header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Неоварламизам и литургијска реформа
Неоварламизам и литургијска реформа Штампај Е-пошта
недеља, 17 мај 2009

Протојереј Теодор Зизис

НЕОВАРЛАМИЗАМ И ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА

        За оне који немају посебно богословско образовање, наслов нашег чланка биће, без сумње, несхватљив. Шта означава термин "неоварламизам" и какав је истински облик "литургијске обнове"? Све то треба да анализирамо у два дела нашег излагања.

Биће нам веома тешко да у кратком уводу изнесемо исцрпне податке о историји тог литургијског покрета који се дотиче многобројних питања и проблема. Ми ћемо представити само неке обрисе те појаве. У сваком случају, тај покрет има библиографију достојну пажње, посебно након Другог ватиканског концила (1962-1965.), која је коришћена у литургијској обнови у римокатолицизму и која је утицала на многе наше литургичаре, свештенике и мирјане, који су у Православље донели стран и непознат проблем, уз одсуство одговарајуће пастирске потребе и неопходности. Дух света, који се у политици примењује са очаравајућим призивима ка преображењу и модернизацији, нажалост долази и у Цркву у виду посветовњачености; и Црква уместо да мења свет, сама почиње да се мења под утицајем света, јер свет тражи промене и модернизацију. Зар ћемо из тих разлога остати "конзервативни" и "реакционарни"? Хајдете онда, да сами себе изменимо, обновимо, модернизујемо.

До сада је тај проблем био ограничен на мали број личности, он је пре свега захватао богословске академске дебате уз минимални утицај на црквени живот. Минимални број епископа и свештеника који су, искључиво по својој иницијативи, уносили своје измене и обнове у области богослужења. Данас је "литургијска обнова" задобила црквено покровитељство и синодално излагање. Била је 1999. године организована и до данас делује, "Посебна синодална комисија за литургијску обнову", која се наравно жури, хита да "обнови" и "препороди", многе елементе богатог светоотачког, бесценог и јединственог православног богослужења. У току толиких векова велики Светитељи и Оци, а у наше време савремени Светитељи и Старци, нису имали свест о томе и нису осећали неопходност за обнову. Чини се, Црква се буквално налазила у некој својеврсној неделатности, привржености традиционалним начелима, конзерватизму, дремању; Свети Дух је "уснуо", није деловао, Христос није деловао, ако ћемо користити други светоотачки израз. Сада долази обнова да би Цркву спасила од древности и конзерватизма, да би је учинили савременом, динамичном, прогресивном. Из тог разлога се под покровитељством посебне синодалне комисије сваке године окупљају литургијске конференције и одређују се предавачи, пре свега из круга обновљенаца, да би се створио утисак да је богословска наука, посебно литургичари, сагласна са састављеним плановима и прихваћеним решењима у литургијским изменама, па да чак и пројављује у тим плановима изузетно усрђе.

Било би потпуно природно, и чак неопходно, уз помоћ специјалног синодалног писменог одговора и одлуке иступити против те једностране и пристрасне појаве "Литургијске обнове" као црквеног покрета, да би били саслушани и други гласови, који су привржени Предању, који изражавају своју забринутост у вези састављaних планова, и указују на опасност разлагања и измене аскетско-мистичког карактера православног богослужења, његове јединствености, а такође, и његове спасавајуће мисије и делотворности. Такви гласови су се могли чути, и то чак веома, на литургијској конференцији која је била организована од стране братства православних изучавалаца ( ταιρεα ρθοδξων Σπουδν) у Солуну (27. фебруар -1. март 2002. године) на којој су свештеници и монаси, а такође и универзитетски богослови у 21 излагању изнели своје ставове у вези веома важних питања, које покреће "литургијска обнова", представљајући двехиљадегодишњи став Светих и њихово искуство. "Документа" те конференције, драгоцена по суштини излагања, сакупили смо и објавили као необичну драгоцену ризницу у једном од три дела часописа "Теодромија" (Θεοδρομα), који је био објављен у тим данима и кога су са великим интересовањем очекивали свештеници и богослови.

Међутим, да би били конкретнији, ми се идаље бавимо питањем: какве управо литургијске измене предлажу обновљенци и модернисти? Ми ћемо предствити само најважнија питања чија се анализа може пронаћи у поменутом делу часописа "Теодромија", који има 450 страница.

