header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Aрхим. Сарандис Сарандос: Секуларизам и богослужење
Aрхим. Сарандис Сарандос: Секуларизам и богослужење Штампај Е-пошта
понедељак, 26 јануар 2009

Архимандрит Сарандис Сарандос, настојатељ манастира Успење пресвете Богородице у Амарусију

СЕкуларизАМ и богослужење

У нашем светом Православљу све литургише богочовечански. Откако Логос постаде тело и настани се међу нама (Јн. 1,14), сједињује се тварно са нетварним, видљиво са невидљивим, земаљско са небеским, временско са безвременим, ово овде са оним тамо, божанско са човечанским.

Другачије речено, на сваком помесном православном богослужбеном сабрању све небеско и земаљско се међусобно мистички и по благодати прожима, те се заиста открива Царство на Небесима. Свети Дионисије Ареопагит, који је доспео до трећег неба, као и апостол Павле, у својим божанским списима О црквеној јерархији и О небеској јерархији, сведочи да су суштина, форма и садржина нашег богослужења на земљи икона богослужења на небесима и његово живо изображење1.

Целокупно светосаборско православно богонадахнуће и целокупно еклисиолошко [црквено] искуство установили су, као мајсторско ремек-дело у Христу, цео систем богопоштовања - славословља, благодарења и призивања - упућеног Тројичном Богу, Владичици Богородици и богопрослављеним светитељима, систем богопоштовања Христом сачињен и крајње човекољубив зарад спасења и обожења свакога човека.

Даноноћне свештене службе, онако како су Часословом одређене, заједно са огромним богатством тропара, савршених канона Утешитељних, Минеја, Триода и Пентикостара, сређених благообразно и уредно (1. Кор. 14,40)2 током целог нашег живота, не само да нам отварају прозоре према Царству Небеском, него нас преображавају у људе покајања, скрушавања, љубави и христосмирења, стваралачки узнапредовале чак и у свакодневним животним невољама.

Изнад свега божанствене Литургије светог Јована Златоуста и Василија Великог представљају двоструку духовну гозбу. Током божанствене Евхаристије срце поиграва, душа се весели, умом влада мир, телом спокојство, а Часним Даровима се благодаћу Христом подареном постепено крепи и уравнотежује целокупна човекова личност.

Ради постизања тога циља, ради човековог обогочовечења, у свом богослужењу Вишњему, богопросветљени писац божанствене Литургије, златоречиви свештени Златоуст, заједно са целом плејадом великих духовних Отаца, ускладио је и богословствујућим, богочовечанским, душекорисним и васпитним речима сјединио израз тварног и нетварног.

Језик божанствене Литургије и у осталих светих служби које природно из ње проистичу јесте пребогат и мелодичан јелински језик. Његова аутентична реч исказана кроз мелодију, разни богочовечански символи, свештени сасуди, свете иконе, величанствена света здања (храмови, манастири итд.), све то чини тварни део овде на земљи видљиве војујуће Цркве и њеног најдобротољубивијег присуства.

Никола Кавасила, литурголог несумњиво огромног искуства, наглашава  и методично анализира мистичну онострану димензију божанствене Литургије, која се огледа у њеним дубоким тихо узговореним молитвама. У  16. беседи Тумачења свете Литургије свети Никола Кавасила бележи многовековно црквено Предање, према коме се неке молитве изговарају тихо:  „свештеник у олтару тихо и за себе изговара молитву"3. А у 50. беседи још боље објашњава зашто се свештеник моли за себе: „Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу"4. Слуга никада не виче своме Господу. Зашто се том тако дубоком крстоваскрсном опиту противе неки свештеници? Зашто молитве које треба да изговоре за себе вичу гласније од возгласа? Зар тиме не обесвећују божанствену Литургију и зар је тако  не чине тварном?

Свети Никодим Светогорац инсистира на тихом читању молитава5 ослањајући се на светог Дионисија Ареопагита, који у 7. поглављу свог дела О црквеној јерархији каже: „Призивања Светога Духа [епиклезе] при вршењу светих Тајни није правилно ... изводити из тајности у јавност"6. Римокатолички теолог Брун (Braun) тврди да је Господ тајно произнео молитву освећења над хлебом, која је постала праобраз за такав начин читања молитви у потоњим временима7.

Још један истакнути литурголог наше Цркве, свети Симеон Солунски, наводи да молитве светих Тајни имају двојаки карактер и указује на „двојаку природу Исуса, који је, будући непостижив, бестелесан и неизрецив, узео тело"8. Наставак и тумачење свог наведеног гледишта, свети Симеон Солунски излаже у даљем тексту9. Тамо објашњава да Црква тајним и савршеним изговарањем молитви чини снажнијим, у дубинама скривени, унутарњи, чисти верников логос чији израз је правилно изговорени литургијски усмени логос и красноречиви писани богослужбени логос.

Изговарајући молитве у себи, верни предокушају тајанствени, неописиви или неизрециви начин општења анђела10. Исто тако се кроз умну и без речи, само у мислима изговорену молитву, унапред припремају за будуће за општење у које ће са највећом смерношћу и страхопоштовањем ступити са нашим Спаситељем Исусом Христом.

