Причао ми један прозорљив човјек, а касније још многи други да је једном, датум се не зна, одржана демонска скупштина на којој је донијета одлука, односно одређене смјернице како да човјечанство буде докрајчено.

Као што се датум не зна, мада би могли нагађањем доћемо до вијека, или чак деценије када је скупштина одржана, тако се не зна поуздано ни мјесто, па сви ови прозорљивци наводе друго мјесто, вјероватно нагађајући према сопственим вјеровањима.

Први прозорљиви ми је рекао да је демонска скупштина одржана у згради Уједињених Нација у Њу Јорку, али када сам рекао да је зграда мала да прими све демоне свијета, снашао се па рекао, да они могу да буду малени као зрно мака, а пред својим кнезом, Сотоном или Лузифером или...нико више не зна колико имена има, обично су мањи до маковог зрна.

Други порозорљиви је негирао првог и рекао да се све одиграло у Лондону, односно оном дијелу који се назива Лондон Сити, да би већ трећи рекао да други нема појма и поменуо неко мјесто на Тибету.

Четврти је без имало колебања рекао да се све десило у Шамбали, а пети одмахнуо руком и рекао да се све десило на мјесту гдје ће касније бити изграђен град Астана (данас, главни град Казахстана).

 Одлучио сам да на разбијам главу могућим мјестом одржавања скупштине, јер ми је важнији био садржај који је код свих прозорњивих у основи сличан, али се разликује у детаљима, па сам ја одабрао онај који ми је испричао, господин Будни који је тврдио да је скупштина одржана ни мање ни више него у Ватикану.

Каже он:

Сазвао непоменик који је и стоименик скупштину свих својих демона и заслужних духова оних људи који су му вјерно служили, па засјео на пријесто који је, он тврди, био у облику седам змијских или змајевских глава, па покушао да заузме свој првобитни облик, облик анђела који доноси свјетлост, али му није пошло за руком, па се помирио са својим устаљеним ликом, ћопавца са рошчићима.

Повријеђене сујете што не може да узме облик оног који доноси свјетло, а сујета га је са неба у пакао отјерала, почео је скуштину без уобичајеног поздрављања и млаћења празне славе, којим се баве људи кад почињу скупштине.

Истина мора да се призна да је почео помало пјеснички, јер он који заводи умјетнике свих врста, највише ужива да заведе пјесника, па му овај послије пише пјесме и литаније. Дакле почео је:

 „Ево прођоше вијекови, ма шта вијекови миријаде година од како покушавамо да ове биједне смртнике доведемо пред истину, да није онај кога они воле господар, него ја, али авај до сада нисмо успијели у томе.

Придигао се, каже Будни, мало са пријестола и унио доста патетике у глас, јер он је и глумац, мајстор преображаја и лажи, а кажу зли језици да су му многи глумци продали душу, можда су једино музичари били приљежнији у продаји душе, од њих.

Подигао је обије руке увис, да ваљда тиме утиша демоне, премда је била мртва тишина као што и приличи простору гдје се мртви налазе, па наставио.

  „Управо кад сам помислио да сам завршио посао, било је то прије двије хиљаде година, када су они, које је онај којег не помињем, изабрао, били дошли у моју милост. Тада је стари преварант послао дио себе у облику свог сина да ми поквари посао. Видите ли какав је он бездушник кад је сопственог сина жртвовао?“ загрмио је Непоменик тако гласно да се глас пробио из скупштинске сале и дошао до људских ушију што и јесте био циљ Непомеников.

  „Биједници су изабравли њега онако тужног, забринутог и на крају, разапетог и убијеног, умјесто веселог Диониса и Пана, прелијепе Семирамиде, Изиде, Афродите, Венере и какво све име нисам давао мојој драгој блудници...“

На тренутка се из сивила демонске масе издвојила прозрачна фигура ругобе тако страшне да је Будни премда је само духом био присутан, пао у несвјест, а исзгледа да су тада пали у несвјест сви позорљивци који су уходили ову скупштину па ми недостаје много информација.

У сваком случају пишем оно што сам чуо када се Будни освијестио и наставио да уходи скупштину.

