву, коју сам по налогу и писменој сагласности покојног Митрополита Јована, поднио у име оштећене Црквене општине,  а потом, и да ме спријече у свједочењу на суду.

Иако то није била моја жеља, за пароха и благајника у Љубљани сам постављен 01.01.2012. са примарним задатком да извршим финансијску консолидацију Црквене општине, која је била презадужена  и није могла измиривати ни основне потребе. Како се касније показало, тај задатак сам успјешно остварио, и то прије свега тим што сам, за вријеме вршења дужности старјешине храма и архијерејског намјесника,  успио доказати стварни приход  у храму у Љубљани, јер је нпр. просјечни годишњи приход од свијећа и др. производа, током  периода 2007-2011, износио око 65 000 €, док је у периоду мог вршења те дужности достигао  220 000 €, док су прилози на иконе и тас износили око 30 000 €, а у периоду мог вршења  дужности 66 000 €. То су поражавајући подаци, а што је још и горе, приходи су после мога руковођења опет значајно мањи. Тако да је та година, када сам ја руководио ЦО у Љубљани, постала и остала рекордном!? Дугови и сви текући трошкови, укључујући опорезоване плате запосленим су били редовно измиравани. Било је и много других проблема, који су рушили углед Цркве и које сам уз Божију помоћ рјешавао, међутим, овом приликом се не бих задржавао на томе.

Неколико мјесеци по моме постављењу за пароха, одлуком покојног Митрополита Јована, постављен сам за старјешину и заступника Црквене општине. Прегледом преузете документације убрзо сам установио много неправилности и постојање оправдане сумње у чињење више кривичних дјела, којим је нанесена већа материјална штета Цркви.  По сазнању  о томе, Митрополит Јован ми је наложио да одмах, у име Црквене општине, поднесем кривичну пријаву против дотадашњег старјешине храма, свештеника Перана Бошковића. Митрополит Јован је редовно обавјештаван о свим активностима и све до друге половине 2013. године заузимао је став чврстог легализма. Међутим, у мени нејасним околностима, али према медијској изјави г.Бошковића, након што му је   из Београда запријећено смјеном са дужности Митрополита, одлучио је да покуша повући кривичну пријаву и да мене жртвује у сврху заташкавања криминала. Будући да ја нисам желио узети учешћа у таквим стварима, октобра 2013. сам разријешен са мјеста старјешине храма и Архијерејског намјесника ( исто је дословно потврђено у званичном саопштењу за медије од стране службеника СПЦ у Словенији) . То је био почетак отворених  прогона, којима сам изложен, јер  је, без обзира на став Цркве, поступак против г.Бошковића настављен по службеној дужности. Поступак на Црквеном суду против П.Б. је покренут  2012. и није ми познато да је икада завршен, односно, исти свештеник и поред пресуде за проневјеру црквене имовине и даље редовно врши парохијску службу у Љубљани. Као што ми није познато да је било ко у својству службеника Цркве направио стручну анализу, која би могла послужити као основа за повлачење пријаве или оправдање од дјела за која се он терети. Уосталом, таква анализа, због мог тадашњег положаја и располагања потребном документацијом, не би се могла извршити без мог учешћа. То потврђује чињеница, да је у децембру 2013. комисија Св.Синода долазила у Љубљану и тражила да им предам документацију, везану за кривични поступак против г.Бошковића, а то је било после покушаја повлачења пријаве од стране представника Цркве у Словенији. Другим ријечима речено, у име наше Цркве нико није извршио истинску провјеру и дао коначни и званични налаз о томе, али се ипак покушало са повлачењем кривичне пријаве. Зато је крајње непримјерено да је, према извјештајима медија, заступник Митрополита г. Порфирија захтјевао да надлежно тужилаштво одустане од оптужнице јер Црква у његовим поступцима није пронашла кривицу (почетак 2016.г.). Само осам мјесеци после, (27.10.2016.), када је већ било пољуљано увјерење у ослобађање оптуженог свештеника, без имало срама и без показивања основа хришћанског морала,  објављено је саопштење старјешине храма из Љубљане, у коме се тврди да нико у име Цркве не жели утицати на поступак против Перана Бошковића!

