header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Еп. Константин (Горјанов): Црква, Литург. и образовање
Еп. Константин (Горјанов): Црква, Литург. и образовање Штампај Е-пошта
недеља, 10 мај 2009

Епископ Тихвински Константин Горјанов, ректор Петроградске Духовне академије и Богословије

ЦРКВА, ЛИТУРГИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ

Драги архипастири, пастири, браћо и сестре!

         Хтео бих још једном да поздравим све вас, учеснике и госте Међународне консултације богословских школа, вас који представљате један тако многобројан и достојан скуп. Ваистину "Данас благодат Светога Духа нас сабра". И зато бих у реферату, чију је тему одредило руководство Синдезмоса, прво хтео да се посебно зауставим на саборној природи Цркве и литургије као тајни сабирања, на саборном карактеру образовања које не само да образује човека, него га и сабира из греховне хаотичности.

 

 1. Јединство истинско и привидно

Савремена цивилизација много говори о јединству, сабирању и сједињењу и, рекло би се, много чини у том правцу: саобраћајнице нам омогућавају да за тили час стигнемо до било које тачке планете, информативна средства и интернет пружају могућност да знамо шта се ради практично у свим земљама. Европа се на наше очи окупља у јединствени наддржавни организам са заједничком валутом, заједничким парламентом и тако даље. Али паралелно с тим одвијају се чудовишни центрифугални процеси – не само у такозваним "посткомунистичким" земљама (СССР, Југославија), него и унутар самог "углађеног, цивилизованог" света. Структуре се спајају а људи се раздвајају, отуђују, постају далеки једни другима.

Парадокс: после уједињења Немачке, упоредо с крхотинама Берлинског зида, често сам имао прилике да видим плакате: "Раније смо били једни другима ближи". У огромном су порасту индивидуализам и егоизам, међусобно отуђење и мржња, како лична, тако и социјална. Речи "човек човеку је вук" за многе постају животно начело. Савремени човек често остаје насамо с виртуалним монструмима. Многи и на Западу и у Русији пате од комплекса усамљености, напуштености, а неки због тога чак врше и самоубиство. Друго и не треба очекивати од аморалне потрошачке цивилизације која је као камен темељац поставила уживање. Цивилизација која је на гозби живота у зачеље стола ставила своје бизнисмене, уметнике и политичаре, а препустила Христу место последњег просјака (речи светог Николаја Велимировића) – таква цивилизација не може створити истинско јединство међу људима. Истинско јединство се може наћи само у сабирајућем богочовечанском организму чија је глава Христос.

Смисао Цркве састоји се у богочовечанском сабирању; као што се поје у кондаку Педесетнице: "Када огњене језике раздаваше, сједињењу све призва, те сагласно славимо Светог Духа". Сама грчка реч έκκλησία значи народни сабор. У еванђељским причама, у сликама доброг пастира који сабира уплашене овце (Лк. 15-6), жетеоца који сабира летину (Мт. 30), чокота и лозе (Јн. 15, 1-5), видимо лик Христа – Сабирача, Христа – Ујединитеља Који је умро за то да расејану децу Божију сабере у једно (Јн. 11, 52). Кулминација тог позива јесте првосвештеничка молитва Господња: Не молим пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене. Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби. Да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме Ти послао (Јн. 17, 20-21). Пажљиво читање Еванђеља показује колико су те речи далеке од онога екуменског (у најгорем смислу те речи) смисла који им, нажалост, често придају – смисла "свељудског мешања", духовне и религиозне равнодушности, "да буду сви једно и све једно". Основе истинског јединства имају корен у Светој Тројици. Како је дивно говорио преп. Сергије Радоњешки, "посматрајући слику јединства Свете Тројице побеђујемо мрску подељеност овога света". Испуњење Хрстових речи да сви буду једно могуће је само у истинској тројичној вери, слободној од било каквих јереси и изопачавања, вери чистој и делатној. Управо захваљујући таквој вери и постаје могуће "уклањање многих несагласности" (како каже св. Дионисије Ареопагит), уклањање социјалних, расних, националних, као и индивидуалних препрека међу људима. Разлике остају али оне престају да буду пресудне и важне јер се побеђују вером и љубављу. Како каже ап. Павле у новом човеку нема Јелина ни Јудејца, обрезања и необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол. 3, 11). Управо ће оваква вера моћи да консолидује не само руско друштво, него можда и цео свет.