Тако, предлаже се:

- да се из употребе избаци монашки устав-типик који се данас примењује

- да се скрати време црквених служби, које се сматрају веома дугачким и заморним,

- преношење времена њиховог служења на касније, уз то да верни, који би желели да у њима учествују, имају времена за одмор ујутро,

- претпостављање брзих мелодија у односу на споре, византијске мелодије

- служење друге Литургије у истом дану од стране истог свештеника,

- превод литургијских текстова да би их учинили разумљивим за народ,

- гласно изговарање свештеничких молитава, а не њихово тихо читање,

- заједничко певање верног народа у храму,

- уклањање високих иконостаса

- учешће жена у певничким хоровима

- коришћење музичких инструмената унутар самог храма,

- певање црквених песама од стране квартета,

- састављање нових црквених служби за заручење и брак,

- такође и нове молитве за жене након порођаја у време разрешења од плода,

- непрестано обраћање свештеника народу у време служења Божије Литургије,

- (црквено) сахрањивање некрштене деце и самоубица,

- одбацивање ношења свештеничке расе,

- непосредна измена Тајне покајања и исповести психијатрима и психолозима, и много друго.

До данас је ветар те обнове, иако је дувао у умовима многих људи, био затворен, запечаћен у митским торбама Еола. Данас је сам Св. Синод отворио те торбе и није могао да их зашије. Како се каже у пословици: ко сеје ветар, пожњеће буру. Случај, који се догодио са митрополитом келкиским, кир Апостолом, чија су литургијска новачења уводили у његовом граду Келкису, потврђују ту мисао. Након предузимања интензивних корака и упућивања потписа са жалбом становника тог града на адресу Св. Синода, Синод је био принуђен да заузме потпуно одређену позицију у вези са уваженим архијерејем и да му предложи да буде пажљивији. Без обзира на то ми имамо прилику да видимо да је митрополит буквално пожурио да испуни предлоге који собом представљају "литургијску обнову". Њих предлажу специјални литургичари и корак по корак прогурава се "Посебна комисија литургијске обнове". Требало би да га похвале, а не прекоре, јер све то представља плод тог "обновљенашког" начина мишљења. Ми том митрополиту захваљујемо, јер нам није дозволио да заспимо, није био лицемеран и дволичан. Али, пошто он верује у неопходност примене тих новотарија, самим тим имамо и могућност да се убедимо у квалитет те знамените "литургијске обнове".

Неоварламизам "литургијске обнове"

 

До овог тренутка покушао сам да укратко откријем садржај прве половине назива чланка, да би уз помоћ грубих црта осликао и оцртао облик знамените "литургијске обнове". Међутим, шта собом означава термин "неоварламизам", који се, по нашој и многим оценама тако описује, закључује се у тој тенденцији литургијске обнове. Термин означава да се у том случају ради о новој појави, о оживљавању учења западног монаха Варлаама Калабријског, коме се супротставио у 14. веку велики Богослов и Отац Цркве, свети Григорије Палама, архиепископ солунски. У том случају, између њих није било сукоба две личности, нису се излагали различити погледи, већ се догодио сукоб две културе, два света: светоотачког по духу и мистици православног Истока и рационалистичког и посветовњаченог папског Запада, који је кроз Варлаама покушао да обнови, модернизује Православну Цркву, одбацујући мистички пут познања и приближавања Богу, и одбацивши неопходност телесног злопаћења и целокупно аскетско Предање Цркве.

Био сам веома огорчен и узнемирен када сам се убедио у чињеницу да се савремена литургијска обнова креће превасходно у том истом духовном и богословском усмерењу Варлаама, који у нашим личностима, које можда не изазивају подозрење код оних који недовољно познају православну традицију обновљенаца, покреће реванш преко св. Григорија Паламе, и потпуно неприметно изазива појаву саборне одлуке, која осуђује "Просвећеност" и рационалистички хуманизам Запада. Са те стране према "литургијској обнови" се не треба односити са меким срцем, као према неком богословском кружоку, који износи противречна мишљења по питањима и теологуменима који не представљају опасност, већ се треба односити као према опасној јереси на озбиљном духовном и сотириолошком нивоу. Она је већ задобила карактеристику јереси од стране протојереја, који је сада, након много година благословеног и безропотног удовства, постао архимандрит, о. Саранда Сарандиса, предавача Ризаријске црквене школе, духовног лидера многобројних свештеника који воде борбу у области Атике и који се у својој речи придржавају предања.[1] Тај опис није преувеличан, он одговара стварности. Јер варлаамизам је био осуђен од стране Цркве читавим низом Сабора 14. века као јерес, што значи да је и неоварлаамизам "литургијска обнове" јерес. То чак означава да смо ми имали и одређено право када смо због папиног доласка у Атину, тврдили да је папа дошао, али није отишао, да он остаје као начин мишљења, менталитет и делује као нови Варлаам у земљи Православља.

