header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Богослужбене новотарије у Московској патријаршији шире се као пиревина Штампај Е-пошта
уторак, 19 децембар 2017

 9. децембра 2017. године, на дан празновања иконе Божије Матере зване „Знамење“ у Ташкенту је молитвено обележена 145. годишњица оснивања туркестанске епархије, чији је наследник данашња Православна Црква Казахстана и Средњоазијски Митрополитански округ.

У Успењском катедралном храму престонице Узбекистана, одлужена је Божаствена Литургија којом су началствовали митрополит астанајски и казахстански Александар и митрополит ташкентски и узбегистански Викентије, стални чланови Светог Синода Руске Православне Цркве.

На служби је певао хор ташкентске епархије под управом Татјане Митронине.

На први поглед рекло би се да је све било уобичајено, осим једне „мале“ нијансе, која се може запазити тек при пажљивом посматрању фотографија постављених на званичном сајту митрополије.

На снимицима се види да је Проскомидија, први део Божаствене Литургије, вршена у ходнику управне епрахијске зграде (као што је познато, свештеник или епископ Проскомидију треба да врше у олтару на жртвенику).

 
 
 
На фотографијама: извађене честице из богослужбених просфора на столу где се одржавају епархијски састанци - просто је изругивање богослужбеном поретку

А затим је процесија кроз двориште пренела у храм оно што је било припремљено за вршење Евхаристије,

Начинивши пре тога заједничку фотографију у епархијалном предворју.


Ево какве нечувене новотарије доноси огромно увећање броја архијераја за последњих неколико година, као и стремљење да се служе заједничке саборне службе по сваку цену.

На фотографији: Олатар саборне цркве „није пригодан“ за вршење архијерејске Проскомидије
 

Подсећамо да се нешто слично догодило и прошле године, за време патријарашке службе у московском храму одслужене у част иконе Божије Матере „Свих жалосних Радост“ поводом 50. рођендана шефа Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополита волоколамског Илариона (ОВДЕ:). Тада је због „великог броја архијереја“ био приготовљен други (преносиви) престо у центру храма (на фотографији), а „горње место“ је померено на амвон. Свакако, разлог томе није копирање браће Латина, већ жеља „православних“ екумениста и богослужбених реформатора да се читавом свету покаже квантитативна моћ Православља!

 

Извор: "Све јереси"
          

Превод  и приређивање: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 19 децембар 2017 )
 
Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 77 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.