header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ко нам руши Цркву: XX издање Штампај Е-пошта
субота, 16 децембар 2017

Поштована редакцијо, читаоци:

Уз велико поштовање према сајту, уредницима, сарадницима и читаоцима, решила сам да напишем пар редова са искреном надом да се моје речи неће узимати у негативном смислу или као, не дај Боже, критика.

У последње време читамо много текстова о томе ко нам руши цркву. Иако су коментари у овим текстовима махом евидентно тачни, споља гледано, ипак сматрам цела прича може лако да се сведе на то као кад доктор покушава да лечи последицу болести а не сам узрок.

Ако су неке владике и свештеници лоши – а (не судећи него расуђујући) јесу, који је разлог и како смо до свега овога дошли? Није ли због наших небројаних грехова које ни не помишљамо да окајемо? Не заслужујемо ли такве „духовне вође“ будући слаби у вери и млаки? Није ли то попуштено по промислу како је пророковано за крај света? Саблазни морају да дођу али тешко оном кроз кога дођу!

Многи се поводе идејом пророчанства о руском цару који долази али мало је оних који схватају да Ако се народ покаје, Бог ће послати цара да нас укрепи пред крај света. А шта ако се не покајемо? И, ко то позива народ на покајање? Како ће се народ покренути на покајање кад га нико не позива, не буди, не учи. Мислим да сам од себе не може. Или врло тешко или само ако се сам Бог умеша у ток историје својом бескрајном љубављу.

Уз пут смо склони да мудрујемо о екуменизму а не питамо се колико смо ми сами заправо правоверни и Православни. Да ли смо способни да сами препознамо како нам се екуменизам подмеће или морамо добро да читамо и памтимо шта је то неко запазио како се мења литургија и на која места да обратимо пажњу? Потпуно се слажем ако сте слушали мати Ирину шта каже на ову тему. Да ли смо свесни да као народ више „знамо“ о томе „шта се ваља а шта се не ваља“ него што знамо како црква заиста прописује да се слави слава или сахрањује. Да ли после причешћа идемо у миру своме дому или одмах почињемо кафенисање и критику политичара? Заборависмо савет Светог Серафима: спаси себе па ћеш спасити и хиљаду других око себе. Можда грешим, али ми се чини да смо увек мање самокритични према себи а више критички према другима. И увек је неко други крив а од себе не полазимо.

Ко нам руши цркву? На жалост, ми сами.

Не замерите што одлучих да поделим ових неколико редова са вама и праштајте!

 

Сестра М.

Последњи пут ажурирано ( субота, 16 децембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 92 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.