Световни дух и световни менталитет свесно или несвесно тежи за тим да што више умањи непојмљиве богочовечанске размере нашег богослужења и богопоштовања. Нажалост, неки литурзи тако гласно изговарају умне молитве, да се оне уопште не разликују од возгласа, који опет, по речима поменутог великог литурголога Николе Кавасиле, представљају природни завршетак прозби умерено произнетих од стране ђакона, као и молитве коју је литург измолио у себи11. „Лудачки" труд литурга да га сви верни чују, да би тобоже што боље учествовали у служби, заправо представља човекоугодништво, а у ствари суштински ограничава оностраност божанствене Литургије и она се тако спушта на ниво „друштвеног догађаја" и на секуларну религијску пасивност и статичност.

Светогорско, али и Константинопољско литургијско предање смирено и смело се супротставља том подмуклом облику посветовњачености, а са тим предањем слаже се, изгледа, и већи део нашег православног народа, јер захтева, жели и стреми трансценденталности и мистичној дубини наше Литургије, те се у исти мах и радује и скрушава слушајући чудесно и предивно византијско појање.

Уз ову мистичну настројеност духа иде и затварање Царских двери, које се одржало све до данас у нашим манастирима и у многим градским парохијама. Наш верни народ се тако делатно васпитава не само с обзиром на катафатички аспект нашег богослужења, него и апофатички, негујући у најсветијем простору нашег богослужења своје заједничке и личне склоности, од најранијег детињства преко зрелог доба, па све до старости и последњих дана овога живота.             

Из оваквог литурговог свештенодоличног односа према Предању произлази још нешто.

Негује се, дакле, и утврђује међу нама, како у нашој свештеничкој свести, тако и међу вернима, узвишено служење свештенству верних, а да се при томе не ствара, њему супротан, клерикалистички римокатолички менталитет.

Кавасила на најбољи начин описује православно богочовечанско служење свештеника као литурга: „пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник... Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да при томе не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње."12

Разумљиво и примерено, али и сасвим јасно је поштовање које су гајили и гаје сви литурзи наше Цркве према свештенству које су безмерном милошћу Божијом примили као почаст и службу.

Нажалост, наглашени секуларни дух нашег времена преко световних средстава масовног информисања настоји да сломи подвижничко настројење клирика наше отаџбине, како би завладао страх и како би се потпуно ућуткало православно исповедање вере.

Са оваквим световним менталитетом сарађују, онако како не би требало, и неки новинари без црквене свести, који иначе пишу за хришћанске новине, тако што подржавају стране верске, хуманистичке или јеретичке секте, те тако још више отежавају деловање борбених православних свештеника, који православно мисле и делају и не уподобљују се глобалистичким противхришћанским силама „Новог доба". У првој борбеној линији Њу Ејџ сила налази се часопис „God & Religion" (Бог и религија) и телевизијски новинари.

Претходно реченом треба још да додамо и неке „модернистичке" световњачке склоности извесних клирика који одбијају мелодично читање светог Јеванђеља и не допуштају својим појцима мелодично читање Апостола. На страну то што је научно доказано да још од шестог века постоје неумски знаци на црквеном тексту Јеванђеља и Апостола, лакше је разумевање текста када се поје, а мелодија, коју обликује благодат Светога Духа, скрушава срце садејствујући са умственим силама и чини јединство са садржином текста. То важи и за оне текстове из Апостола чији смисао је нешто тежи за разумевање, па је неопходан спорији ритам при појању, тако да заједно са продорношћу мелодије успешно доприноси најбољем разумевању.

Допустите ми да упутим једну примедбу и у вези са Символом вере и молитвом Оче наш. Новоуведени начин њиховог изговарања од стране целокупног сабраног народа је неуобичајен и звучи световно. То свакако дугујемо верским покретима (какав је нпр. „Зои"), а верски покрети су то преузели од западних цркава, које су изгубиле једноставан, али аутентичан, обичај да Символ вере и Оче наш изговара предстојатељ или предстојатељка у манастирима. На тај начин су убацили у храм верско подилажење масама, неку врсту верског популизма. Након готово две године искуства са оваквим начином изговарања Символа вере и молитве Оче Наш, наше скромно мишљење је да то расејава верујуће, умањује свештеност литургијског простора и одузима верујућима унутрашње умно и тајанствено саучествовање у нашој тако истанчаној, мистичној, словесној и духовној божанственој Литургији. Ако се и даље настави овај популистички менталитет масовног изговарања молитава, постоји опасност од даљег обесвећења нашег литургијског простора.

Треба се озбиљно замислити над тим, јер ђакони или појци сваки пут када подстичу народ да сви заједно произнесу „Верујем" и „Оче наш", ама баш сваки пут понављају фразу „сви заједно". Фраза „сви заједно" је, осим тога што не звучи лепо,уједно и окултистички израз, како је доказао о. Антоније Алевизопулос. Стога је, наравно, неприлично да се изговара на божанственој Литургији.

Само један, дакле, течно, јасно, разговетно и без појања произноси Символ вере, толико значајан за наше даље саучествовање у освећењу које предстоји, а остали, сав сабрани верни народ, са великом пажњом слуша и умно у томе саучествује.

