header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Митрополит Антоније Храповицки: Објашњење Господње приче о неправедном управитељу
Митрополит Антоније Храповицки: Објашњење Господње приче о неправедном управитељу Штампај Е-пошта
понедељак, 04 јун 2018

 На мејл нам се јавила једна наша цењена читатељка, која каже да јој је (али не само њој) велику недоумицу изазвала прича о Неправедном управитељу из Јеванђеља по Луки (16, 1 – 10), нарочито речи: Начините себи пријатеље неправедним богатством.  Из тог разлога доносимо тумачење овог места од стране Митрополита Антонија Храповицког, једног од највећих православних теолога с краја 19. и почетка 20. века.

Уредништво

+ + +

Да бисмо се заштитили од сваке недоумице, коју доноси површно читање, треба пре свега да исправно схватимо речи Господње:

Начините себи пријатеље богатством неправедним (Лк. 16, 9). Овде Господ не подразумева само земаљско богатство, које је стечено преваром или крађом, а свако уопште материјално богатство, супротстављајући га богатству у врлинама и благодати: само овакво духовно богатство је чврсто, праведно богатство. Ово се доказује Његовим даљим речима: Ако, дакле, у неправедном богатству вјерни не бисте, ко ће вам повјерити истинско? (Лк. 16, 11).

Односно ако ви, имајући јадно (неправедно) новчано богатство, нисте њиме послужили Богу, како вам Бог поверава благодатно богатство - силу исцељивања и виђења? Слично пише и апостол Павле Томотеју: Богатима овога свијета (супротставља их богаташима духовним, односно светим људима) заповиједај да се не... уздају у богатство несигурно (неправедно) него... нека добро чине, нека се богате у добрим дјелима (1 Тим. 6, 17-18) (истинско богатство!) и др.

Рећи ће: "Али ако Господ под неправедним богатством подразумева и оно новчано богатство, које је човек добио истинским трудом или по законитом наследству, зашто наводи као пример несрећног управитеља, који је тајно делио туђе да би се касније хранио код сиромаха којима је учинио добро туђим богатством?" Одговор је једноставан: "Господ уопште не жели да одобри овакав поступак непоштеног управитеља и ако похвали господар неправедног управитеља што вјешто учини (Лк. 16, 8), то није била похвала моралног одобравања, већ похвала иронична, похвала довитљивости непоштеног човека". Али Спаситељ како у другим случајевима, тако и овде наводи поступак који је тако достојан поруге у земаљском животу, а којем је сличан поступак у духовном животу врло похвалан.

Таква је прича о неправедном судији, који се Бога не бојаше и људи не стиђаше (Лк. 18, 2) и прича о жени која је нашла изгубљену драхму (жени среброљубивој и глупој). Слично и овде, уопште не одобравајући поступак неправедног управитеља, Господ предлеже слушаоцима да се у духовном животу науче оном опрезу који је управитељ показао у земаљском животу. Чију имовину је делио? Господареву. Чија је заправо имовина коју поседујемо? Наравно, Божија, ми њом само управљамо док живимо на земљи, а наступиће час наше смрти и суда Божијег - и Господ ће од нас одузети ову имовину. Дакле, ако смо само привремени управници ове имовине, зашто да је чувамо? Делимо је онима који нам могу бити корисни, кад нас Господ лиши земаљског живота, а заједно с њом и сваке имовине. Ко су пријатељи које треба стицати неправедним (односно материјалним или новчаним) богатством, који кад осиромашимо (односно кад умремо) могу да нас приме "у вечне обитељи"? То су сиромаси који ће нам молитвом за упокојење наших душа откривати врата Царства Небеског. Ове речи Господа су усмерене против оних који негирају молитве за умрле, односно против свих протестаната.

Овим Господњим речима су сличне и Павлове, следеће после оних које смо навели, у којима апостол учи Тимотеја да заповеда богатима... да добро чине, нека се боате у добрим дјелима, нека буду дарежљиви, друштвени, спремајући себи добар темељ за будућност, да добију живот вјечни (1 Тим. 6, 17-19). Напротив богаташу, којем је туђа љубав према сиромасима, Господ у другој причи прети изненадном смрћу питајући притом: оно што си припремио чије ће бити (Лк. 12, 20). Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом (Лк. 12, 21).

          У свим овим речима Христа и апостола развија се иста мисао као и у причи о неверном управитељу: делити имање сиромасима није само дело душе која воли, већ и обичне разложности; наше имање свеједно није вечно, оно чак и није наше, већ Божије, мењајмо га за вечно наслеђе путем доброчинства.


Последњи пут ажурирано ( понедељак, 04 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 48 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.