Ја, лично, нисам заинтересован за то како ће се случај г. Бошковића завршити, те како ће и да ли ће суд оквалификовати дјела за која се он терети, али моја је људска, морална, хришћанска и законска дужност да свједочим истину. Иако су се цјелокупна догађања, у недостатку било каквог оправдања за срамотне поступке црквених службеника, а са циљем моје дискредитације, покушала приказати као лични сукоб, то није тачно и, поред многих других доказа, већ хронологија догађаја то потврђује. Чињеница је да је поменути свештеник већ осуђен за проневјеру и да су надлежни органи против њега покренули поступак за одузимање незаконите имовине у износу од преко 800 000 евра, при чему му је блокирана имовина, укључујући и преко 440 000 евра на банковном рачуну. Мада ми је и самог г.Бошковића жао, то не може промјенити чињенице. Чињенице су да је г.Бошковић: црквеним новцем купио приватни аутомобил; плаћао животна осигурања себи и својој породици; плаћао допунска осигурања себи и својој породици; плаћао трошкове мобилних  телефона члановима породице; отплаћивао свој приватни кредит, исплаћивао своме предузећу новац за неизвршене грађевинске радове; преузимао готовинске донације из иностранства, којима се изгубио траг; према стручној оцјени судског вјештака, плаћао за непостојеће и неизвршене грађевинске радове и куповао грађевинске материјале, којима се изгубио траг;  позајмљивао црквени новац; кредитно задужио ЦО  у износу од милион евра; у име Цркве, а без одобрења, основао предузеће и завод; без одобрења црквеним новцем куповао дионице и др.  О овим дјелима довољно говори поражавајући утисак, који се стиче након медијског извјештавања са суђења, да је суштина одбране оптуженог у томе, да га државни органи не требају теретити јер га Црква није казнила. Та дјела су противна канонима и Уставу СПЦ-е  и нису дозвољена ниједном свештенику , али је свеједно званична канонска реакција изостала. Поновићу да  се мене лично  не тиче како ће се ови поступци завршити или како ће се та дјела на крају оквалификовати, и то је ствар надлежних органа Републике Словеније. Исто тако,  не могу утицати ни на чињеницу да се у овом поступку, у име Цркве, извршило одустајање од одштетног потраживања већег новчаног износа, јер ја сам учинио све што је било у мојој моћи да заштитим интересе Цркве. Међутим, свакако ме се тиче што сам ја и моја породица, због тога изложени прогонима. Осим тога, према информацијама, потеклим од Архијерејског намјесника љубљанског, против г.Бошковића се очекује подизање  оптужнице, према којој је, поред Цркве, оштећен и државни буџет. Такође,  СПЦ  у Словенији се, због неосноване и срамотне заштите поменутог свештеника, нашла на мети истражних органа, те је већ више од једне године под истрагом због значајне утаје пореза, уз редовну посјету инспектора и саслушања свештеника. Основано очекујем да је могуће да услиједи кривично гоњење против више свештеника, као и самог надлежног Архијереја, док казна за Цркву може достићи неслућене размјере.

Прогони, због мог одбијања да учествујем у повлачењу кривичне пријаве и лажно свједочим, су имали за циљ заташкавање криминала, и постали су интензивнији од доласка садашњег Митрополита г.Порфирија на мјесто епархијског архијереја, који је убрзо по постављењу (2014.) ушао у блиску сарадњу са г. Бошковићем.