Што се тиче преклањања колена на недељној Литургији, наше литургијско предање изричито захтева: „не преклонити колено", на основу следећих свештених канона: 20. канона Првог васељенског сабора, 90. канона Пето-шестог васељенског сабора, 15. канона светога Петра Александријског и 91. канона Василија Великог13.

Божанствена Литургија недељом, као и цела недеља посвећена је Васкрсломе, Који не жели да тога дана будемо потиштени, већ жели да саучествујемо у јединственој радости због Његовог васкрсења и нашег саваскрсења са Њим.

Преклањање колена не само да је допуштено, него је и нужно осталим данима у седмици, када метанијама, подвигом, постом и молитвама тежимо коначном одсецању страсти и свом неопозивом ступању у живот у Христу.        

Недељом, међутим, Васкрсли Христос жели да проживљавамо радост Његовог васкрсења без јадиковања, суза, метанија и преклањања колена. Зашто да се не радујемо простодушно и послушно заједно са Њим, на Његову и сопствену радост, уместо да дајемо предност сопственој световној вољи? Када нам већ Сам Васкрсли Христос даје благослов да опитујемо своје усиновљење, да осетимо да смо Његови синови по благодати, зашто онда да се понашамо незахвално, ропски и непослушно претерујући у „побожности"?

По нашем скромном мишљењу, основни световни аргумент оних који заговарају „литургијску обнову" јесте да народ не разуме чинодејствене радње. Како можемо тачно да утврдимо шта народ разуме, а шта не разуме? Има ли за то неких инструмената, као што су апарат за мерење притиска, рендген, ултразвук, електроенцефалограф, електрокардиограф, има ли некакав скенер који би могао да утврди и измери умно, емоционално, психолошко, или духовно стање сваког појединог верника током православног богослужења? Наши верници у Православној Цркви, увек су били, па претпостављам да су и сада, слободни да својевољно прате било који део нашег богослужења, па да свако од њих задобије узвратни дар за оно што је принео. Зашто бисмо мењали свој опробани богонадахнути литургијски систем свог светог православља, чим неколицина верних затражи „литургијску обнову"? У ствари, захтев за литургијском обновом не долази од православног народа, него од неколицине свештеника, што ће рећи да тај захтев није еклисиолошки [црквено] утемељен.

Народна сабрања су, међутим, доказала да је ситуација сасвим другачија што се тиче разумевања чинодејствених радњи, то јест доказала су да је у питању народ слободно катихетски поучен, јединствено православно крштен и миропомазан, да је то народ који зна да процени времена и ситуације и да на њих одговори на прави начин, како еклисиолошки, тако и догматски.

Из народних сабрања се исто тако видело православно васпитање лаика. Да је наш народ само пасивни прималац понуђене духовне хране, не би тако непосредно одговорио на позив Његовог Високопреосвештенства [архиепископа Атине и целе Грчке Христодула] у оба наша велика града (Атини и Солуну) [приликом протеста против укидања одреднице о православној вероисповести у личним картама у Грчкој].

Топло саучествовање свих сталежа, како припростих људи, оних из средње класе, тако и високообразованих, заједно са клирицима свих чинова, монаха и монахиња, представља видљив резултат правилне литургијске праксе наше православне Цркве и њеног деловања на целокупно тело верујућих.

Захтев за „литургијском обновом" подудара се са одговарајућим захтевом за модернизацијом упућеним од стране наших политичара. То је сасвим сигурно циљана и смишљена пропаганда свих средстава масовне комуникације, која стално приказују како се наши политички прваци труде да„модернизују" наш народ, као да је наш народ нецивилизован и заостао.

Ради се о бруталној историјској манипулацији нашим народом са циљем да се без протеста преведе у глобализовано нехришћанско друштво, да прода и изда своју више од три хиљаде година стару културу, заједно са светињама. Народ подвргавају сталном испирању мозга приморавајући га да прихвати да је најсиромашнији, најслабији, најнеразвијенији у савременој, модернизованој светској заједници. Нека успут буде речено да савремено друштво рађа све више сиромаха и бескућника, а да сви најсавременији економски системи помажу само богатима да постану још богатији и да мањина покупи сав новац и држи га у својим рукама... „модернизовано".

Нажалост, такав световни модернизаторски менталитет попримили су и неки наши пастири, који се надимају од лажног световног знања и не цене више слободу, радост, живост, богочовечанску динамичност у Христу, коју Православна Црква непрестано пружа народу, нарочито кроз своје богослужење.

Сећам се једног црквеног великодостојника из иностранства који нас је окарактерисао као провинцијалце јер немамо ум отворен за модернизацију као клирици у иностранству.

А сећам се и добро познатог теолога мирјанина који је наш грчки православни народ описао као крдо стоке без пастира која сатима стоји у реду да би се поклонила Појасу Пресвете Богородице.

Живо се, такође, сећам чланка Митрополита Козанског, господина Дионисија Псаријаноса, под насловом „Са поштовањем и страхом (Јев. 12,28)", који је први пут објавила Митрополија Швајцарске, а недавно га је поново објавио часопис „Синакси"13. У том чланку писац дословно решета наше литургијско предање, верујући да се по њему ухватио дебео слој рђе, а уједно потцењује наш православни грчки народ. Наводи публикацију јеретика Апостола Макракиса, који сматра да је наш народ катихетски необразован и да је недовољно васпитан што се богослужења и црквености тиче.

