Шетајући градом прије двије ноћи пажњу ми одвлачи један од постера са најавом културног догађаја у мом приморском граду. Приближим се и видим да се одржава књижевно вече и то никог другог до владике захумско – херцеговачког Григорија, а све у циљу промоције његове последње књиге која се зове »Преко прага«. Ја у својој глави већ имам став о владици Григорију, посебно знајући да заједно службује са католицима, да је чак иконостас у неким црквама склонио, да је заборавио да се двери отварају и затварају током богослужења неколико пута и што шта друго приде.

Поред свега тога што сам знао, опет сам некако наивно повјеровао, дај можда то баш и није тако и рекох себи, дај шансу да се то и такво мишљење промјени. Јер можда сам ја тај који је сувише грешан и сувише склон брзој осуди. Онда, опет ради се о владици који има широко теолошко знање и не можеш ти бити њему ни за под нокат.            

Све то ме навело да пола сата прије поочетка догађаја смјестим се негдjе са стране у сали и посматрам како се то све одвија.  Полако се сала почела пунити и убрзо је била толико пуна да је велики број људи стајао на ногама. Морам истаћи да никада до сада нисам био у прилици да лично уживо видим владику Григорија. Са кратким закашњењем појавио се владика праћен свештеницима парохије наше. Да претходно нисам на плакату видjео слику његову и да сам га срео обученог како је био те вечери никако не бих могао да закључим да се ради о владици српске православне Цркве. Владика је дошао обучен у капут тамно сиве боје који му је прекрио владичанске одоре, чак му се и владичански крст није виђео. Најблаже речено био је јако модеран и прилично пријемчив за око. Сјео је за сто у челу хале заједно са књижевним критичарима.

Након уводне ријечи почеле су опсервације књижевних критичара усмјерене на књигу владичину. Ту сазнајем да се ради о књизи прича и да је то већ пето издање ове књиге. Међутим, сама нарација критичара била је не само крајње неувјерљива, већ су користили фонд ријечи које већина народа који је био у сали није знала шта значе. Реченичне конструкције су биле рогобатне и просто су се утркивали ко ће сачинити што мудрију реченичну конструкцију говорећи о архетиповима, дедукцијама, алегоријама и сл. Пуно муке ми је требало да некако пратим њихова излагања. У мору тих страних и незнаних ријечи једна од критичарки која је сво вријеме забацивала косу и водила рачуна о својој спољашњој форми, при том читајући унапријед припремљен текст, изговорила је једну од свакодневно употребљавних ријечи »синергија«. Та ријеч ме је некако тргла и поставио сам себи питање, да ли присуствујем емисији на некој петпарачкој телевизији гдjе прича нека естрадна звијезда или је ово књижевно вече гђе професори са факултета за српски језик и књижевност држе слово о књизи православног владике.

Kаква црна синергија, какве црне алегорије, какви бакрачи. Већ тај увод ми је довољан да се моје сумње са почетка додадно подгрију, али опет сам желио својим очима да видим како су се обистиниле слушајући и самог владику.

Након тих силних наклапања за која сам више него сигуран да ни они сами их не би могли два пута поновити, ред је дошао на владику Григорија. Почео је причу говорећи да је мислио нешто да каже али од тога одустаје јер су ти паметни људи све рекли прије њега и да би све после тога што су рекли било глупо. Већ то ми је само за себе било параметар да се ради о врхунском нивоу глуме. Онда је неким говором који је био више глумачки него проповједачки почео са причом о томе како књига садржи 23 приче и да су неке од њих личног карактера. Сав говор био је некако прилично контролисано успорен, као да се желио оставити утисак мудрости која извире, али мудрости која је везана за земаљску науку. Нисам нити једног момента могао да осјетим дух православни у његовим ријечима, нисам могао осјетити никакву духовност. Па чак и тај покушај скромности оставио ми је утисак лоше глуме.

Умјесто тога владика је почео читати двије приче, једна се односила на возове и његова лична запажања о возовима. Ја не каним да будем књижевни критичар, али онако лаички то је све било лијепо написано. Но, стекао сам утисак да је све то некако вјештачки, некако да се од ничега зели филозофским приступом жели направити нешто, жели показати како у свему постоји суштина. Ми смо као дjеца слушали одлимак једне приче који нам је владика читао о томе како је он лично схватао шта су возови и како они представљају начин да се неко упозна и до краја путовања открије.

Све ми је то била јако вјештачки, некако чудно. Зар владика не треба да нам објашњава како да се молимо Богу и како да стекнемо мудрост у борби са свакодневним грјеховима који нас сналазе и иза сваког ћошка вребају? Далеко од тога да владике не треба да пишу, али оне би свој књижевни опус требало да посвете покушају да се нама обичним мирјанима приближи вјера, да нам се теолошка мисао поједностави. Нису ли владике посредници између учења светих отаца православне цркве и практичне примјене свега тога у свакодневном животу и објашњавања тога нама обичном пуку.

Неко ће можда рећи, па чекај није ли св. Николај жички био исто писац који је писао и то писање га је прославило. Да, јесте то је истина, али свети Николај жички није писао књижевну прозу већ православно оријентисану литературу у којој он себе није истицао у први план.

Те вечери некако ми је све ми је дjеловало некако нескромно.

Kада је све то почитао проломио се аплауз и сви смо упућени да ако желимо купимо књигу за 5 еура. Нејасно ми је зар није владика позван монашким постригом на сиромаштво, на презирање материјалног, посебно ако је то материјално везано за његово име. Даље шта се дешавало не знам и нисам тој пијаци могао да присуствујем већ сам се одмах по завршетку тог читања удаљио из сале. Последњи детаљ који сам примјетио је било то да су се око стола гдjе је сједио владика окупили бројни људи претпостављам да би купили књигу и добили аутограм бискупа Григорија како је сам себе том титулом окитио на једном од богослужења заједно са католицима. Потврда да нисам сам у овом свом ставу , мишљену и осјећају је била и особа са којом са пошао на овај културни догађај, која је чак у свом ставу прије почетка била наклоњена према владици, чак га је и фаворизовала, али када се све завршило добио сам потврду да је и њој у устима опор укус и да ово све није ваљало ничему.

Kоначни утисак о свему је да те вечери нисам осјетио нити трунку духовности, нисам чуо нити једну поуку како да себе учиним бољим, нисам чуо ни ријечи бесједе која се очекује од свештеника, а камо ли од владике. Ја сам те ноћи чуо сам литерарно наглабање и покушаје достизања књижевних висина.

Мишљења сам да када је неко постао владиком има одговорност према том светом звању и својим претходницима који су носили те одоре. Али ево ова времена која наилазе нам показују да се и од тога светог звања прави лакрдија и да се то звање доживљава као и свака друга професија. Црквени великодостојници требају бити примјер чистоте духа и бити луча свима нама како живјети. Увијек свима њима треба да је на уму блажинопочивши патријарх Павле који је својим светим животом показао све оно што су свети оци православне цркве и наводили у својим ђелима. Ми обични вјерници смо позвани да слиједимо његов пут, а тек су то у обавези да раде монаси и свештеници и епископи.

За крај бих додао једну занимљиву мисао италијанског писца Умберта Ека, која у великој мјери приказује данашње стање свијета у којем живимо, а који је једном приликом негдjе написао, да свијет иде из фазе апсолутне љепоте у фазу апсолутне ружноће.