 „Никад нама нису били проблем они који су били врховни њихових смијешних цркава нити они који их воде у ратове, увијек сам ја међу њима имао своје слуге. Нису  нам проблем били ни свештеници, она ситна боранија која стрепи од својих надређених више него од мене и међу њима смо имали довољно слугу. Нису нам представљали проблем они са крунама са главама, а још мање они који су сакупљали злато и златом из потаје владали, они су свеједно наши. Не, не, наш проблем су они обични мали, безимени људи који послије напорног дана, оперу лице и окрену се ка истоку помоле се распетом, захваљајући му за тегобан дан који су провели, и кајући се за сваку ситницу коју су погрешно учинили чак и за мисао коју сам им ја вјешто убацио у ум да их мојој истини приведем.“

Будни каже да је непоменик уздахнуо, ваљда љут на себе што није на вријеме схватио да људе никад неће привести својој „истини“, ако буде ишао од главе, и да је требало да почне од репа, односно умјесто што је заводио, папе и патријарке, бискупе и владике, краљеве, државнике, генерале, трговце, требало је да почне од оних којих има највише, малих и безимених који упорно вјерују у Бога, премда се чини да имају најмање разлога за то, јер им је живот непрекидна борба за опстанак.

  „Погријешио сам, морам да признам, премда нерадо признајем грешку и никад се не кајем, јер ја мрзим покајнике, као што мрзим утјешитеља и утјешене, а то је лијепо казао мој драги слуга Елистер.“

На тренутак се, каже Будни, појавила ружна ћелава глава са очима које скоро да си биле искочиле из лобање, а из њих је исијавало чисто зло, ништа мање него у самог Непоменика. Непоменик је помилово ћелаву главу која је одмах након тога нестала у тами, а појавила се једна друга, не мање ружна, али женска са истим очима као и у претходне.

  „Моја драга Јелена, је започела огроман посао који је требало до сада да буде довршен, али авај још увијек све иде траљаво и килаво јер има много оних који упорно гледају своја посла, па нису ни чули за оно што им је моја драга ученица поручила.

Нестала је и жена, односно прилика која је изгледала као ниска, дебела жена, са хипнотичким погледом и појавила се сјена која предствљала човјека са огромним брковима.

 „Чак ни он, мој драги брко није успио да заврши посао који сам му дао, јер му је Онај којег ја не помињем, дао да се разболи од сифилиса, па сам морао његовој сестри која ме је служила без оклијевања и било какве назнаке кајања, да издиктирам да напише књигу Воља за моћ. Једина мана јој је била што није била сујетна па је књигу потписала именом свог брата, а порука из те књиге је стигла до многих који ће постати моје слуге.“

Фигура човјека са великим брковима је нестала, а појавила се поново некаква ћелава глава, за коју Будни тврди да је некад припадала једном нашем несрећнику, некаквом Димитрију, али сам одбио да у то повјерујем, иако се човјек клео да је било подоста Срба који су служили и служе Непоменика. Након тода се појавила сјена жене са великом пунђом и Индијац се великим турбаном.

 „Они се никад нису срели, а ја сам преко њега њој диктирао више од двадесет књига. Били су добри, али нису могли да спроведу оно што сам наумио, премда су поставили темељ за нови свјет у којем ћу ја бити једини господар. Убиједили су људе, оне мале биједне црве, да могу да прошире свијест и вину се у висине и комуницирају са вишим бићима, а стигли су управо до нас као што смо жељели, а ми јесмо виша бића.“

 Будни каже да је Непоменик устао, што он ријетко чини чак и пред својим демонима, а да се не маскира неким другим ликом, јер је јако сујетан па му смета што има наказне јареће ноге, а једна је још уз све то и краћа.

  „Дакле, вјерне моје слуге дошао сам до фантастичне идеје, како да убрзамо крај овим биједницима што вјерују у оног којег ми мрзимо, и зарађују хљеб у зноју лица свога премда им ми обећавамо рајеве. Да музика и дрога, су учиниле много, али нису све, филм, књижевност која је по нашој мјери и исти такво сликарство су такође донијели резултате, али крај ће да убрза тек ово.“

Сјео са задовољним изразем лица, као да се чак и насмијешио, каже Будни и дуго ћутао гледајућу у таму из које се назирало само свјетлуцање милиона крваво-црвених очију.

