„Ако не опростите један другом сагрешења ваша,

неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења“

(речи Христове које се читају на дан пред почетком Великог поста)

Поштовано уредништво „Борбе за веру“!

17. фебруара 2018. сте, на предвечерје Недеље праштања, на порталу упутили тешке речи и клетву упућену митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију (овде:). Назван је чак и „унијатом“. Мислим да је објављени текст неодмерено жесток и да нисте у праву: да митрополит Порфирије није ни папофил ни унијата, нити се у вези А. Степинца огрешио о православну цркву и о наше новомученике.

Да се разумемо: у много чему се не слажем са српским члановима комисије СПЦ за дијалог са представницима хрватске РКЦ о Степинцу. Ако се већ ушло у тај дијалог, било је довољно захтевати двоје: да се на увид да оригинал Степинчевог дневника (Туђман га је вратио Каптолу 15. фебруара 1991) и да се Комисији да на увид потпуна кореспонденција између опата Марконеа, папског легата у Загребу и Ватикана у раздобљу од јула 1941. до маја 1945. Без тих докумената (а чини ми се да их Каптол и Ватикан нису дали на увид јер би онда све било на длану), сваки рад Комисије је био замајавање и губљење времена. Мени је много тога јасно већ из писма Степинца папи од 18. маја 1943: „Од појаве српске династије Немањића (крајем XII вијека), која је послије остала трајним идеалом Велике Србије, /католици су/ били прогањани, оснивале су се шизматске бискупије и манастири у до тада католичким крајевима...Лукаво започето дјело Немањића, уништење католицизма на Балкану, наставило се је с истим успјехом у турској ери...и српско православље долази најпослије до снаге, коју посједује данас...Напредовање источне шизме у католичке редове пријети данас с пуном озбиљношћу да постигне своје мрачне циљеве. Побједа велико-српске идеје значила би уништење католицизма на сјеверозападном Балкану, у Држави Хрватској. Млада Хрватска Држава, рођена у страшнијим и тежим приликама, него било која држава кроз више вјекова, борећи се очајнички за свој опстанак...« (цитирано по: „Суђење Лисаку, Степинцу, Шалићу и дружини“, Загреб 1946, стр. 304-305). То је мој став, дозвољавам да чланови Комисије имају право на другачија мишљења. Сам митрополит Порфирије дао је коректну изјаву о Степинцу загребачким „Новостима“, још пре формирања Комисије, одмах по ступању на нову дужност, 2014. године: „Ми ту не одлучујемо. Желим само да поновим речи Патријарха српског Иринеја да личност светитеља треба да буде поштована и од других хришћана“. Ту је све речено.

Но, вратимо се говору митрополита г. Порфирија у дворани Лисински у Загребу, 13. фебруара 2018. Кад анализирам, најбитније ствари које је изговорио су: 1) да је етимологија корена речи Хрват и Србин иста (ХРВ = СРБ). Не познајем етимолога који би рекао да ово није тачно. Чак и оно што није изречено сви знамо: да више, много више од половине данашњих декларисаних Хрвата потиче од покатоличених Срба. 45 година се бавим тим питањем и не бих овде дужио са општепознатим чињеницама. 2) Да је фундаментални, базични идентитет Срба у Хрватској то да су они православни хришћани. Да тај основни (православни) идентитет чува и национални и све друге идентитете Срба у Хрватској ! Цитат: „Учи их да буду православни хришћани! ...Важно је да имамо свест о себи, да знамо ко смо и шта смо без обзира на тешкоће и на искушења...Да ли је онда могуће да на домак Загреба, пола сата, сат времена одавде, постоје куће у којима живе православни Срби као људи који живе у Африци...Знам да се плашите и можда за то постоји безброј објективних разлога...Али сматрам да, ако идемо линијом мањег отпора, одричући се себе, мислећи да ћемо тиме сачувати нешто своје мало, заправо само ћемо продубити фрустрацију, продубићемо тај страх, ту самозатвореност, заправо нећемо поштовати себе ! Према томе, поштујмо себе, заволимо себе...и они ће и нас поштовати више“. Ова мисао митрополита Порфирија, изречена између 8. и 10. минута његовог говора је по мом мишљењу изузетно концизна а врло мудра: све је речено са мало речи а директно у лице онима (оној) који су то требали да чују. Преслушавао сам говор више пута, не нашавши у њему ни папофилство ни унијатство. Баш супротно: позив на очување православља и српског идентитета. 

Не бих овде улазио у друге проблеме о којима можда не делим исто мишљење са Високопреосвећеним г. Порфиријем. Сматрам да је ситуација у нашој Цркви више него забрињавајућа: да је понашање појединих архијереја саблажњујуће (и морално и материјално); да би неки требало да одступе и да се затворе или да буду затворени у један од манастира, без права да се појављују у јавности; да су појединци у својој осионости изгубили чак и основе здравог разума; да је Богословски (у називу још има назив „Православни“) факултет у Београду легло јеретичке болести Зизијуласове (част појединцима на Факултету који том кругу не припадају); да су непотизам и клијентелизам у црквеној организацији дошли до сулудог нивоа и прете да ју сасвим уруше; да екуменистички заслепљеници треба да прочитају Св. Јустина Ћелијског („Православна црква и екуменизам“) и помоле се Господу да им прочисти помућену памет.

Али – оставимо та питања за друго писаније. Мислим да је, у вези његовог говора на 3. великој скупштини Српског народног вијећа у Загребу, митрополит Порфирије прозван „на правди Бога“. А ако нешто може да му се уброји у добро – он је, за разлику од неких других владика, који су закопчани и недоступни у своме самољубљу и охолости – у свом односу отворен и топао и до обичних верника и спреман на дијалог и са онима који не мисле као он.    

Никола Милованчев

Писму се придружује и потписује га

мр Ален Новалија, Љубљана

P.S.

А да сам којим случајем као члан или саветник учествовао у раду Комисије у Славонско Пожеги 20. и 21. априла 2017. бих свакако иступио и рекао: „Господо, ако је тема дијалога улога Алојзија Степинца у II светском рату, онда није прикладно да седимо под његовим портретом са светачком ауреолом. Молим, изнесити за време заседања тај портрет или пређимо у другу просторију или ћемо бити присиљени да данашње заседање одмах завршимо“.