Доктор историјских наука протођакон Владимир Василик сматра да позив председника (В. В. Путина) да се треба ослањати на традиционалне вредности, говори о његовим симпатијама према „почвенничеству”…[1]

(Руска народна линија, 4. 1. 2018)

Председник Русије Владимир Путин је разговарао у новом студију са водитељима и сарадницима програма „Време”, саопштава Први канал. Видео снимак може да се погледа овде.

„Владимире Владимировичу, разумљиво је да је Ваш план рада, Ваш радни дан дужи него код обичних људи. Ипак, када имате слободног времена шта волите да радитe?”, питала је председника дописник програма „Време” Наталија Јурјева.

„Али ја немам слободног времена”, одговорио је Владимир Путин.

„Уопште?”, прецизирала је новинарка.

„Па, практично немам… Волим да читам историју. Пошто се налазим у положају у коме сам, одувек сам желео да схватим како је овај или онај руководилац, при томе наравно врховни лидер, размишљао када је у конкретној ситуацији доносио одлуку. Шта је он желео да добије, а шта је добио? Ухватио сам себе да са тог становишта оцењујем историју или догађаје из ранијих година и векова. Али ја то волим, то ми се много свиђа. Спорт – то се подразумева. Да ли сте видели како сам на Црвеном тргу играо са ветеранима?”, рекао је Владимир Путин.

„А да ли замишљате себе на страницама историје”, питали су Председника.

„О томе уопште на размишљам. Јер, ако почнете о томе да мислите, опростите на изразу, онда се правите важни. Треба само ваљано радити”, одговорио је он.

+ + +

Рад председника Владимира Путин оцењује доктор историјских наука, магистар филологије и магистар теологије, доцент Историјског института Државног универзитета у Санкт-Петербургу, члан Богослужбене комисије Синода РПЦ, протођакон Владимир Василик:

Историју нису случајно назвали „magistra vitae”, односно учитељица живота и велики број историјских личности је много што шта научио од историје. О томе сведоче следећи примери. То је, свакако, Петар Велики, који је из историје Русије извукао све могуће и потребне лекције. Целокупна његова делатност, све његове реформе, међу њима и укидање установе патријарха били су засновани на озбиљним анализама и Смутње[2] и оног периода историје Русије у коме је владао његов отац, цар Алексеј Михаилович.

Озбиљне лекције из историје Русије понео је и Јосиф Висарионович Стаљин. Барем није поновио грешку страстотерпца цара Николаја. Стаљин није веровао никоме, па ни својој армији; за разлику од Николаја II, он је почистио „пету колону”, обезбедио је пуну економску и финансијску самосталност Совјетског Савеза, створио је резервну индустријску базу, изградио је читав систем дупликат-фабрика, натерао је Запад да игра по својим правилима, али он није играо по њиховим правилима, што нас је [супротно понашање] делом упропастило за време Првог светског рата. У коначној рачуници, Стаљин је извојевао победу у бици са најстрашнијим противником Русије у целокупној историји.

Ако бисмо хтели да наведемо (временски) још даље примере брижљивог односа према историјским лекцијама, онда је то Александар Невски. Чувен је његов одговор папским дипломатама: „Од Адама до Христа, од Христа до Првог васељенског сабора, од Првог васељенског сабора до Седмог васељенског сабора, све смо радили како треба, а ваша учења не прихватамо, идите одакле сте дошли.” Поимање тога шта је истина, а шта лаж и што је најважније – шта је папство, као славољубива владавина, каква је његова агресивност и шта оно доноси православним народима, у крајњој рачуници је условило историјски избор светог благоверног кнеза Александра Невског.

Што се тиче делатности самог Владимира Владимировича Путина, њу је још рано анализирати, јер она, хвала Богу, још није окончана. Ипак, треба истаћи да је он темељно анализирао и искуство руских царева, генералних секретара и својих претходника. Уосталом, она поређења која се понекад срећу – његова (Путина) поређења са Петром Великим, његова поређења са Стаљином, како у западној штампи, тако и у домаћој, како негативна, тако и позитивна, показују да он схвата да је за спас Русије и њено преживљавање неопходна снажна вертикала власти, о чему је он стално говорио и говори током своје владавине. То је прво.

Друго, његов (Путинов) позив за ослањање на традиционалне вредности, пре свега говори о одређеним његовим симпатијама за „почвенничество” (идеологија „руске идеје” Ф. М. Достојевског), мада су оне непотпуно формулисане и недовољно артикулисане. То што на Западу не могу да му опросте што није спровео дивљу вестернизацију земље, што брани традиционалне вредности за Русију, пре свега, Православље, показује да је он открио онај историјски пут на који Русија мора да се врати.

Што се тиче историјског искуства, Путин је као и Стаљин проучио поуке 1917. године и из тога је извукао своје закључке. У крајњој линији, он и 2011. и 2017. године није дозволио велике немире, није допустио револуционарне ударе и био је способан да онемогући нову руску револуцију. За разлику од цара Николаја II и његових министара, Путин систематски ради са опозицијом, стара се за своју опозицију, благовремено ослободи протестна расположења и незадовољства, уме да слуша глас народа и да иде у сусрет очекивањима већине. Он поразмисли о сваком свом кораку, што укључује и освртање на историјски пример. Зато, уколико се не догоди ништа непредвиђено, мислим да ће он са успехом добити нови мандат и да ће га успешно окончати. У најмању руку, перспектива за наредних шест година чини се довољно јасном.

Што се тиче промена, Путин је индиректно у низу својих иступања назначио могућност општих и озбиљних промена, при томе, у претежно позитивном и традиционалистичком духу. Реч је о томе, да је могуће очекивати озбиљне промене, пре свега, када је у питању виша друштвена класа – њена ротација, њено реструктуирање и могућа прерасподела новца од врха надоле. Једноставно, то је феномен нашег времена, а Путин је прилично осетљив на такве феномене. Није искључено да ћемо ускоро видети донекле ново лице Владимира Владимировича Путина.

Са руског посрбио и примедбе написао: Зоран Чворовић

 _______________

[1] Прим. ЗЧ: Од руске речи „почва”, са значењем тло, земља. Тип друштвеног и философског мишљења који се јавио шездесетих година 19. века у Русији, као реакција на крајње позиције словенофила и западњака. Основне идеје „почвенничества” формулисали су Михаил и Фјодор Достојевски и Николај Страхов. Полазећи од уверења да руски народ има посебну мисију у историји човечанства, почвеници су формирали представу о самобитној „руској идеји”.

[2] Прим. ЗЧ: Период у руској историји 1598–1613. године.

Извор: "Стање ствари"