Многопоштовани оче Никодиме,

Желимо најпре да истакнемо да је „Борба за веру“ сајт на коме су Ваши текстови увек радо виђени. С обзиром да нико није имун од сујете, тог опаког и лукавог демона, за коју Свети Јован Златоусти каже да „Оно што је речено (у Светом Писму) за блудницу, може се с разлогом рећи и за ову (сујету): „Мед капље са усана жене блуднице“ (Приче С. 5,3), и још: „Јер какав је плод Содоме, таква је и сујета“ – ми се нећемо бавити похвалама Вашој одбрани вере од јереси и новотарија. Чињеница да се Ваши текстови појављују на „Борби за веру“, сваком читаоцу, сама по себи, довољно говори. Драго нам је да има људи који су, попут Вас, спремни да се боре за очување правоверја у доба свеопште апостасије. Но, та чињеница и обавезује, пре свега наше Уредништво, које мора да води рачуна о томе да се наши читаоци ничим не збуне и не саблазне.

 Нетачно цитирате речи Светог Апостола Павла

У Вашем тексту под насловом „Странпутице православног богословља у 20. веку“ (овде:), поновили сте причу о последњем руском цару као ономе „који задржава“ да се не зацари тајна безакоња, односно и сам Антихрист. Шта је ту спорно?

Спорно је то што 7. стих  Друге посланице Солуњанима Светог Апостола Павла цитирате нетачно. Наиме, Ви кажете:

>>Апостасија православног богословља је отпочела након уклањања „ОНОГА КОЈИ ЗАДРЖАВА“ 

(2. Сол. 2, 7).<<

Идентично цитирање тог стиха поновили сте само пар реченица даље, што значи да није у питању грешка. Иначе, тај цитат, у свом изворном облику, гласи:

„Јер се већ ради тајна безакоња, само док се уклони ОНАЈ КОЈИ САД ЗАДРЖАВА“ 

(2.Сол. 2,7).

И на руском:

„Ибо тайна беззакония уже в действии, только [не совершится] до тех пор, пока не будет взят от среды удерживающий теперь“).

Као што видимо, разлика између Вашег цитирања 2. Сол. 2,7 и њеног аутентичног облика је у речи „САД“. Вама, као доктору богословских наука и човеку од великог поверења међу православнима, овакав превид се не би смео догодити. Но, забрињавајуће је то што неко може помислити да Ваше погрешно цитирање овог места није случајно, већ намерно.

Јер, уколико се Ваш цитат третира као веродостојан, без провере, он иде у прилог Вашој тврдњи да је „онај који задржава“ могао бити руски цар. Међутим, Свети Апостол Павле је своју Другу посланицу Солуњанима написао око 50. године после рођења Христовог, тако да са речју „сад“ Ваше тврђење о руском цару као оном који задржава појаву Антихриста – отпада! Јер, реч „сад“ указује да је онај који задржава постојао и у време Светог Апостола Павла, што се јасно види и из 6–тог стиха: „И сад знате шта га задржава да се не појави него у своје време“. Као што видимо, Апостол Павле сугерише да његови савременици солунски хришћани знају шта задржава Антихриста да се не појави до у своје време, из чега произилази да је задржавајућа сила још тада дејствовала.

 Ко је, заиста, "онај који сад задржава" - тумачења  Преподобног Јустина Ћелијског шестог и седмог стиха Друге посланице Солуњанима Светог Апостола Павла

Дакле, јасно је, „онај који сад задржава“ није и не може бити руски цар. А ко је то, уистину?