А ја питам: да је наш народ заиста необразован и заостао, да ли би се тако брзо окупљао, са тако мало претходне припреме, да би исказао своју веру и да би стао уз његово Високопреосвештенство [архиепископа Атине и целе Грчке] да му помогне у борби? Да ли би стајао са таквим етосом да су му позавидели његови противници?

Да не бисмо лутали, имамо за водича и саветодавца великог литурголога,оца наше цркве, светог Николу Кавасилу. Четрнаести век, са веома богатим богословским и световним Кавасилиним образовањем, чини огромну грађукоја се састоји од аутентичног литургијског искуства и згуснутог тварног и нетварног мистичног светодуховног опита. Заједно са Сабраним беседама св. Симеона Солунског, имамо у сваком тренутку уза се најбоље тумаче, као водиче у драгоценом пастирском ерминевтичком служењу изабраном грчко-православном народу Божијем. Били бисмо најбољи савремени и модерни литурзи, када бисмо сви научили да их питамо за савет.

Међутим, термин „модернизација" је световни и користе га повремено политички прваци свих профила. За нас богослове и клирике примеренији је термин „посветовњаченост" и углавном се њиме служимо.

У вези са поменутом проблематиком неки су из „пастирских" разлога похитали да предложе модернизацију богослужбеног језика. На пример,    клирик, писац једног чланка у часопису „Синакси", разматрајући ову тему  са аспекта психологије, тврди да чување јелинског језика у нашем богослужењу представља психолошку одбрану која нас затвара у неку врсту јаловог конзервативизма без могућности да комуницирамо са савременим човеком, који је затворен у шкољку сопственог ега, премда не жели да буде херметички затворен у своју усамљеност. Поменути писац чланка наводи известан број речи које, по његовом мишљењу, указују на то колико је традиционално богослужење језички удаљено од живе речи савременог човека.14

Свима је познато да је велики учитељ нашег рода Равноапостолни Козма Етолски, имајући уза се целокупно светогорско и константинопољско предање, подстицао родитеље да своју децу уче грчки, а конкретно је мислио на поучавање из свештених књига: Псалтира, Октоиха, Часослова, Триода итд.

Да би приволео родитеље да своју децу повере свештеницима и монасима да их науче грчки, говорио им је: „Преузимам све ваше грехе ако своју децу научите грчки..."15 Сами родитељи, међутим, нису знали грчки, па их је слао онима који су имали књиге за стицање нашег пребогатог богочовечанског образовања. Да је Козма Етолски сматрао да образовање ове врсте представља психолошку одбрану, да ли би био тако категоричан у захтеву да треба научити целокупан спектар грчког језика, он, који је био толико једноставан у свом изражавању?

Али његов идеолошки противник, хуманиста Адамантије Кораис, такође је веровао да је одлично познавање старогрчког језика полазна тачка сваке модернизације.16 Александар Пападиамандис17 и Дионисије Соломос18, који су имали непосредну духовну комуникацију са нашим народом, били су одлични познаваоци старогрчког језика и књижевности19. Да ли су поменути књижевници, изузетни мужеви и истакнути педагози, икада сматрали да старогрчки језик и језик наших богослужбених текстова не представљају ништа друго до психолошке одбране?

Отац Порфирије.савремени богопросвећени свети наше Цркве, говорио је да није ништа разумео од текстова које је слушао када је први пут отишао на Свету Гору, као дете од четрнаест година. Напрегао је, међутим, сву своју пажњу тако да је његов мозак и његово срце постало један огроман живи речник који је од неколико првих речи које је разумео, могао временом да разуме и протумачи на хиљаде, испуњавајући се неизрецивим узбуђењем, удивљењем и радошћу према величанствености потенцијала нашег литургијског језичког блага. Колико пута је, као старац, већ немоћан и болестан тражио од посетилаца да му прочитају понеки Псалам или тропар из Триода, да би им отворио жељу и љубав према ремек-делима старогрчке Христом подарене речи, која, по мишљењу светога старца, има и образовну и душеисцелитељску вредност, а не психолошко-одбрамбену безвредност!

Такви гласови чују се од стране разних фактора унутар Цркве и они су свакако под утицајем световног менталитета. Такав менталитет је искључиво у складу са антигрчким и антиправославним владиним плановима. Да ли знате, да ли грчко друштво зна да се до претпрошле године у другом разреду лицеја старогрчки језик учио са фондом од седам часова недељно, а да се од прошле године учи са фондом од само два часа недељно, а само на друштвеном смеру са четири часа недељно?

Зашто да се сложимо са антигрчким образовним плановима и зашто да не сматрамо највећом чашћу што је наша Православна Црква по природи ствари добила јединствено служење да шири учење богочовечанске истине у свој њеној пуноти, најлепшом и најсавршенијом речју васељене, речју коју је благословио Сам Господ? Зашто ми сами да престанемо да будемо учитељи?

Слава Богу, наша деца су толико паметна и способна да уче и стране језике, за разлику од деце у остатку Европе која не уче лако други језик осим матерњег и компјутерског. Кад бисмо им само мало очински и с љубављу помогли открила би своју предањску ризницу и не би била склона разним наркотицима, психонаркотицима и осталим заменама за истинску срећу. Наше опробано христоисцелитељско грчко-хришћанско образовање може још и сада да учини чудо и да хармонично покрене све њихове душевне силе и целокупну њихову личност.