Међутим, да не би рекли да су ови ставови преувеличани, укратко ћемо се потрудити да укажемо на две основне, суштинске сличности које се налазе у учењу Варлаама и у ставовима савремених неоварлаамита "литургијске обнове".

Прво, велико значење придаје се уму у познању, у науци, философији, у схватању онога што се говори о Богу и божанственом.

Друго - уклања телесни труд и аскетику, телесно злопаћење и предлаже покој, сан, одмор да се уморни верник не би напрезао, да би могао да се помоли, да схвати оно што се служи и говори.

Заиста, када су монаси из Солуна Варлааму говорили о методу умне молитве - да је верујући човек, чистећи се од страсти, способан да се приближи Богу по мери свога очишћења, тако да, ако би и био неписмен и не схватао оно о чему се говори у Светом Писму и литургијским текстовима, могао би да се удостоји сагледавања нетварне светлости и просвећења, измењујући се и преображавајући све своје органе познања, и прелазећи у област нетварних енергија Божије благодати - он је са иронијом примио то, о чему су говорили монаси. Он је одбацио постојање нетварне енергије Божије која просвећује и освећује. Он их је убеђивао да је јединствени пут богопознања занимање науком и философијом, и очишћење, али не од страсти, већ од незнања. Светом Григорију, када био је позван да дође у Солун са Свете Горе, није било тешко да одбаци ту хуманистичку Просвећеност. Ако ћемо сликовитије рећи, ако се неко спасава и достиже савршенство уз помоћ философије и знања, онда су и древни грчки мудраци могли да постану богопросвећени пророци и већи од највећег између рођених од жена, Претече и Крститеља Јована, који се није учио у школи, већ је достигао савршенство у пустињи. И Христос би додао, као проповедник Јеванђеља, да ако желе да Га схвате и да се науче, боље је да буду не неписмени рибари, него философи и научници. И богатом младићу, који је молио да га научи како да се спаси и достигне савршенство, Он не би говорио да прода све што има, да подели сиромасима и да Га следи, већ би му препоручио да иде у школу да добије образовање, како би могао да схвати проповед Јеванђеља.[2]

Категоричан и коначан став Св. Григорија, у то време упућен Варлааму, у наше време је упућен новим, савременим Варлаамима. Он им говори да без очишћења од страсти и зла, што је неопходан услов да би благодат Светога Духа деловала, осветила и просветила писмене и неписмене, мудре и немудре, оне који разумеју и не разумеју; да ако чак и неко изучи све науке и сва накупљена знања од Адама па до последњег времена, следујући за божанским, он ће остати дете и слеп, потпуно затворен за просвећујућу и боготворећу благодат Светога Духа, туђу ономе који говори и врши. У том случају, неки неписмени али смирени и очишћени верник, као и нелукаво дете, куша и постаје причасник савршеног живота много више од неког професора, филолога и научника. "Без чистоте, ако се обучиш свој природној философији, од Адама до самог краја, ти ћеш бити, не са мањим, већ са већим успехом - глупак".[3]

Такође, неопходно је рећи нешто и у вези са злопаћењем и телесним покојем: Варлаам је тврдио да не треба да оптерећујемо наше тело подвижништвом, постом, многочасовним богослужењима, усправним стајањем, покајањем, јер при уморном и исцрпљеном телу, ум не може да се преда делању молитве. Свети Григорије је одговарао да ми у богослужењу учествујемо као душевно-телесна бића, да учествујемо нашом душом, и да се очишћење од страсти достиже уз помоћ аскетике и злопаћења тела, док се при бризи о телу и његовом успокојавању страсти оснажују и не исцељују. Зато је хришћански живот узак и трновит пут, живот са ношењем крста. Сви Свети су следили том аскетском методу, који уништава Варлаам, учитељ неделања, како га зову. Ослобађање од пристрашћа и похоте могуће је само уз помоћ телесне аскетике, греховне тежње тела. Лукаве помисли слабе захваљујући посту, бдењу, покајању, уз помоћ средстава које причињавају страдање и бол. Господ је сједињавао молитву са постом, а Св. Григорије Богослов долази до закључка да "никаквим другим служењем се Богу не угађа као злострадањем".[4]