Ево шта о томе каже велико светило Цркве Православне Преподобни Отац наш Јустин Ћелијски у свом тумачењу 6. стиха Друге Посланице Солуњанима:

„Шта је то што спречава, што задржава – τὸ κατέχον – Антихриста да се јави сада, или сутра, или прексутра, или ма када сем „у своје време“? Богочовечански домострој спасења, план Божји о спасењу света. По том плану, Антихрист се има јавити „у своје време“, на завршетку света. А ДОТЛЕ ЋЕ ГА ЗАДРЖАТИ ДА СЕ НЕ ЈАВИ? ЦРКВА ХРИСТОВА: БЛАГОДАТНА ДЕЛАТНОСТ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ У СВЕТУ, БЛАГОДАТНА СИЛА И ВЛАСТ ЊЕНА: власт над нечистим дусима (Мт. 10,1); власт да изгони ђаволе из људи, из света (Мк. 3,15); власт и сила да сузбија свако зло и разраста свако добро; власт да спасава људе од греха, смрти и ђавола; власт над паклом (ср. Мт. 16,18). Еванђеље спасења и јесте сила која задржава да се јави Антихрист пре времена; и то Еванђеље треба да се претходно проповеда свима народима (Мт. 28,19), те да оно буде сведочанство свима народима о путу спасења и о једином Спаситељу света (Мт. 24,14), Спаситељу, за кога сви народи престављају једно стадо, које треба добровољно, под благодатним дејством светог Еванђеља, да пође за јединим Добрим Пастиром свих људи (Јн. 10,16). Вера људи у Христа такође је сила која задржава и спречава да се јави Антихрист. Али када се у роду људском буде нагло почела гасити вера у Господа Христа; када се већина људи у својој слободи буду драговољно опредељивали за зло, и чинили зло, и волели зло; и када их Бог, по жељама срца њиховог буде пустио да потону у нечистоту, у срамне сласти, у покварен ум, и они буду чинили сваку неправду, сваки грех, са свесним богоборством и злољубљем (ср. Рим. 1,24-31); и када кроз сва та добровољна људска зла ђаволи овладају већином људи који су се одрекли вере у јединог Спаситеља света Господа Христа; – тада ће Господ допустити да се јави и њихов врховни вођ христоборства Антихрист, коме они хрле и јуре кроз, своја добровољна зла.

У тумачењу 2. Сол. 2,7 о ономе „који сад задржава“ Отац Јустин каже:

„Својом НЕИЗМЕРНО ЧОВЕКОЉУБИВОМ БЛАГОДАЋУ И ЉУБАВЉУ И МИЛОШЋУ ГОСПОД ХРИСТОС ЗАДРЖАВА ПОЈАВУ АНТИХРИСТА, док се не наврше Богом одређена времена и рокови; Он је ὁ κατέχων: зато је људима много лакше да помоћу Спасове благодати отклоне од себе свако безакоње, сваки грех, свако зло, и да не сарађују на Сатаниној „тајни безакоња“, која непрестано ради у људима који се добровољно и свесно потчињавају Сатани својим христоборством, христоневерјем, маловерјем, кривоверјем, неверјем, безбожништвом.“

И, у истом тумачењу, мало даље:

„По бескрајном човекољубљу Свом, и по неиспитаним човекољубивим разлозима божанског промишљања Свог о роду људском и свету земаљском, ГОСПОД ХРИСТОС БЛАГОДАЋУ СВОЈОМ ЗАУЗДАВА И ЗАДРЖАВА да се сатанско безакоње кроз разноврсне грехе и зла не одомаћи потпуно код већине људи: дајући им и нудећи им кроз Цркву Своју сва потребна средства за спасење од греха и зла и ђавола. Сва средства, тако потребна и тако природна за биће људско, да помоћу њих може водити вечни живот још овде на земљи, а затим и горе на небу, међу Светитељима и Анђелима Божјим (ср. 2. Петр. 1,3). Јер их та света средства – а то су свете тајне и свете врлине – испуњују свим божанским силама, које их обожују, чине „заједничарима у Божјој природи“, што за њихову боголику природу сачињава вечну радост и вечно блаженство (ср. 2. Петр. 1,4-8).“     

Ако направимо кратку синтезу тумачења Оца Јустина, онај који сад задржава је БЛАГОДАТ БОЖИЈА, која делује кроз Цркву Његову и њене Свете тајне, а не руски цар.