Радио станица грчке Цркве, „Пирејска Црква", издања богослужбених текстова са тумачењима, у садејству са благодаћу Божијом из самих текстова, помажу верујућима да разумеју, да се скрушавају, да их уче, да им се радују, да их пригрле и да се појући их духовно уздижу.

Световни менталитет, посредством посветовњачених теолога, предлаже одбацивање нашег манастирског типика [јерусалимског] и прихватање „световног типика", који се још назива „асматски"20. И поред тога, световни менталитет напада и асматски типик, будући да је против службе чина венчања, која му припада. Према томе, световни менталитет хладно предлаже разарање целокупног установљеног уређења Цркве под изговором промене манастирског типика у асматски.

Свим образованим богословима је, наравно, познато да манастирски типик представља врхунац литургијских постигнућа, уз мудро учешће великих химнописаца наше Цркве, светог Јована Дамаскина и Козме Мелода [Слаткопојца]. У поменутој књизи Сабраних беседа види се сасвим јасно упоредо поштовање великог литурголога и према асматском типику и према манастирском21, чија се употреба по предању преплитала много пре његовог времена (XV век). Умилност асматског типика и духовност манастирског налазила се дубоко у свести, али и у богослужбеним сабрањима и монаха и мирјана.

Манастирски типик уважава, обогаћује и заокружује асматски тако да један другог међусобно употпуњују како би исказали васељенски и еклисиолошки целокупну Цркву Христову. Већ од времена Василија Великог манастири су своје литургијско искуство предавали богослужбеним сабрањима у свету, што Василије Велики одобрава и похваљује.

Према томе, свако савремено довођење у сумњу манастирског типика представља секуларистичко мешање у богослужење наше Цркве, у истом рангу са синкретистичким интервенцијама нове глобалистичке епохе.

Посветовњачење је већ извршило утицај на начин појања у готово свим православним црквама у иностранству, изузев у Цркви у Грчкој. Европска полифона [вишегласна] музика изражава исцепканост и издељеност нашег друштва на мноштво усамљених појединаца. Византијско монофоно, [једногласно] појање црквених химни изражава јединство милијарди личности сједињених у Христу и Светоме Духу, који живе и ходе ка Царству Небеском. Монофона византијска музика данас се успешно супротставља европској будући да пунота верних, мушкараца, жене и деца интуитивно и духовно пригрљују њену богочовечанску литургичност, њено савршено сагласје са етосом и изразом литургијских канона и тропара и њеном сједињавајућом еклисиолошком облагодаћеношћу. Између доброг византијског хора и добро увежбаног европског вишегласног хора, заједничка еклисиолошка [црквена] свест православних даје предност византијском, који сматра свештенодоличним и подобном за служење Тројичном Богу, Пресветој о Богородици и нашим светитељима22, а вишегласну световну музику оставља и за концертне сале и световне празнике. Чак и у најсветовнијем окружењу, наша једногласна народна музичка традиција дира и одушевљава. Чак и на данашњим најотменијим („хај") свадбама добро расположење и младих и старијих почиње тек са нашим народним традиционалним песмама које су блиске нашој психологији и увек делују уједињујуће.

Секуларистички менталитет неких клирика види се и по смањеном уважавању свештеног чина венчања. Предложили су сопствени, индивидуални, који је, разуме се, био одбијен као непознат, неодговарајући и неусаглашен са безброј пута искушаним, свима познатим и прихваћеним од стране безброј хришћанских парова који су кроз њега примили благослов.

Овом приликом треба свакако нагласити да како маестрално састављен свештени обред заручења и венчања, тако и целокупан богослужбени корпус дејствују преобразитељно и пресаздатељно у телу Цркве те се тако формирају брачни парови који имају међусобно поверење, љубав и стваралачки дух, деца и млади који могу да очувају своју девственост борбом за духовни напредак, као и девственици у Христу, који ће бити светила људима у свету као часни чланови Цркве, који могу, ако падну, ако крваре, ако се повреде, или израњаве, да се усправе и исцеле кроз покајање и у простору нашег богослужења и да тако поново нађу своје место у блаженом крилу Цркве.

Допустите ми, такође, да скренем пажњу на болни вапај деце разведених родитеља која се очајна муче „белом смрћу" (дрога), на гнев напуштених жена, мржњу преварених мужева и највећу трагедију хиљада и хиљада убистава путем побачаја који се свакодневно врше овде поред нас.

Нека нам Господ подари расудности да на прави начин назидавамо посустале људе, да им омогућујемо оно што им је потребно и да не будемо под утицајем световног демонизованог менталитета: да не амнестирамо злочине и не заташкавамо грехе остављајући неисцељеним понижене душе.