Напротив, покушај да се прикрију и забашуре истинске религиозне разлике, различита мишљења, покушај да се уједине сви на основу минимума вере а не у њеној пуноћи, може довести до стварања нове Вавилонске куле и до нове збрке језика, до коначног губитка јединства и разумевања. О такозваном "дијалогу љубави" изврсно је писао о. Јустин Поповић: "Јеретичко хуманистичко раздвајање Љубави и Истине само је знак недостатка богочовечанске вере и изгубљене духовне равнотеже. Суштина Љубави је Истина и Љубав живи пребивајући у истини која је срце сваке врлине".1

Говорећи о Цркви и јединству, хтео бих да нагласим да је јединство могуће само у истини; искуство 20. века потврђује: лажно јединство је неминовно осуђено на пропаст. Сама грчка реч έκκλησία повезана је са глаголом καλέω– зовем, позивам, што говори о проповеди, о керигматичној, проповедничкој природи Цркве, о њеној мисији, о позиву. Али у позиву обавезно мора бити садржана истина, и то не њен минимум, већ њена пуноћа.

Зауставићу се и на другом светоотачком одређењу Цркве, које се среће код Игнатија Богоносца: τό αύτό , које буквално значи "једно исто", преводи се као "једно место", "једно". Овај појам је нераскидиво повезан са евхаристијским сабрањем, синаксисом, али он значи такође и истоветност, идентичност Цркве, њено унутарње јединство, унутарњу целокупност. Један Господ, једна вера, једно крштење – вели св. ап. Павле (Еф. 4, 5), сведочећи о Једној Цркви, полазећи од јединства њене вере и тајинског, сакраменталног живота. "Lex credendi est Lex orandi" ("закон вере је закон молитве") – каже св. Викентије Лирински (5. век), потврђујући мисли св. ап. Павла о јединству догматског живота, догматског искуства и молитвеног, евхаристијског, тајинског живота и искуства Цркве. Јединство вере је залог евхаристијског јединства, оно је сведочанство једнодушности. Ако нема јединства у евхаристији онда нема ни истинског јединства вере, што значи да у датом случају нема ни јединствене Цркве. Изванредно тачно је рекао патријарх Сергије Страгородски: "Двеју евхаристија које немају међусобно општење, двеју евхаристија једнако Христових и једнако истинитих, не може бити, као што не може бити ни двају Христа ни двеју Цркава".

Зато се ми можемо с поштовањем и разумевањем односити према инословним црквама, такозваним оријенталним црквама, англиканској, старокатоличкој, али не можемо говорити да имамо с њима заједничку веру ако немамо евхаристијско општење.

Дакле, Црква је једна, као што је један Христос, и као што је Христос дошао у телу, и у телу био описив и опипљив, тако је и Црква описива, реална и опипљива. То потврђује апостол Јован Богослов учећи нас: Што беше из почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота: и живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам (1 Јн. 1, 1-2).

 

2. Истоветност у суштини

Полазећи од оваквог схватања, не можемо да прихватимо такозвану "теорију грана" а тим више идеју о такозваној "невидљивој цркви". За нас је, понављам, Црква Тело Христово, описиво, видљиво Тело које има свој јерархијски, корпорални и корпоративни поредак, обједињено једном вером, једним тајинским и евхаристијским животом, чија се вера налази у сагласности с литургијом а литургија с вером.

И заиста, наша литургија је јасан и потпуни одраз догмата о Цркви. Она је прожета вером у Свету Тројицу, и зато најсвечаније службе – бденије и божанствена литургија – почињу прослављањем Свете Тројице. За време литургије певамо "трисвето", у Херувимској песми приносимо "трисвету песму" животворној Тројици. Ова тројична свест се упадљиво види у химни 5-6 века, стрихири Педесетнице, коју певамо причестивши се светим, живототворим тајнама. "Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небескога, стекосмо веру истиниту, нераздељивој Тројици се клањамо, јер нас је Она спасла".