Примењујући ово на предлоге и принципе поретка савремене литургијске обнове, открива се да ова обнова понавља ове две заблуде варлаамита. Многе од литургијских измена, као: скраћивање богослужења, промена времена вршења богослужења, служење друге Литургије, седење на целој површини храма, уклањање древних мелодија византијске музике и свега сличног; усмеравају, како примећује отац Мојсије Светогорац, "према неделању, лењости, лакоћи, ономе што се чини прихватиљивим за савременог, уморног човека. У Православној Цркви се заборавља подвижништво, мучеништво, жртвеност и свуда се убацују елементи безбрижности".[5]

Са друге стране, остале предложене измене, као: превођење литугријских текстова, читање молитава преко микрофона, уклањање или снижавање иконостаса, коришћење од стране верних малих литургијских "енколпиона" (малих реликвијара са делићем одежде или моштима светих, који се носи око врата, пр. пр.), и многе друге, усвајају рационалистички поглед варлаамита, по коме нам је неопходно да схватимо оно што се говори и служи, јер за друго немамо потребе. На тај начин, након уклањања подвижништва уклања се и духовна димензија православне духовности. Међутим, Бог се не постиже, већ се опитује. Он делује не на мудре и образоване већ на чисте и смирене срцем, које Он просвећује чак и онда када они сами то не схватају. У Цркву долазимо не да би схватили, већ да би се нашли близу Бога, да би принели садашње Ангелима, који записују живе у садашњости, и да би примили свету благодат од свештеника. То се достиже, и оно не зависи од степена схватања тога што се догађа у храму, већ од степена духовне зрелости и савршенства, од нечије расположености да опитује Бога, да живи поред Бога и у Божанском."[6]

* * *

Покушали смо да покажемо да "литургијска обнова" оживљава, да опет предлаже Варлаама из 14. века, у два основна усмерења хуманизма:

а) у томе колико велики значај она придаје знању, науци, схватању савршенства као пута, и

б) уклањању телесног злопаћења и подвижништва у време молитве, и у увођењу стремљења ка комфору и одмору.

Тим циљевима теже савремени обновитељи богослужења, можда и не схватајући да се приклањају јеретичком и опасном положају, са озбиљним последицама сотириолошког карактера ако успеју да убаце те измене и реформе. Забринутост многих свештеника, монаха и мирјана нема личне мотиве и интересе. Они желе да одрже отвореним пут којим су ишли Светитељи, светли пут аскетско-мистичког живота, који води светости и обожењу, "уски и тесни пут који води у живот вечни". Пут рационализма и спокоја, комфора, јесте "широки пут што води у пропаст".[7]

НАПОМЕНЕ:

1. Άρχιμ. ΣΑΡΑΝΤΗ ΣΑΡΑΝΤΟΥ, «Η ιερολογία τού γάμου και τά συναφή προβλήματα», Θεοδρομία Δ1-3 (2002) 254.

2.  Περί αυτών βλ. Πρωτοπρεσβυτέρου ΘΕΟΔΩΡΟΥ ΖΗΣΗ, Θεολόγοι της Θεσσαλονίκης, έκδ. "Βρυέννιος

3. ΓΡΗΓΟΡΙΟΥ ΠΑΛΑΜΑ, Περί των ιερώς ήσυχαζόντων 1,1,3, έν Π. ΧΡΗΣΤΟΥ, Γρηγορίου Παλαμά Συγγράμματα, τόμ. 1, σελ. 363

4. Πρωτοπρεσβυτέρου ΘΕΟΔΩΡΟΥ ΖΗΣΗ, αυτόθι, σελ. 147-149. ΓΡΗΓΟΡΙΟΥ ΘΕΟΛΟΓΟΥ, Λόγος 24, ΙΙ, PG 35,1181Β. (користили смо цитат српског превода из другог тома "Сабраних Беседа" Св. Григорија Богослова, стр. 59. - прим. прев).

5. Γέροντος ΜΩΫΣΗ ΑΓΙΟΡΕΙΤΗ, «Προβληματισμοί καί τάσεις στη σύγχρονη λειτουργική αναγέ

6.Εκτενή κατοχύρωση αυτού τού μυστικού στοιχείου πού καταργούν οί ανανεωτές βλ. εν Πρωτοπρεσβυτέρου ΘΕΟΔΩΡΟΥ ΖΗΣΗ, «Πρέπει νά μεταφρασθούν τά λειτουργικά κείμενα;», Θεοδρομία Δ1-3 (2002) 394-404

7. Мт. 7:13-14

                       http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/NeovarlaamizamILiturgijskaObnovaZizis.htm
Последњи пут ажурирано ( уторак, 09 децембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.