 Значај православне монархије у зауздавању зацарења "тајне безакоња"

Наравно да ми, као православни хришћани, верујемо у значај Богом благословене православне монархије, којом је Господ штитио Цркву од времена цара Константина до времена цара Николаја. И у том смислу су нам јасне речи Светог Теофана Затворника: „Царска власт, која у својим рукама има начина да заустави народне покрете, држећи се сама начела хришћанских, неће допустити народу да се од њих удаљи, спутаваће га. Пошто ће главно дело антихриста бити да све одврати од Христа, то се он неће ни јавити док буде силна царска власт. Она му неће дати да се шири, спречиће га да дела у свом духу. То јесте оно што задржава. Када пак свугда заведу самоуправу, републике, демократије, комунизам – тада ће антихрист отворити простор за деловање. Сатани неће бити тешко да припреми одречење од Христа, као што је то показало искуство у време Француске револуције прошлог и овог стољећа. Неко мора да има власт да каже “вето” (не дозвољавам, забрањујем), а смирено исповедање вере неће хтети ни да чују. Када свуда буду заведени такви поретци који погодују раскривењу антихристових стремљења тада ће се појавити и антихрист. До тога доба ће сачекати, биће задржан.”

Зато нам је јасно да је смрт цара Николаја, између осталог, водила тријумфу апостастије. Али, ОНА НИЈЕ КЉУЧНИ ЕЛЕМЕНТ ПОСЛЕ КОГА НАСТУПА ТРИЈУМФ БОГООДСУПНИШТВА, НЕГО САМО ЈЕДАН СЕГМЕНТ У НАРАСТАЈУЋОЈ ТАЈНИ БЕЗАКОЊА. Не сме се заборавити да је међу руским царевима било много оних који су били далеко од побожности, него су и сами учествовали у тајни безакоња – цар Петар Велики је укинуо установу патријаршества и увео неправославни Синод, а вери се чак и ругао, царица Катарина је гонила Цркву и одузимала манастирска имања, укидајући манастире и растерујући монаштво, а цар Александар Први је био масон, и тек је најезда Наполеона на Русију овог цара довела до уразумљења. Слично се дешавало у Византији у доба јеретика иконобораца и царева – унијата. Зато мора да се зна да је власт црквене истине, пројављене кроз Свету Тајну Свештенства, изнад царске власти.

 Да ли је Цар глава Цркве

Преп. Јован Дамаскин каже: „Христос није царевима дао власт да свезују и разрешују, већ апостолима и њиховим прејемницима, и пастирима, и учитељима. И ако вам ангел с неба, говори апостол Павле, проповеда еванђеље различито … (Гал. 1, 8-9). Штедећи их, у ишчекивању њиховог обраћења, ћутаћемо о ономе што следи даље. Уколико – да не да Господ! – увидимо неповратну исквареност, тада ћемо додати и оно што остаје (то јест речи: нека буде проклет)“. А преп. Теодор Студит рекао је у лице императору Лаву: „Не руши, о владару, црквено устројство – јер апостол каже: и Бог је поставио у Цркву - прво, апостоле, друго, пророке, треће, пастире и учитеље, док о царевима ништа не говори. Теби је, о владару, поверено устројство државе и војске – за њих се и побрини, а Цркву остави пастирима и учитељима, сагласно апостолу. Ако нећеш, ако нам и ангел с неба благовести извртање наше вере, ни њега нећемо послушати, а не тебе“. Св. Теофан Исповедник пише: „Не треба цар да говори о вери и да уводи новине у древне црквене догмате, установљене светим Оцима“.

Ми не желимо да верујемо, многопоштовани оче Никодиме, да Ваше залагање за обновом православне монархије подразумева цезаропапизам, то јест став да је цар изнад Цркве и њене јерархије.