Али литургија је такође одраз догмата о Богочовеку, о пуноћи Божанства и човечанства у Христу, о двема природама и вољама у Христу. Сетимо се само васкршњег тропара који се чита након преношења предложених дарова: "У гроб телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, неограничени". Или химна "Јединородни Сине": "Непроменљиво постао си човек; био си распет, Христе Боже, смрћу си смрт сатро; Ти си један од Свете Тројице". Ми верујемо да је Христос, по речима литургије св. Василија Великог, у Свом човечанству био "саобразан телу смирења нашега", то јест, био је савршени човек, у пуноћи човечанске природе, са човечанским умом, душом, вољом и енергијом.

По речима преп. Теодора Студита, света литургија је понављање целог богочовечанског домостроја спасења. Ту се све – од Оваплоћења до Вазнесења – благодатно доживљава као живот нашег живота и душа наше душе. То се нарочито наглашава на крају литургије св. Василија Великог: "Испуни се и изврши се, колико је то у нашој моћи, тајна твога домостроја спасења" – тајна очовечења Бога и обожења човека. Сетимо се стихова пред причешће: "Ужасни се човече гледајући боготворну Крв". "Божанско тело обожује ме и храни". Као што изврсно пише о. Јустин Поповић, "света евхаристија је врхунац богочовечанске реалности". Богочовек Господ Исус Христос је постао видљива и бесмртна твар између неба и земље... Најубедљивији сведок тога је Црква, богочовечанско тело Христово. Црква је Тело Христово, евхаристија је Тело Христово. Истоветност у суштини. Црква у евхаристији, евхаристија у Цркви. Будући да је Тело Христово, Црква је саборно јединство, као и јединство саборности. То се тиче и евхаристије, као Тела Христовог: Јер је један хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо (1 Кор. 10, 17)".2

И заиста: древни оци су називали евхаристију јединством (ένωσις). Прво, зато што у њему долази до потпуног сједињења с Богочовеком, Христом, друго, зато што се кроз Христа сједињујемо једни с другима. Као што се каже у литургији св. Василија Великог после освећења светих дарова: "А нас све који се од једнога хлеба и једне чаше причешћујемо да сјединиш једне с другима у заједницу Духа Светога и да учиниш да се ниједан од нас не причести светим Телом и Крвљу Христа твога на суд или на осуду".

 

3. Опасност одвајања причешћа од исповести

Обраћам Вашу пажњу на последње речи: "да се ниједан од нас не причести на суд или на осуду". Наше јединство у Христу око евхаристијске Чаше не сме да буде јединство доброћудних харизматичара који свима све опраштају и који су снисходљиви према себи, оно мора бити доживљено, одстрадано, мора да буде резултат некаквог духовног напора и рада. Радост од богоопштења, од сједињења с Христом, мора да се сједини с великим страхопоштовањем и страхом Божијим, сазнањем да су Христове тајне заиста страшне и да "онај који једе и пије недостојно на суд себи и на осуду једе и пије". Ми знамо да "нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи" Христу. И зато се никада нећемо одрећи сједињења у нашој пракси двеју тајни – евхаристије и исповести, покајања. Ту се не ради о томе да, ето, ми хоћемо да се прикажемо достојним пред лицем Онога Кога је недостојан цео свет, него се ту ради о предочишћењу, неопходном за примање тајне, ради тога да не бисмо зачули речи: Пријатељу, како си дошао овамо без свадбеног руха (Мт. 22, 12).

Нажалост, горко искуство неких западноевропских парохија и цркава показало је да је одвајање исповести од причешћа у пракси довело до готово посвудашњег уништења тајне исповести, тако да често молба за исповест пред причешће наилази на искрено и нескривено чуђење. Духовне последице оваквог односа према исповести веома су жалосне – губитак покајничке самоконтроле, неосетљивост према својим страстима и губитак страха Божијег.

Ми неоспорно немамо намеру да затварамо очи пред тим да се често због великог броја причесника и, у складу с тим, исповедника, исповест често обавља сувише брзо и формално, да су код нас сувише често раширене такозване опште исповести када свештеник једноставно набраја грехе (или изговара проповед покајничког садржаја) и чита разрешујућу молитву практично не саслушавши никога. Оно што је у виду изузетка својевремено било дозвољено само св. Јовану Кронштатском, нажалост постало је општа пракса, како услед комунистичких гоњења и, у складу с тим, огромних тешкоћа у општењу између свештеника и пастве, тако и услед велике оптерећености наших пастира и њихове малобројности. Па ипак, одвајање исповести од причешћа у нашим условима довело би до опадања покајничке дисциплине и до непредвидивих последица. Зато је сада у низу парохија веома лепо видети обнављање индивидуалне, праве исповести, које води повећању броја исповедника и већој чистоти причешћивања међу паством.

