header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ђакон Павле Сержантов: Разне врсте атеизма Штампај Е-пошта
четвртак, 01 март 2018

 Опозициони атеизам

У човеку се жеља да „се разликује од других“ обично буди у току пубертета. Код многих дуго времена делује изузетно јако, стално мења облике и налази нову примену. Атеизам се често среће због тога што неки желе да осећају да су у опозицији, у изабраној мањини и да имају свест о себи као о елити.

Овај облик атеизма је био врло запажен крајем 1980-их година кад је у нашој Цркви почео препород религије и кад су многи дошли у Цркву. Тада су се опозициони атеисти тешили мишљу да ће религија брзо „изаћи из моде“. Сад се у вези с овим може извести закључак и рећи: „Разуме се, свака мода брзо пролази, али се ни ваша жеља да будете у опозицији не одликује стабилношћу, темељитошћу и дубином. Знам оне који су се крајем 80-их година смејали томе што је „Православље у моди“, 90-их су почели да одлазе у храм, а сад свим познаницима причају како их је Православље разочарало. Знам и оне који су почели од површне моде, па су постепено стекли озбиљна религиозна уверења и свесну и дубоку веру.“

На протесту против „мејнстрима“ не може се саградити никакво темељно схватање нашег живота.

Полурелигиозни атеизам

Овај облик безбожности признаје да религија има извесну позитивну улогу у друштвеном и личном животу. Поједини атеисти се слажу с тим да црквене молитве, Тајне исповести и венчања помажу човеку. На који начин му помажу? Човек помоћу њих чува мир у тешкој животној ситуацији, ствара срећан породични живот, савладава психолошке проблеме и одговорније се односи према својим обавезама.

Атеисти понекад истичу позитиван допринос који Црква даје културном животу. Овакви атеисти одлазе на црквене службе, а онда са задовољством причају другима: „Иконопис и духовна музика умирујуће делују на човека. Уметност нас узноси изнад све таштине. То је дивно. Отворено то кажем иако сам атеиста.“     

Полурелигиозни атеизам представља занимљив предмет који се може посебно изучити. Мањкавост и нејасност полурелигиозног атеизма може да поприма врло необичне облике. Има већ неколико деценија откако се на Западу појављују „атеистичке цркве“ у које људи могу доћи на недељна окупљања. Њихови следбеници практикују своје проповеди (о хуманистичким иделима), своје душебрижништво (психотерапија), своје квазирелигиозне ритуале и доброчинство. У принципу, код њих се одвија живот који по нечему личи на свакодневицу и празнике хришћанске парохије. Само без Бога.

Могуће је да ће се и код нас појављивати овакве „постхришћанске“ заједнице од „прегорелих“, људи који су изгубили веру и разочараних ентузијаста... То је занимљив предмет за људе који изучавају религију: „виртуелне цркве“ за „виртуелне“ људе за које се не зна да ли су атеисти или нису.

Принудни атеизам

Имају се у виду случајеви кад човека пече унутрашњи бол: „Желео бих да поверујем у Бога, али не могу.“ Човек жели да верује, али „нема чиме да верује“. Овај облик атеизма је близак претходном, али се ипак разликује од њега. Принудни атеизам претпоставља много већи унутрашњи интегритет човека, принципијелност и унутрашњи сукоб који је с њом повезан: „Искрено желим да верујем у Бога, али немам права.“ У том случају могу утицати разговори с верујућим човеком, уколико саговорници имају довољно међусобног поштовања, знања и умећа да доследно размишљају како би водили овај нимало једноставан дијалог. Православна Црква има богато историјско апологетско искуство.

Напослетку, истаћи ћемо да се човек који је приморан да сматра себе атеистом понекад налази на свега један корак од живе вере. Сетите се гласа из Јеванђеља: „Верујем, Господе! Помози моме неверју“ (Мк. 9: 24). И Господ је помогао неверујућем.

 

Са руског: Марина Тодић

Извор: „Православие.ру“

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.