 Опасност приче о доласку руског цара

Врло је опасно користити небиблијско пророчанство о последњем руском цару као нешто сто одсто сигурно. Јер, реч руских стараца о томе је да ће цар доћи – ако се руски народ покаје и врати Христу. Неће прво доћи цар, па бити покајање, него се прво тражи покајање, па се онда вели да ће Господ, по милости, на кратко време, благословити обнову православне монархије. Без покајања и обраћења Христу неће бити никаквог цара, него ће цео свет пасти под власт Антихриста. А какво је право духовно стање у Русији, указује нам беседа схиигумана Сергија Романова, коју објављујемо као прилог овог саопштења (овде:).

Колико су Руси близу духовној обнови, говори и чињеница како се односе према светом посту – пости их 2% (овде:).        

Још једанпут апелујемо на све оне који шире причу о доласку руског цара који ће, тобоже, победити Антихриста и успоставити савез православних народа: престаните да људима причате ту бајку, јер их тиме уводите у заблуду да ће их спасити неки човек, а не благодат Божија и лично покајање. Прича о доласку руског цара и његовој победи над Антихристом нема никаквог утемељења у Светом Писму! У 13-тој глави Откривења о власти и сили датој Антихристу каже се:

„И поклонише се звери говорећи: Ко је као звер? И ко може ратовати с њом? И дана јој бише уста која говоре велике ствари и хуљења, и дана јој би област да чини четрдесет и два месеца.И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули на име Његово, и на кућу Његову, и на оне који живе на небу. И ДАНО ЈОЈ БИ ДА СЕ БИЈЕ СА СВЕТИМА, И ДА ИХ ПОБЕДИ; и дана јој би област над сваким коленом и народом и језиком и племеном. И поклонише јој се сви који живе на земљи којима имена нису записана у животној књизи Јагњета, које је заклано од постања света“ (Откр: 13,8).

 У кога се једино треба уздати на путу спасења и ко ће се спасти

У свом тумачењу горе наведених речи Свети Андреј Кесаријски каже: „И дана му бu власт над сваким језиком и племеном – он ће своју власт употребити против сваког народа и племена, али ће владати једино над онима чија имена нису записана (ου γεγραπται) у Књизи живота.“ И за комарачку свест и савест је јасно да ће Антихрист владати над народима – „језиком и племеном“, осим над онима чија су имена записана у књизи живота. Да је то тако, да се ради о појединцима који се нису покорили Антихристу, а не о народима, а камоли народима који су га победили – јасно је и из Христових речи: „Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк 18,8).

Ко ће се спасти?

 „Блажени су они који творе заповести Његове, да имају право на Дрво Живота и да уђу на капије у Град“ (Откр. 14,22).

Свети Андреј Кесаријски на следећи начин тумачи ове речи: „Уистину су блажени они који очувају заповести Божије, јер ће у бесконачном животу имати власт да отпочину на Дрвету живота - Христу, Богу нашем и да се наслађују сазерцавајући Њега. У томе их бише не може спречити никаква лукава сила. На врата апостолска, тј. кроз њихово учење, они ће ући у вишњи град кроз врата истинита (в. Јн. 10;9), не улазећи тамо као унајмљени пастири, него дочекани од самог Вратара Живота.“

А  ко ће бити напољу?

„Напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж“ (Октр:  22,15)

Свети Андреј Кесаријски:

„Псима се овде не називају само бестидници и неверници, него сви злобници уопште. Апостол оплакује све који се, након крштења, „враћају као пас на своју бљувотину“. Због тога ће бити удаљени од вишњег града, заједно са убицама, прељубницима и идолопоклоницима.“

Због свега горе реченог, овај напис завршавамо речима којима је Господ наш Исус Христос отпочео своју божанску проповед на Земљи, а које указују на једини пут, и једино уздање које води ка спасењу и вечном животу:

„Покајте се, јер се приближило Царство небеско.“ (Мт. 4,17)
         
         И речима којима се завршава Откривење, а самим тим и Библија, а које указују ко је „онај који сад задржава“, уз чију се помоћ једино можемо спасти: 

„БЛАГОДАТ  ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА СА СВИМА ВАМА. АМИН"  (Откр. 22,21).