 

4. Васпитање будућег свештеника

А сада о образовању. Кога бисмо хтели да васпитамо у нашим духовним школама (и не само у њима)? Пре свега оне који би могли да приступе свештеничком служењу са страхом Божијим, с вером и љубављу, који би могли достојно да примају Божанску благодат и да је раздају онима којима је она потребна. Св. Јован Златоуст у Беседама о свештенству изврсно говори о даровима и одговорности пастира, о томе да "свештеник у молитви низводи Духа Светога на дарове и тиме као да своди огањ с небеса".

Пре свега, у нашим студентима бисмо хтели да васпитамо страхопоштовање и страх Божији. Одмах ћу истаћи: за мене је страх Божији највиша храброст човека, сведочанство његове вере која захтева духовну смелост, виђење Невидљивог, за шта је потребна чврстина, сведочанство његове одговорности. Овакав однос захтева од човека изузетно велику сабраност, чврстину и самоодрицање, способност да превазиђе страх људски ради страха Божијег. Како су говорили свети апостоли: Богу се треба покоравати више него људима (Д. ап. 5, 29). Хтели бисмо да васпитамо у нашим будућим пастирима (и не само у њима) истинску љубав према Богу, према Цркви, према њеном Светом Писму и светом предању и разумевању њихове узајамне везе; разумевању тога да ако је предање прожето Писмом, онда је и Писмо део предања, барем један од најважнијих делова. Хтели бисмо да васпитамо правог свештеника, то јест, човека са истинским евхаристијским односом према свету: прво, с благодарним односом, саобразним речима св. Јована Златоуста "слава Богу за све", друго, са жртвеним "и сав живот свој Христу Богу предајмо"; човека који памти и извршава Христову заповест: Блаженије је давати него примати (Д. ап. 20, 35). Нажалост, савремена цивилизација васпитава потпуно супротни тип човека – грабљивца, потрошача, грамзивца и среброљупца. Борити се против тога је врло тешко и тешко је васпитавати наше студенте у другачијем духу зато што не живимо у вакууму... С тугом морамо констатовати реткост монашких пострига у духовним школама.

Хтео бих да у нашим будућим пастирима васпитамо оданост Православљу и његовом предању, као и постојаност и храброст у његовој одбрани. Запањује слабост и опортунизам многих представника православног свештенства (и не само свештенства). Оно што се догодило с Црквом у Западној Украјини за време "перестројке" за нас је катастрофа а посебно катастрофа за наше духовне школе. Велика већина дипломаца Лењинградске духовне академије и Богословије (и Московске такође), који су служили у Западној Украјини, прешла је на унију, чим се за то пружила прилика.

Наравно, тада су многи више волели да гурају у Богословији и на академији кадрове из Западне Украјине – криптокатолике и криптоунијате, који су готово не кријући на службама читали римокатоличке молитвенике, на ноћним сточићима држали портрете римског папе, па ипак... Ту известан део кривице сносимо и ми, педагози и васпитачи. Зашто нисмо успели да преваспитамо тог сеоског момка, да му улијемо љубав према Православљу. Рецимо, осам година је он провео у нашим школама, или крај ковчега преп. Сергија. Зашто за тих осам година ништа није схватио, ништа није усвојио? Страшно ми је чак и да замислим шта би било са студентом унијатске академије у Лавову ако би се овај усудио да на свој ноћни сточић стави портрет патријарха Московског и целе Русије, Алексија. А ми смо били сувише доброћудни и лаковерни, и не само то.

 

5. Оно што се добија бесплатно не цени се

Пребацују нам да испољавамо претерану опрезност када шаљемо наше васпитанике да студирају у инославним високошколским установама, бојећи се да ће се прожети духом туђим Православљу. Делимично је то исправно, такве опасности заиста постоје, тим више што је више таквих преседана било и они су ми добро познати. Због чега се то догађа?