Световни менталитет се камуфлиран увлачи у свете исповедаонице, хотећи да удаљи и одврати верне, као што се дешава у обезбоженим западним земљама, шаљући их психотерапеутима под изговором да „духовни оци" не знају ништа о психијатрији. Тако световни менталитет себи присваја потребу да се слободно дејствујућа нетварна благодат свете Исповести потчини најразличитијим психотерапеутским механизмима. Овде се опет треба сетити писменог постављења и дозволе од стране помесног архијереја којим се постаје духовни отац: „Наша незнатност, благодаћу Пресветог Духа, поверава теби, високопоштованом међу јеромонасима (или свештеницима) господину том и том, као часном мужу и достојном уважавања, службу духовног очинства. Дужан си да примиш на себе помисли свих који се исповедају, сагрешења свих који ти приступе да их испитујеш и истражиш дубину њиховог срца да би сазнао њихове мисли и дела, узроке и поводе сагрешења и као такав да их поништиш и одсечеш, а исходе деловања ових да усмериш надаље како ваља као и навике и настројења оних који ти приступе и да одредиш лек свакоме и да постанеш свима све, како би све придобио: час изобличавајући, час опомињући и молећи и на сваки начин их водећи до спасења."25

Световни менталитет се види, такође, и по недовољном поштовању неких образованих богослова према клиру Цркве Грчке. Подсмехују се када их гледају како врше освећења, јелеосвећења, читају молитве породиљи после четрдесет дана или благосиљају темеље нове куће и у разним другим околностима, када служе на сахранама, или делују као пастири и у разним другим приликама које је Црква одредила, а којих је гладан и жедан наш народ.

Чуо сам двојицу сабраће, клирика, који су са великим ниподаштавањем говорили о молитви којом се знаменује дете у осми дан и о молитви породиљи после четрдесет дана. Сматрали су их јеврејском, анахроним, понижавајућим за жену и човека уопште. Ми, наопаки, посветовњачени, на све гледамо наопако, па чак и на свете ствари. Тим молитвама ми благодаримо Богу за новог човека којег је донео на свет, признајемо сву трагичност грешног начина на који се рађамо26, који смо изабрали након непослушности и молимо се за телесно и душевно здравље детета и мајке. Нове мајке су толику намучене, исцрпљене и уморне да имају велику потребу за молитвама Цркве да би се укрепиле и хиљаду пута нам захваљују када одлазимо из њихове куће, или када, четрдесет дана по порођају, примивши благослов и утеху одлазе са дететом и мужем из цркве кући.

Уосталом, наша Богородичица се уопште није осетила пониженом да оде носећи дарове у Храм са својим детенцетом, нашим Христом, и Заручником Јосифом, да дете преда у руке остарелог пророка Симеона, да изврши на нашему Господу оно што је Законом одређено.27 Они су осећали да је потребно да приме благослов од заступника Закона. Наше младе мајке исто тако сматрају да је потребно да приме благослов од свештеника Благодати. Зар да ми, свештеници Благодати, сумњамо у своје служење народу Божијем, а посебно новим мајкама и њиховом новорођеном децом?

Световњачки начин размишљања се уплиће некад практично, а некад са званичног места у намери да „осавремени" наше служење Богу. Прескаче предивна чувена читања на Вечерњој служби или Јутрењу, скраћује службегде год и када год стигне и под разним изговорима, предлаже модификације утврђених постова, „свадбено весеље" клирицима након рукоположења, поједностављење поретка православног Крштења, што чешће или што ређе причешћивање без припреме, ограничење на једно апостолско и једно јеванђелско читање у светој Тајни јелеосвећења и још много тога.

О свему што смо поменули повремено се расправља на скуповима Светског савеза „цркава" и то, наравно, без консултовања са православним искуством. Поменути световњачки предлози-интервенције постали су, такође, о постепено теме за расправу будућег Свеправославног Сабора. Списак је поново измењен, а то показује да то нису теме које истински заокупљају Тело  Цркве, већ се ради о томе да су то световњачке жеље под утицајем протестаната и неких клирика из иностранства. Ти клирици са малобројним, или чак непостојећим стадом, који модерном логиком мањине хоће своје световњачке рационалистичке модернизаторске идеје да наметну Телу Цркве.

Сасвим је извесно, међутим, да један такав „Сабор", на коме неће бити заступљен широки спектар црквених великодостојника из целог света, ни случајно неће наићи на одобравање православних, па тако ни његове одлуке, какве год биле, будући да је предвиђено присуство представника свих православних Цркава само у оквиру Савета, а не Сабора у предањском еклисиолошком смислу.

Само се по себи разуме да такав систем богоштовља, јединственог и непоновљивог ни на који начин не може да се меша са иноверним молитвама, или бесмислицама других верских система. Стога свештени канони не допуштају заједничке молитве28.

Већ је позната недавна потресна исповест римокатоличког кардинала који је признао да је реформа, коју је извршио Други ватикански концил да би привукао људе и осавремени литургијски систем, промашила циљ, јер је све постало „без присуства Утешитеља".

Зар да ми, после једног таквог горког искуства и отвореног признања неуспеха од стране римокатоличког Запада, изводимо световњачке експерименте на живом и општеприхваћеном организму свог православног богослужења?

Сувишно је овде спомињати разорне реформаторске интервенције које су протестанти извршили у богослужењу29, чије трагичне последице су његово потпуно отуђење од Бога, потпуна секуларизација и разарање неких њихових заједница, које су принуђене да продају чак и своје храмове, или да их издају у најам за изложбе аутомобила, или луксузне барове и кафиће.