Као свештеник СПЦ-е, у радном односу са Црквеном Општином у Љубљани, био сам изложен вишегодишњој дискриминацији, шиканирању и злостављању, који су имали за циљ да спријече моје сведочење, и у којима је водећу улогу имао Високопреосвећени Митрополит г.Порфирије,  који ми је и  отворено забранио свједочење, говорећи: „Не смијеш ништа свједочити на суду“. То је изречено као пријетња, јер ми је стављено до знања да у случају да поступим другачије могу очекивати губитак службе, што је у моме случају значило губитак јединог извора прихода, са којим је преживљавала моја шесточлана породица. Учинио сам другачије и управо то се и догодило.  Сва страдања  су се догађала због поменутог кривичног поступка, о чему постоји пуно доказа, укључујући   и јавне  осуде  мога свједочења и укупног учешћа у поступку, од стране званичних представника Цркве. Исто је у медијима, у више наврата, потврдио и сам г.Бошковић, говорећи да: „Они који су криви за пријаву кажњени, протјерани и премјештени“ те да сам због тога разријешен и да ми је било забрањено вршити богослужење у Љубљани. Док је Високопреосвећени Митрополит др Порфирије, потврдио чињеницу да ме кажњава због тога , и када је,  према свједочанству вјерника из Новог Места,  на њихово питање зашто ме премјешта и у чему је моја  кривица, јавно рекао: „ Крив је јер је Суду дао документацију“.  Као свједок у поступку био сам изложен бројним притисцима и забрани свједочења, те кажњаван због мог учешћа у њему. Био сам дискриминисан у односу на друге свештенике тако да само мени није обрачунавана плата према правилнику о платама. За разлику од осталих свештеника моји подаци су били више година избрисани из јавног адресара свештеника објављеног на интернет сајту Митрополије. Без званичних одлука био сам искључен из свих епархијских органа у којима сам био члан. Био сам изолован од стране колега, изложен вријеђањима, подсмијесима и поругама. Достављане су ми одлуке Високопреосвећеног Митрополита, противне законима Словеније, у којима је писало да су те одлуке  „изнад државних закона и права из уговора о раду“. У службеним дописима, намјерно ми није навођено научно звање и умањивано ми је црквено звање. Отворено ми је речено да ја не могу учествовати у равномјерној расподјели дужности и парохија,  и да за „мене нема промјене“. Забрањивано ми је присуство важним црквеним догађајима, и јавно сам вријеђан на богослужењима. Постављан сам на далеко најсиромашније парохије, које су  и прије мог постављања могле егзистирати само уз финансирање других црквених органа. Једне прилике ми је забрањено да се причестим, иако сам служио на литургији, што је незабиљежено у литургијској пракси Цркве.  Различито сам третиран од осталих свештеника у службеној преписци, са циљем стварања препрека и тешкоћа у приватном животу и службеном раду. Било ми је забрањено да јавно одговорим на увреде и лажи изнешене од службеника СПЦ у медијима! Више пута сам у медијима у Словенији, од стране представника Цркве, био означен као кривац за подношење „неосноване“ кривичне пријаве. Забрањено ми је да указујем на чињеницу да сам дискриминисан! Захтјевано је од мене да сам прекинем радни однос и тако останем без свих права из истога. Са циљем проналаска било каквих дискредитујућих информација о мени, од стране мојих претпостављених је извршен незаконит и неовлаштен покушај приступа службеним полицијским евиденцијама, који се тичу мене и моје породице. Исто је наравно било неуспјешно, јер као свештеник у свом раду нисам дозволио ни могућност приговора, а камоли казне. Био сам изложен праћењу и ухођењу од стране других свештеника. Тај догађај је посвједочен од стране вјерника и о њему су писали медији у Словенији,  док је оправдање друге стране било да су ме они тражили, па кад ме нису нашли, неко вријеме су се договарали у ауту на паркингу испред зграде у којој сам тада становао.  Моја породица и ја смо били изложени вишеструким анонимним пријетњама у којима  ми је јасно стављено  до знања да су моја дјеца била праћена. Вршени су притисци на мене да престанем финансијско пословање  вршити према законским прописима. Моја настојања да вршим финансијско пословање у складу са државним законима су оцијењена као нешто крајње негативно. Било је спријечено достављање мојих дописа вишим инстанцама црквене власти и тако ми је одузета могућност да пред органима Цркве изнесем жалбе на поступање према мени. Због тога, као и због чињенице да на  моје  молбе, да се престане са даљим прогонима, нисам добио одговора, већ би услиједили још интензивнији прогони, нисам имао друге могућности него да заштиту права тражим пред надлежним судом у Словенији (2016.г.). Исто тако су одбијени моји приједлози да одустанем од поступка, мада  сам у замјену тражио само адекватне гаранције, којим би се спријечили даљи прогони.  Искључиво се инсистирало на томе да напустим Словенију.