Често се ми према нашој вери и предању односимо сувише свакодневно, сувише домаћински, без одговарајућег страхопоштовања. Оно што је бесплатно то се не цени. И када сретнемо нешто туђе, нешто сјајно, код неких се појављује тежња да појуре за тим. Али "није злато све што сија". Често се показује да је то само једна безвредна ствар коју ће олако купити непромишљени људи и сваштари. Нажалост, код Руса се повремено среће таква тужна појава као што је духовна и интелектуална лењост, непромишљеност и доброћудно стваштарење, извесна искомплексираност, непромишљено клањање пред туђим и страним. Но често ова особина прелази у своју супротност – у непромишљено куђење свега туђег, неруског и неправославног.

Наравно, све те црте је неопходно искорењивати. Св. ап. Павле нас учи: Све испитујте, добра се држите (1 Сол. 5, 21). Неопходан је трезвен и разумно-критички однос према туђем, према инослављу, вештина да се изабере оно најбоље и позитивно из инославног искуства, а нарочито искуства социјалног служења, научног рада, администрирања и тако даље. Ми имамо шта да учимо од инославних и то не треба скривати. Али православни хришћанин и православни пастир мора трезвено да се зауставља пред туђим духовним искуством, он нема никаквог права да истим мерилима преиспитује преп. Серафима Саровског и Франциска Асишког, акатист и розариј, Исусову молитву и римокатоличку медитацију. Неопходно је "разликовање духова" а ради тога треба имати духовну храброст.

 

6. Не бој се, мало стадо

Хтео бих још да улијем нашим васпитаницима осећање личне храбрости. Данас нам је она потребна ништа мање него у такозваним "годинама застоја". Однос друштва према Цркви се неоспорно променио током протеклих десет-дванаест година. Од непријатељско-презривог или уплашено-зачуђеног он је постао или неутралан, или благонаклоно-неутралан, а у низу случајева и позитиван. Наравно, ова појава радује и не треба злоупотребљавати поверење које нам је дало друштво. Али до одлучног духовног преокрета у нашем друштву није дошло. Црква и даље остаје на периферији друштва. Свештеника су спремни да трпе као вршиоца треба, представника "религиозног чиниоца", социјалног радника који задовољава одређене "религиозне потребе". Свештеник је чак пожељан као творац милосрдних дела али њега више не слушају као учитеља, као пророка. Претензију на поучавање, на пророштво, на "владање умовима" данас испољавају многи – јавна гласила с безобзирним спикерима, политичари, уметници (како пева јеромонах Роман: "Горди се племе немирно"), и писци, истина, они су на последњем месту. Друштво је практично одбацило да свештенику пружи "патент" поучавања, од свештеника се захтева да освети канцеларију, кола (како се каже у чину "колесницу"), да крсти дете да се не би разболело, у најбољем случају да венча post factum, али њега готово да и не слушају када се ради о животу и смрти, о истини Божијој како на личном, тако и на друштвеном плану.

И у таквој атмосфери потрошачког, равнодушног и неверујећег односа према Цркви свештенику је потребна велика духовна и грађанска храброст да би смело сведочио о Царству Божијем које долази у сили, о правди Божијој, нарочито у атмосфери хаоса, обесправљености, безочности, материјалне зависности од властодржаца.

 

7. Школа: слобода и ред

За такво једно осећање као што је храброст, неоспорно је потребна унутарња слобода. Стојте, дакле, у слободи коју вам је даровао Христос (Гал. 5, 1) – позива апостол. Нису сасвим исправна пребацивања неких појединаца како, наводно, руска духовна школа избацује то осећање из својих васпитаника. Не, али ми имамо посебно, хришћанско схватање слободе. Јер сте ви, браћо, на слободу позвани, само не слободу за угађање телу, него да из љубави служите једни другима (Гал. 5, 13). За нас је слобода нераскидиво повезана с дисциплином и одговорношћу.

Постоје три нивоа слободе: слобода од нечега, слобода за нешто и слобода у име Неког. Колико је у нашој моћи ми се трудимо да улијемо нашим васпитаницима трећи и највиши ниво слободе – слободе “у име”, а ради тога је потребан заједнички напор како од стране васпитача, тако и од стране васпитаника.