Ми, слава Богу, подижемо прелепе и скупе храмове и манастире без државне економске подршке, само од малих прилога нашег верног народа умножених благодаћу Тројичног Бога, заступништвом Пресвете Богородице и посредовањем светитеља, благодарећи непропадивом и неисцрпном квасцу, аутентичном непромењивом богослужењу.

Медернизаторске политичке снаге упорно инсистирају на стварању новог „предања". Премијер је недавно изјавио: „Предање значи да ствараш од нуле." (Хоће да каже колико је то лако, ако поништимо целокупну за нас славну, а за њега безначајну прошлост). Васо Папандреу је у Скупштини дрско изјавила: „Да бисмо преживели у уједињеној Европи треба да заборавимо шта смо до данас били." Светска заједница Новог доба, значи, отворено признаје да од нас тражи ба будемо безбожни, без сопствене културе и отаџбине, да будемо роботи, безбојни, невољени, несрећни и тмурни.

Да ли су у нашем православном богочовечанском богослужењу могуће такве модернизаторске реформе које би постале синергичне са деловањем сатанског разорног глобалистичког Новог доба? Никако! Наше православно Христом облагодаћено богослужење30, напротив, може да постане спа-соносни чинилац спречавања оваквог деловања и да у Христу преобрази целокупну нашу светску заједницу, будући да њено брижно и човекољубиво крило у себи садржи најопипљивију силу Божију.

Свети Симеон Солунски верује да се та Божија сила налази у срцу духовних отаца, који су увек људи најтоплија срца и најупућенији у савремена збивања. Свети Симеон Солунски каже:„Због тога носимо тако широку расу, јер она показује све преобиље племените љубави у Христу према људима".

А часна раса има облик часнога и животворнога крста како би изразила искрену, нелицемерну и несебичну хришћанску љубав31.

Молите се да ту и такву божанску, силну, очинску тројичну љубав црпимо из животоносних источника православног богослужења, сваки пут када богослужимо, на нашу личну добробит и на добробит савременог, глобализмом угњетеног човека.

За крај: Литургијска обнова, да! Сада и свагда и увек, онако како је у Православној Цркви утврђено! Али не као нешто што тек треба измислити...!

__________________

 1 „... Први према поретку црквене јерархије, поглавари и учитељи, свети Апостоли..., жудећи без зависти, јер су обожени, за духовним напредовањем и обожењем свих који су иза њих (то јест свих хришћана) предањем су нам сходно нашим свештеним установљењима оставили све небеско, у облику представа нашим чулима доступних, саустројено у свој разноликости и пуноти божанско са човечанским, нетварно са тварним, надсуштаствено са „овим овде". И у све то нас уводећи своји писаним и усменим поукама." (Дионисије Ареопагит, О црквеној јерархији,1. погл, у грчком издању стр. 26.) „Светиње чулима доступне изображења су умствених [светиња] а уједно су и руковођење и пут до њих самих." (Исто дело, 2. погл. III (Созерцање), 11, у грчком издању стр. 58.)

2 Упореди: „... јер ми треба тако да изађемо оданде, као [да излазимо] из неприступних светиња, као да силазимо са самих небеса, поставши мирни, мудрољубиви, чинећи све и говорећи сталожено." Јован Златоуст, Омилија онима који нису отишли на сабрање, Е.П.Е. 26,566-568.

 3 Свети Никола Кавасила, Тумачење свете Литургије, у преводу С. Јакшића, БЕСЕДА Н. Сад 2002, стр. 72.

4. На истом месту, стр. 178.

5 Пидалион, стр. белешка 3: „Свети Дионисије Ареопагит тражи да се молитве за освећеље, епиклезе, благослови и молитве увођења у Свете Тајни, према неписаном предању, изговарају тихо (цитира текст светог Дионисија у вези са тим)... Отуда је у црквеној пракси уобичајено да се увек тихо, а не гласно као Господње речи (то јест Узмите, једите), читају ове молитве према прећутном неписаном тајанственом предању."

6 О Црквеној јерархији погл. 7. стр. 162 (у грчком издању).

7 Г Н. Филиас, Начин читања молитви у богослужењу православне Цркве, стр. 61,белешка 17.

8 Симеон Солунски, РС 155,5240.

9 РС 155.848Д-849АВ. Питање 6.„Како се у дубинама скривени [унутарњи] логос назива разумом?"

10„Анђели су друга духовна светила... не потребујући ни језика ни слуха; већ без изговорене речи предају један другоме властите помисли и науме" Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, О анћелима, из књиге „Источник знања, свети Јован Дамаскин", у преводу С. Јакшића, Никшић 1997, стр. 181.

11Затим, придодаје и друге прозбе за оно што треба да иштемо од Бога, а на крају нас позива да сами себе и једни друге и сав живот свој Богу предамо. Потом тихо упућује Богу једну молитву чији завршетак, као што је обичај, узвикује гласно да га сви чују; тако да и он сам упућује Богу славословље, а истовремено вернике чини заједничарима тога славословља." Свети Никола Кавасила, Тумачење свете Литуршје, у преводу С. Јакшића, БЕСЕДА Н. Сад 2002, стр. 102.

12 Свети Никола Кавасила, Тумачење свете Литургије, у преводу С. Јакшића, БЕСЕДА Н. Сад 2002, стр. 121-122.