У четири године и два мјесеца, био сам четири пута премјештен по потреби службе, а од предзадњег и задњег премјештаја је прошло само седам мјесеци, што је незабиљежен случај у пракси Цркве. Посљедњи премјештај је био нарочито усмјерен против моје четворо малољетне дјеце, од којих троје иде у основну школу, будући да је одлука о премјештају у Хрватску (фебруар 2016.)  подразумијевала пресељење шесточлане породице у другу државу у току школске године, као и то да моја дјеца требају промијенити чак и државни школски систем, који је поред различитог језика, различит чак и по годинама трајања основне школе. Што је најгоре, исто су моја дјеца, прије четири године,  и тада по потреби службе, већ једном проживјела. Након што нисам могао извршити налог о посљедњем премјештају, јер је исти био дио систематског прогона и противан моме уговору о раду, у коме је јасно наведено да стално вршим службу пароха  на подручју Словеније, Високопреосвећени Митрополит ми је због тога, без одређеног рока, забранио вршење богослужења и због те „непослушности“ покренуо поступак против мене на Црквеном суду. То је било противно и Уставу СПЦ-е јер је у том случају могућа казна у трајању до највише мјесец дана забране вршења богослужења. Високопреосвећени Митрополит је због тога што сам одбио прихватити службу у Хрватској наложио да ми се изврши отказ уговора о раду, што је и извршено 08.06.2016. На основу те одлуке ми је уручен отказ о раду и то као отказ из пословних разлога, а већ после неколико мјесеци,  на све дужности које сам вршио прије отказа је  постављен други свештеник, коме се, иако има мање образовања, мањи стаж и ниже звање, исплаћује неупоредиво већа плата. Судски поступак, који сам поводом отказа покренуо пред надлежним судом у Љубљани је окончан и Црква је морала исплатити значајну одштету. Отказом је окончано и одузимање свих прихода, укључујући и плаћање доприноса и права на смјештај, што је, према Уставу Цркве, забрањено, јер је у случају поступка на црквеном суду, могуће умањити приходе највише до половине. Оваквим кршењем Устава је планирано само то да се финансијским притиском и изгладњивањем моје породице приморам на одлазак из Словеније и тако удаљим од поступка на Суду. Због мањих кршења мојих права из радног односа, службеници Цркве су већ више пута кажњени од стране инспекције за рад.

Интензивирање прогона је услиједило након мог свједочења на Окружном суду у Љубљани (октобра 2016.) и то опет кроз грубо кршење Устава и темељних начела црквеног права. Наиме, обавјештен сам да је Епархијски црквени суд, наставио поступак против мене,  због моје „непослушности“, без обзира што није донешена одлука Великог црквеног суда из Београда по мојој молби за изузећем нижег црквеног суда. Бескрупулозност у намјери да се дискредитујем је показана и 27.10.2016. када се  у медијима објавило саопштење старјешине храма у Љубљани, у коме се, служећи неистинама, неуспјешно покушало извршити  блаћење и оспоравање мојих навода, изречених током свједочења у кривичном поступку против свештеника Перана Бошковића, пред Окружним судом у Љубљани.  Исто је учињено и поред сазнања да се у  мом свједочењу, које  је трајало готово шест часова, ниједна  изјава, због снаге и очигледности чињеница и доказа не може оспорити. Безкрупулозност таквог поступка довољно потврђује то што нико озбиљан не демантује свједочења на суду у медијима (за лажна свједочења се одговара кривично). Противно Уставу СПЦ забрана свештенослужења, којој сам незаконито подвргнут, траје већ више од 17 мјесеци иако је Уставом предвиђено да забрана служења може  најдуже трајати једну годину. Осим тога, забрана служења (највише  до једне године) се одређује само онда када је кривица свештеника  таква да изазива саблазан међу вјерницима, што моја „непослушност“ сигурно није. Августа, ове године, је у Љубљани започело и суђење због злостављања и дискриминације, при чему је суштина одбране заступника ЦО у Љубљани, као мог тадашњег послодавца, да митрополити, архијерејски намјесник и свештеници из Загреба нису запослени при ЦО у Љубљани и да зато не могу одговарати за њихове поступке.