Ми тежимо да васпитамо у нашим студентима литургијско благочашће, љубав према литургији и богослужењу као основи њиховог духовног живота, као могућности да охристове, омолитве свој унутарњи живот. Али је наивно уздати се само у студентску "харизму" и запостављати систематски рад. Изврсно је рекао светитељ из нашег века, старац Амфилохије Патмоски: "Најбоља молитва је богослужење које траје 24 часа" (то јест, богослужење дневног круга). Подвући ћу: у почетној етапи обавезност посећивања богослужења (код нас такозвана "чреда", а у московским школама "десетка") веома је корисна. За раст унутрашње слободе понекад је потребна спољашња принуда (наравно, ту је потребна смотреност и пастирска разборитост). Васпитати је далеко теже него научити. Убеђен сам да у будућности руководство Синдезмоса треба да планира тему консултације "Образовање и васпитање".

Неопходно је да будући пастир воли и познаје богослужење да би могао да пренесе његову снагу и лепоту својим парохијанима, да би умео да га протумачи. Није тајна да многи који долазе у храм, због развоја језика, због раздвајања света и Цркве, не разумеју богослужење. Из низа разлога не можемо да преводимо богослужење на секуларни језик, што значи да на свештеника пада терет егзегезе. Зато он мора да познаје, да воли богослужење, да уме да га објасни, да уме да размишља не само богослужбеним структурама (шта иде иза чега), него и текстовима.

 

8. Православна традиција је непрекидна

Насушни задатак духовне школе постаје усвајање и промишљање како литургијског, тако и патристичког, светоотачког наслеђа. Лепо је видети како се на Западу обнавља занимање и пажња према делима светих отаца. Али ту се може запазити један забрињавајући симптом: у западној традицији светоотачка мисао се прекида на осмом, или, у најбољем случају, на четрнаестом веку, а даље? Ми сматрамо да заустављање светоотачке мисли на неком конкретном периоду значи заустављање предања и богословску немост Цркве. За нас су оци новог времена – свети Филарет Московски, Инокентије Московски, преп. Серафим Саровски у његовим поукама, св. Игнатије Брјанчањинов, свети Јован Кронштатски, св. Нектарије Егински, св. Николај Велимировић, преп. Јустин Поповић и многи други – настављачи светоотачке мисли исто толико значајни као и древни оци. Они су за нас веома важни и зато што су ближи нашем времену и често дају одговоре на горућа питања нашег живота. Зато пут читања светих отаца видим на следећи начин: од нових према старима. Посебан значај за нас неоспорно имају ранохришћански оци Цркве, апологети, будући да живимо у неопаганском друштву које је, нажалост, одбацило хришћанске идеале. Код апологета можемо наћи многе одговоре на питања која нас узнемиравају, од њих се можемо научити језику општења са савременим друштвом – језику једноставном, трезвеном и разумљивом.

 

9. Резиме о нашем уздању данас

У исто време пак ми сами морамо да израдимо средства општења са савременим друштвом и савременом цивилизацијом, не срозавајући се на жаргон и појмове тог друштва, него се трудећи да га схватимо изнутра. Треба да научимо једноставан и јасан језик, адекватно изражавање хришћанске проповеди, без сувишних мудровања и красноречивости које савремено технократско и примитивизовано друштво тешко да може схватити.

Али то нас не ослобађа од сазнања друштва у свој његовој сложености, од усвајања резултата научно-техничке револуције. Савремени свештеник мора бити довољно културан и информативно припремљен да би достојно одговорио на најразноврснија питања и захеве своје пастве. Савремена цивилизација поставља пред човека читав низ проблема. Екологија, ширење дрога, рок музика, виртуелна реалност, "непознати летећи објекти", аномалне појаве, екстрасензорика, вештачко оплођење и клонирање, генетски инжењеринг, "сексуална револуција", "промена пола", еутаназија – ето то је још увек непотпун списак свих оних проблема с којима се суочава или се може суочити савремени човек. На сва ова питања свештеник мора да да одговор, полазећи од еванђеоске благовести и светоотачког предања, мора да узме у обзир и научна знања.

Завршавајући свој реферат, подсетићу вас на Спаситељеве речи: Жетве је много, а посленика мало. Молите се, дакле, господару жетве да изведе посленике на жетву своју (Мт. 9, 37-38). Позивам све богословске школе заједничком раду на њиви Господњој и да буде на свима вама благослов Господњи.

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.