header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ђакон Павле Сержантов: Разне врсте атеизма Штампај Е-пошта
четвртак, 01 март 2018

 Опозициони атеизам

У човеку се жеља да „се разликује од других“ обично буди у току пубертета. Код многих дуго времена делује изузетно јако, стално мења облике и налази нову примену. Атеизам се често среће због тога што неки желе да осећају да су у опозицији, у изабраној мањини и да имају свест о себи као о елити.

Овај облик атеизма је био врло запажен крајем 1980-их година кад је у нашој Цркви почео препород религије и кад су многи дошли у Цркву. Тада су се опозициони атеисти тешили мишљу да ће религија брзо „изаћи из моде“. Сад се у вези с овим може извести закључак и рећи: „Разуме се, свака мода брзо пролази, али се ни ваша жеља да будете у опозицији не одликује стабилношћу, темељитошћу и дубином. Знам оне који су се крајем 80-их година смејали томе што је „Православље у моди“, 90-их су почели да одлазе у храм, а сад свим познаницима причају како их је Православље разочарало. Знам и оне који су почели од површне моде, па су постепено стекли озбиљна религиозна уверења и свесну и дубоку веру.“

На протесту против „мејнстрима“ не може се саградити никакво темељно схватање нашег живота.

Полурелигиозни атеизам

Овај облик безбожности признаје да религија има извесну позитивну улогу у друштвеном и личном животу. Поједини атеисти се слажу с тим да црквене молитве, Тајне исповести и венчања помажу човеку. На који начин му помажу? Човек помоћу њих чува мир у тешкој животној ситуацији, ствара срећан породични живот, савладава психолошке проблеме и одговорније се односи према својим обавезама.

Атеисти понекад истичу позитиван допринос који Црква даје културном животу. Овакви атеисти одлазе на црквене службе, а онда са задовољством причају другима: „Иконопис и духовна музика умирујуће делују на човека. Уметност нас узноси изнад све таштине. То је дивно. Отворено то кажем иако сам атеиста.“     

Полурелигиозни атеизам представља занимљив предмет који се може посебно изучити. Мањкавост и нејасност полурелигиозног атеизма може да поприма врло необичне облике. Има већ неколико деценија откако се на Западу појављују „атеистичке цркве“ у које људи могу доћи на недељна окупљања. Њихови следбеници практикују своје проповеди (о хуманистичким иделима), своје душебрижништво (психотерапија), своје квазирелигиозне ритуале и доброчинство. У принципу, код њих се одвија живот који по нечему личи на свакодневицу и празнике хришћанске парохије. Само без Бога.

Могуће је да ће се и код нас појављивати овакве „постхришћанске“ заједнице од „прегорелих“, људи који су изгубили веру и разочараних ентузијаста... То је занимљив предмет за људе који изучавају религију: „виртуелне цркве“ за „виртуелне“ људе за које се не зна да ли су атеисти или нису.

Принудни атеизам

Имају се у виду случајеви кад човека пече унутрашњи бол: „Желео бих да поверујем у Бога, али не могу.“ Човек жели да верује, али „нема чиме да верује“. Овај облик атеизма је близак претходном, али се ипак разликује од њега. Принудни атеизам претпоставља много већи унутрашњи интегритет човека, принципијелност и унутрашњи сукоб који је с њом повезан: „Искрено желим да верујем у Бога, али немам права.“ У том случају могу утицати разговори с верујућим човеком, уколико саговорници имају довољно међусобног поштовања, знања и умећа да доследно размишљају како би водили овај нимало једноставан дијалог. Православна Црква има богато историјско апологетско искуство.

Напослетку, истаћи ћемо да се човек који је приморан да сматра себе атеистом понекад налази на свега један корак од живе вере. Сетите се гласа из Јеванђеља: „Верујем, Господе! Помози моме неверју“ (Мк. 9: 24). И Господ је помогао неверујућем.

 

Са руског: Марина Тодић

Извор: „Православие.ру“

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.