Према томе, заједно са својом породицом, већ више од четири године сам изложен систематским и континуираним прогонима, који, примарно, имају за циљ заташкавање криминала и кажњавање због свједочења истине. Таква поступања су ми проузроковала огромну штету, угрозила достојанство и нарушила углед и здравље. Све наведено ми је учињено без обзира на моје досадашње заслуге и чињеницу да сам ја, као магистар богословских  наука, далеко најобразованији свештеник у Словенији, док већина осталих свештеника има завршену само средњу богословску школу. Био сам изложен прогонима, која су чињена мимо свих прописа и праксе Цркве, иако је мој свештенички рад био само за похвалу, но, уздржавајући се од изрицања похвала себи,  томе у прилог навешћу чињеницу, да је само седам мјесеци мог служења на малој Парохији у Новом Месту, било довољно да за неколико дана  преко 350 вјерника самоиницијативно потпише молбу, у којој траже да и даље будем њихов свештеник. Подршка, помоћ и поштовање великог броја вјерника из Словеније није ни данас умањена. Само илустрације ради, поменућу да сам уз Божију помоћ, а на молбу вјерника, ријешио стамбени смјештај у кући, која је власништво  једног добротвора Словенца, у којој бесплатно станујем.

  Чињеница је да сам био изложен злостављању само због истине и правде. Страдао сам вјерујући у Господа Бога и вјерујући Господу Богу, који је сачувао моју породицу и мене, и знам да ће нас и даље чувати. Никакво друго објашњење, осим посебне бриге Господње о нама, коју смо небројено пута осјетили, не може објаснити да  сам заједно са својом породицом  преживио сва страдања, одолио насртајима организоване, богате, утицајне и безобзирне групе људи, да смо остали јединствени и сложни,  напредујући у вјери и храбрости. Иако свјестан свих посљедица, је се не могу помирити са тим да Црква огрезне у криминалу и томе ћу се увијек супротстављати. Наравно, са окончањем судског поступка за злостављање и неминовне осуде за исто, очекујем интензивирање гоњења кроз злоупотребу каноских прописа Цркве. Напомињем да је црквени поступак против мене покренут искључиво због одбијања прихватања новог премјештаја по „потреби службе“, на шта сам, према уговору о раду, имао пуно право. Као што сам имао и право и обавезу да заштитим своју дјецу од било чијег иживљавања над њима, а пресељење у другу државу, у току школске године, после седам мјесеци од посљедњег пресељења, није ништа друго до иживљавање. Уосталом, тај премјештај је вјероватно и имао за циљ  да послужи као разлог кажњавања јер ми друге кривице до тог одбијања није било могуће пронаћи. Имајући све то у виду, очекивано  кажњавање ћу сматрати чашћу  и вјерујем да то сваки искрено вјерујући Србин разумије. Међутим, то свакако не значи да нећу учинити све да, пред надлежним судовима Словеније, Србије и Хрватске, правним средствима заштитим своја права. Све што  ми је учињено подлијеже не само одштетном него и озбиљном кривичном гоњењу, а посебно пријетње и притисци на мене као свједока у поступку. Нажалост, иако је о свему што говорим у Словенији објављено преко стотину медијских извјештаја, те иако се у медијима у Србији из Словеније преносе свакакве, па и неозбиљне вијести, о догађањима везаним за СПЦ у Словенији евидентна је медијска блокада у Србији, али вјерујем да ће се и то убрзо промијенити.

Надам се да је ово писмо допринијело свједочењу истине и расвијетљавању помињаних догађаја.

 

Протонамјесник мр Жељко Лубарда

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 30 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 74 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.