  „Још једном, дакле, ми не можемо да спријечимо да се моле нити да читају њихове свете књиге и сазнају њихову истину. Ми чак не можемо да их спријечимо да изграде свој однос према оном којег ми мрзимо. Чим изграде свој однос према њему,и молитвену везу са оним којег ми мрзимо, наша моћ над њима постаје ништавна....дакле, пустимо их да се вјерује, да иду у цркве, да се моле, али узмимо им вријеме!

 Каже Будни да је Непоменик био толико одушевњен својом идејом да је устао и запљескао рукама, али нико се није усудио да му узврати аплаузом.

  „То је оно што желим да учинимо. Морамо по сваку цијену да им узмемо сваки тренутак слободног времена и да им пажњу увијек скрећемо на нешто што их одводи што даље од оног којем се моле!“

  „Како то да изведемо?“- усудио се да пита неко из масе демона, али се није појавио пред својим господаром.

 „Лако.“ – насмијао се непоменик и гордо усправио не могавши да сакрије своју самозаљубљеност.

  „Благостање. Убаците им у главу да је једини смисао живота благостање. Богатство, материјално богатство. Убаците им у умове милионе планова како да стекну богатство, остваре благостање и најважније наведите их да троше новац, да троше новац и опет да троше новац, а онда и да се задужују у највећој могућој мјери да би могли да здовоље своје жеље. Генијално зар не?“

Потапшао је самог себе по рамену пошто се нико од демона не би усудио да то учини.

 „Наговорите њихове жене, оне су им слаба тачка од првог дана и Еву сам навео да поједе плод са дрва познања, да траже своја права. Да би тражиле своја права морају да имају свој новац, а да би имале новац морају да раде...“

Осврнуо се око себе, као да му се учинило да је неко нешто добацио, што би свакако била неопростива грешка.

 „Да оне раде, одавно раде али треба још више да раде да би трошиле новац искључиво на оно што им није нужно. Мушкарци требају да раде што више и што дуже да би могли да задовоље све своје и њене жеље.“

 Прошетао је важно према првим редовима демона, а они су постали мањи него што јесу па су им још само свијетлиле крваво црвене очи, велике тек као глава палидрвца.

 „Да, узмите им вријеме и наведите их да раде као стока да би ми могли да живе живот какав су замислили, односно онакав какав сам за њих ја смислио, па неће имати времена да одгајају своју дјецу и зато ће тај посао да преузму други, међу којима ћу свакако имати своје људе, а неки од њих ће као наша Марија, осмислити читав систем како да им уништимо младунце. Замислите само једна њена школа у Индији има педесет хиљада ученика. Додуше Индија је одавно постала наша тврђава, али не треба заборављати заслужне. Дакле, не смију биједни смртници да имају ни тренутак слободног времан да не би чули глас оног који их је по свом обличју створио.“

Уздахнуо је дубоко и зашкрипао зубима ваљда због признања да није он, него онај кога он не воли, творац свега и духовног и материјалног, премда његове слуге упорно тврде да је творац управо он, а Бог само узурпатор његовог дјела.

 „Наведите их да ни тренутка не оставе ум отворен за нешто што ми нисмо смислили. Кад се возе са посла нека укључе радио и слушају музику, ако су у возу или аутобусу или чак пјешке или на бициклу нека имају слушалице на ушима и нека слушају ону музику коју сам ја за њих смислио и дао мом слузи Теодору, није он Теодор него Сатандор, да је прошири уз помоћ оних музичара који су били моје слуге, свјесно или несвјесно. Најбољи посао за нас је урадио Џон, али сам на крају морао да пошаљем убицу на њега јер је ђубре почело да се каје, а ја мрзим покајнике!!!“ – урликнуо је тако гласно да су читави редови свјетлуцавих очију за тренутак нестали у тами.

