header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ко завет погази, зло прође Штампај Е-пошта
петак, 25 мај 2018
 Давно то беше око 1830. године, кад је Србин веровао у Бога; а да ли данас верује? Кад је поштовао своју Православну веру која га је пропасти спасла; а да ли је сада поштује? И кад је љубио часни Крст за који је страдао као Христос; а да ли га данас љуби? То беше онда, кад су стид и срам, љубав и слога, поштење и скромност поштовани; а да ли је то данас? Из тога срећног доба, ова је истинита приповетка:
         У Црвеној цркви (доњи Банат) живљаше један пар људи, Илија и Станија. Илија беше трезвен и начитан сељак, који је за време војне границе свршио школу такозвану "Обершул", и који је са свога поштења припознат био до саме "Генерал-Команде" у Темишвару. Он је био "форштанд" (кнез) свога села, у знак власти и одликовања носио је царску палицу.
Ратовао је против Италије 1848. и 1859. г. 1864. г. на Шлезвиг Холштајн, а 1866. г. на Кениггрецу. Он је био барјактар (заставник) 14. граничарског пука.
У његову кућу долазили су Црногорци, а Васу Пелагића држао је неких 14 дана скривеног у својој кући. Он је био у тесној вези са покојним Митрополитом Михајлом. Једном речи, беше прави правцати Србин и добар Хришћанин.
Док је, као што рекосмо, Илија био учен, жена му Станија није знала ни "Оче наш", али је била из добре фамилије, беше сушто поштење и доброта. Што год радише, у споразуму и љубави радише, и Бог им је помагао, те стекоше лепо имање. Али, али, Станија беше нероткиња. Шта је то у оно доба међу поштеним сељацима значило, то може бити да још наши стари људи знаду.
18 година како су своји, али порода нема. Стид и срам је лебдио над њиховом кућом. Велика Госпојина! Све младе, пођоше код кола, једна води за скутом, а друга у наручје мушко чедо. А Илија и Станија? Они се не појављују ни на сокак. Нероткиња је проклета, с њоме се нико неће да дружи. - Знаш шта жено, - рећи ће једном Илија Станији. - Ја више овог стида не могу поднети. Идем у свет, а ти остани, па како ти Бог да!" - Не тако, роде мој, - рећи ће Станија, - куд ти, тамо и ја. Не сме човек изгубити наду. Молимо се Богу, заветујмо се, Он је добар, Он је Отац наш небесни, Он, и само Он може нам помоћи. Знаш, Илија, како си ме учио, да је Христос казао: Вера твоја спашће те, па зар си ти клонуо духом, зар си тако лак, да те ма и најмање искушење из твоје вере пољуља? Не, војло мој! Има Бога, беше Бога и биће га док је света и века. Он, само Он може нам помоћи.
И они се заветоваше да посте осим свих постова, среде и петка, још и понедељак. До друге године баш на сами Христовдан (Крстовдан) роди Станија-нероткиња после 18-тогодишњег а безплодног супружанског живота - сина, којему на крштењу дадоше име Крста.
Шта ћу да пишем, како је било оцу, матери, родбини и селу, кад се то не да описати; доста кад вам кажем, да је овладала свуда радост и весеље.
На крштењу Илија обећа, да ће свог првенца дати цару. Што је рекао, то је и учинио. Крсту свог јединца, дао је у Беч, где је свршио војне школе и постао официр. Друге године роди им се ћерка Марија - Маца, коју су дочекали и у добру кућу удомили. Затим им се роди други син Светозар. Овога отац обећа народу. Овај сврши србску учитељску школу у Сомбору и постаде народни просветитељ. И напослетку им се роди и трећи син Жива. Овога отац намени, да остане паор с њиме у кући.
Из свега наведеног види се, да су Илија и Станија од Бога милост испросили. Али човек је човек! Сотона се узврпољио око жене и она наговори мужа, да у Петров пост премрсе под изговором, да су пољски радови тешки, те би требала јача храна.
Бадава се Илија опираше, напослетку попусти и он, и они премрсе Петров пост. Осване и Петровдан, ал' им освану мртав син Жива на асталу. Не потраја дуго, умре им и Крста као капетан. Млад, леп као леп дан. Умре и ћерка, остаде им једини син Светозар учитељ. Ни овај немаше среће, те ће се после њега ипак утрти Илије Фирера корен, јер је Светозар остао без деце.
Изгледа, да су Илија и Станија хтели да преваре Бога. Јер док не имађаху деце, обећаше Богу све и заветоваше се; кад им саслуша молитву, кад су имали деце, кад су пливали у радости, заборавише на завет, прегазише га и зато су љуто кажњени. Држи своје обећање, а кад се већ Богу заветујеш, држи завет, јер сви који мисле да Бога преваре, сами се преваре.
Не слушајте дакле оне, који вам приповедају, да нема Бога. Јест беше Бога и сада има и биће Га у све векове. Амин.
Банатски Карловци 1927. г.    
Светозар Савковић, добровољац
Последњи пут ажурирано ( субота, 26 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.