13 15. канон Петра Александријског: „Недељу проводимо као радосни дан зарад Христовог васкрсења и по предању тога дана не падамо на колена." (Пидалион стр. 575. у грчком издању). 91. канон Василија Великог: „Недељом се молимо стојећи, али не знамо сви разлог: Чинимо то не само зато што смо васкрсли заједно са Христом, што смо дужни да иштемо небеска добра и што молећи се стојећи на дан Васкрсења подсећамо сами себе на благодат која нам је подарена, него и зато што је недеља изнад свега икона ишчекиваног (будућег) века." (Пидалион стр. 644. у грчком издању)

14 Часопис „Синакси", свеска 73, стр. 109-124. 

15 О. В. Термос, „О одбрамбеној функцији богослужбеног језика",„Синакси", свеска 66, стр. 14-40.

16 Епископ Августин Кандиотис, Свети Козма Етолски, 1988. стр. 24.

17 „Језик је једно од најнеотуђивијих богатстава. У том богатству имају удела сви чланови нације са, рекао бих, демократском једнакошћу" - цитат из књиге П. Д. Мастродимитриса, Увод у новогрчку филологију, стр. 48.

18 Познати прозни писац са краја 19. и почетка 20. века родом са Скјатоса.

19 Познати песник из 19. века.

20 „Борба за језик је важна исто колико и борба за слободу. Као што ће слобода избавити народ
из политичког ропства, тако ће језик да га избави из духовног мрака" - цитат из књиге П. Д.
Мастродимитриса, Увод у новогрчку филологију, стр. 50.

21 „Монашки типик ... претпоставља други облик црквености, а не парохијски и подразумева да у њему саучествују људи који имају више знања и интересовања"!!! (о. Антоније Пинакулас, „Типик и саучествовање", часопис „Синакси", свеска 71, стр. 50-51).

Иначе, „Манастирски типик, то јест типик Лавре Светог Саве Освештеног, или јерусалимски, веома рано се проширио изван парохија у Палестини и на остале парохије православног Истока и заменио пређашњи, такозвани типик „асматског богослужења". Овај последњи се као изузетак задржао само у Студијском манастиру, у храму Свете Софије у Цариграду све до његовог разорења од стране Латина 1204. г. и у храму Свете Софије у Солуну све до времена Симеона Солунског, 1429. Пореклом је из Антиохије, а манастирски типик чува јерусалимско предање. Световни типик садржи претежно псалмопојања у антифонима, зато се још назива и „асматски" [асма - грчки: песма која се поје у цркви]", архимандрит Иринеј Делидимос,часопис „Символи", свеска 7, стр. 9.

22 Види РС 155,556С-649Р.

23 Према Василију Великом Псалтир (музички инструмент) са горње стране има почетке хармонских форми,„како бисмо и ми размишљали да тражимо небеска добра и да се не препуштамо наслађивању у мелодији као телесној страсти". ВЕРЕS 52,12.

24 „Али то такође подразумева да се томе не прибегава безусловно, јер музика не треба да буде састављена од стваралаца који се налазе изван наше мудрости и такву музику (то јест црквену) састављају..." (Григорије Нисијски, О натписима Псалама, РС 44,444).

25 Пидалион, стр. 758. грчког издања

26  Пс. 50,7: Гле, у безакоњу се зачех, у гресима роди ме мати моја.

27 Види: Лк. 2,22-39.

28 Много је канона који не допуштају заједничке молитве са јеретицима: 45. и 65. Канони Светих
Апостола, 6.9.32.33.34. 37 канон Сабира у Лаодикији, 9. канон Тимотеја Александријског.

29 Нпр. венчања истополних партнера, жене „свештеници" и „епископи".

30 Занимљив је дијалог светог Симеона Солунског са клириком који му поставља питања о неким
литургијским недоумицама. У дијалогу се открива богочовечански карактер нашег богослужења,
а одвија се управо након што је светитељ дао богословско тумачење свештене одежде (расе).

„Клирик: Захваљујем, владико, на свему, јер ми је отворило ум и јер сам много научио о божанскоме код нас, као и то да у свештеним стварима нема ничег човечанског.

Архијереј: А како ће уопште ишта бити човечанско у ономе што је Божије? Или шта у ономе што припада Богу Логосу није са логосом и по логосу? И како, онда, од Светога Духа све свето неће бити? Дакле, све што је божанско по логосу је свето."(Р.G. 155,396)

31Упореди Р.G. 155, 396 АВ: „Управо стога чтец пред агнецом примивши благослов то (одежду) одева, а она је црна због смирења... и скромности. Таква је одећа жалости. И дуга је до стопала иширока ради опасивања Божијом љубављу... Има облик крста по дужини и рукавима. Такве су одежде заједничке свима и, како кажу, царски су дар у знак поштовања свештенства." Упореди 45. канон Шестог васељенског сабора.

 

Извор: Владимир Димитријевић, ЦРКВА ОД ИСТОКА И ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ХРИСТА, Библиотека ОЧЕВ ДОМ (1.коло, 9. књига), С благословом Његове Светости Патријарха Српског Г. Г. Павла, Београд, 2008.

Приређивач: www.borbazaveru.com

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 15 април 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.