  „Дакле нека им радио ради у ауту, код куће нека телевизор, радио, Цд-плејер и остала чуда технике никад не одмарају. Нека им телевизор буде једини прозор у свијет, и нека наша музика буде у сваком тренутку буде као црв у њиховим ушима. Нека када изађу напоље музка свира, на улици, у свакој кафани, сваком тржном центур, у сваком клозету да им ум не буде слободан ни онда када празне цријева.“

Сјео је одједном као да га је потјерало, па наставио:

 „Дакле музика блокира њихове умове и прекида везу са оним којег не волим. Зато не смију бити ни тренутка слободни, Када не слушају музику онда их затрпавајте вијестима и то све да буду горе једна од друге. Ратови, убиства, пожари, тероризам, силовања и све остало иза чега ми стојимо, нека буде стално ударна тема и нека се стално понавља. Понављањем лажи ствара се истина као што је износио моје мисли, мој добри слуга Еди, а цитирао га један други мој слуга Гебелс.“

Као да се негдје у маси демона неко промешкољио, па је Непоменик усмијерио поглед према том звуку који се тек слутио, а није се чуо.

 „Журиш да кренеш на посао, ако, ево управо завршавам. Дакле, поред пута им поређајте рекламне табле, да ако случајно не слушају радио, обрате пажњу на нешто наше, а никако да им ум буде слободан. Кад пију кафу нека им пред носем буду новине, нека их читају, само да не размишљају. У поштанска сандучад им убацујте рекламе и новине, а на насловним страницама нека буду љепотице, наравно оне које су мени душу поклониле. На насловним страницама, на телевизијама, на рекламаним постерима свуда нека буду полуголе и голе љепотице, тако да мужеви закључе да је спољашна љепота све оно што је важно и нек због тога постану незадовољни својим женама. На другој страни наравно све то исти треба сервирати женама. Женама обавезно треба још додати главобољу да никако немају воље за љубав са мужем, а мужевима умор од превише посла, тако да остану нездавољне и оне жене које би ипак вољеле своје мужеве. Шта тиме добијамо?“- упитао је и задовољно се насмијешио, мада би се слободно могло казати да је зарежао, барем тако тврди Будни.

Наравно нико се није усудио да договор на питање премда су, претпостављамо, демони одавно схватили поенту његовог плана.

 „Па почеће нездовољни мужеви и нездавољне жене да траже љубав на другој страни , а њихова породица ће бити разбијена. Онда само наставите да их наводите да наставе са сексом јер секс је као чаша воде, како смо лијепо поручивали преко својих служавки у Русији, кад смо оно пировали годинама у крви до кољена. Да нека уживају у сексу и нека троше, па нико неће моћи њиховој дјеци пренијети друге вриједности осим оних које виде код родитеља, а то су наше вриједности. Наведите их да путују да би се одморили, а онда их наведите да се не одмарају него да претјерују у свему, а најбоље је ако то буде у пићу, дрогама и сексу, па ће се са одмора враћати уморнији него што су отишли. Запослите их у тој мјери, да ни тренутка немају за себе или за одлазак у природу. Кад не раде нека иду у клубове гдје им музиком уништавамо душе и умове. Нека иду на концерте, спортска такмичења, само нека не остају у кругу породице, или наведите их да читаве породице учествују у томе, као на примјер у куповини, забавним парковима, биоскопима, циркусима итд.. Наравно никад не заборавите да их наведете да купују, купују, купују. Помрачите им умове нека се осјећају безвриједним кад не купују или нешто не могу да купе. Па ја сам најбољи трговац, зар нисам?“- упитао је режећим гласом јер је сигурно чуо да су мангупи измислили причу да су најбољи трговци Јермени, а да је он тек на другом мјесту, што је наравно глупост.

 „Наведите их да напуне и подреде свој живот материјалним добрима, па им неће остати ни вријеме ни воља да размишљају о њиховом творцу, вјери, моралу, гријеху и врлинама, па неће моћи ни да вјерују ни да се кају, а кад не буде вјерника и покајника свијет ће бити наш. Како вам се свиђа мој план? Хоће ли проћи“? упитао је Непоменик пажљиво посматрајући безличну демонску руљу.

  „Проћи ће!“ – одјекнуло је из милиона, а ко не из милијарду грла и сви демони су нестали за тили час, журећи да остваре план свог господара.

Шта је било даље?

Ништа, пробудио сам се, а поред мене није било Будног да настави причу, премда тај човјек стварно постоји. Устао сам, пошто се шкрта свјетлост јануарског сунца пробијала кроз прозор, и кренуо да се што брже умијем и тако заборавим сан. Обично успијевам у томе, али овај пут сам застао, вратио сан кроз сјећање и закључио:

 Изгледа као да је њихов план у великој мјери остварен!!!