header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Свети Владика Николај: Чија је земља
Свети Владика Николај: Чија је земља Штампај Е-пошта
недеља, 03 јун 2018

 Говорено бесправнима, који се парниче око земљe.

Божија је земљa и све што је на њој.
Псалм, 24

Кад би се ма ко од нас смртних, драга браћо, дигао на висину Божију, само за двадесет и четири сата, и посмотрио живот свих људи на земљи, морао би 12 сати смејати се, а 12 сати плакати. Јер људи су половином свога живота смешни, половином жалосни. И кад су смешни не увиђају колико су жалосни, а кад су жалосни не увиђају колико су смешни.

        Смешни су људи онда, кад сувише полажу на своју мудрост, и богатство, и срећу; жалосни су онда, кад очајавају због сиромаштине; и неправде и смрти. Смешни су онда кад се јуначе и прете небу својом снагом, жалосни су онда, кад оборени и прегажени посипају се пепелом по глави и наричу: Благо црвима и мравима под ногама нашим јер они могу да трпе и ћуте! Смешни су људи у миру, жалосни у рату, и смешни су као господари, жалосни као слуге. Но ни у чем нису људи ни тако смешни ни тако жалосни као у вечитом парничењу око тога, чија је земља?

Брат гура брата: Иди с моје земље! Каин убија Авеља, јер не могу да се трпе два господара земље.

Млађе покољење потискује старце са земље с охолошћу: Идите већ, наша је земља! Старци се опиру с досадом и бране своје право: Зашто долазите ви дрске новајлије на нашу земљу?

Садашњост потискује прошлост: Иди, ја сам ту домаћин! Будућност се тиска у садашњост с тутњем: Иди, ја долазим на своје право!

Један господар света за другим ишчезава, а земља остаје. Таман један лупа ногом о земљу и говори: Ово је моје! – и док се још ни ехо његовог гласа није изгубио, долази смрт и чини га немим. Долази други, трећи, четврти. За Рамзесом Дарије, за Даријем Александар; па Карло, па Петар, па Наполеон. Свак лупа ногом и именује земљу својом. Но како долазе, тако и одлазе. Долазе с хуком, на најбржем возу, на крилима времена, и на истом возу журе на супротну страну. Таман су сели, таман написали себи тапију од земље, таман се распртили и устоличили, кад одједном невидљива крила, која су их донела, подхватају их неосетно и односе са истом брзином. Где су сад они, који су им признали тапију од земље? Нема их, одјурили су заједно с њима Где су они, који су их заменили и на њиховој тапији написали своје име? Нема их, одјурили су и они. Сад други седе на њиховом месту, устоличени у њихову столицу, с њиховом тапијом у својим рукама; седе и говоре: Земља је наша! И милиони других стоје око њих и потврђују: Тако је! И док они то говоре невидљива крила свијају се и око једних и око других и неосетно их подузимају, да их носе далеко, далеко у незнан.

Но као и људи тако и остала земаљска бића полажу своје право на земљу. Во доказује своје право на земљу роговима, змија отровом, тигар ноктима, јеж бодљама, биљка својим утврђеним положајем, стене својом тврдоћом и распрострањеношћу, море својим бурама, огањ својим пустошним бесом. Свак на свој начин изговара своје убеђење: Моја је земља! И свак гура другога: Даље одавде!

А кад би свака ствар на земљи знала и хтела истину рећи, ниједна не би поновила речи: Моја је земља! Кад би море питали: Је ли твоја земља, гле, ти си највеће ширине и највеће дубине? – оно би одговорило: Ја ћу испарити, а земља ће остати. Кад би животиње запитали је ли ваша земља, одговориле би: Ми смо гости за туђом трпезом; ми ћемо отићи, а трпеза ће остати.

Ако би запитали траву и цвеће у пољу: Да није земља ваша? – добили би одговор: Мало, мало, и ми ћемо свенути, а земља ће остати да се кити другим цвећем и покрива другом травом.

А човека кад би запитали? Кад би и њему поставили исто питање, и кад би он размислио па одговор дао, тај одговор би морао гласити: Ја сам путник на гробљу. Где су они што су пре мене били? Заиста, и ја ћу поћи њиховим путем: наг сам дошао, наг ћу и отићи. По гробовима ходим, из гробова се храним: једем прах мртвих и тело моје расте, и осећам да се душа мртвих пружа преко гробља и досеже до у моју душу. Чија је земља питајте другог, нити је она моја, нити сам ја свој!

Но такав одговор мало ко зна, а још мање ко хоће да да. Не даду га ни ствари мртве, ни полумртве, ни живе. Човек га данас не само не да, но прећутно остаје у уверењу, да је земља његова. Он умире и оставља сину то уверење; умире отац, но парницу око земље наслеђује син. И не само да мртви не служе као доказ живима, да земља није њихова, него напротив, живи се позивају на мртве, да би доказали своје право на земљу. „Ту је умро мој отац, – дакле то је моје“! Или: „Овде су гробови мојих предака, дакле, ова је земља моја!“ Тако се доказује. И што више мртвих, то више доказа за својину. Људи говоре и о вечитој својини земље. Сусед продаје суседу земљу на „вечиту својину и вечито уживање“. Умиру продавци и купци, и њихови синови и унуци зову земљу својом, или је они поново продају или купују на „вечиту својину и вечито уживање“. И што год се земља више претвара у једно густо гробље, то новорођена покољења с већом охолошћу говоре: Ово је земља наша! И све са већом одрешеношћу располажу и тргују њоме.

Међутим земља не би никад могла признати да је она својина људи. Земља би могла рећи људима: Ко сте ви што се око мене парничите? Ја сам постојала и онда кад ви нисте, и постојаћу и онда, кад вас не буде. Било је времена, кад сам ја сва била одевена у воду. Блистала сам се тада као једно глатко, округло огледало, у коме су се огледали Сунце и звезде. Сем слике Сунца и звезда на мени није тада било других становника. Кад сам ја изгубила свој првобитни сјај, тек онда сте се ви појавили на мени. Долазили сте једни за другим, као гости. Долазили сте и одлазили. Смењивали сте се једни за другим постојано и брзо као што се смењују дан и ноћ. Нити сте знали одакле сте доходили ни куда сте одходили. Питам ја вас: Чији сте ви? Ја знам чија сам. Нисам ваша, то вам могу рећи. Ја сам само ваша трпеза и ваш гроб. Још мало и ја ћу бити само ваш гроб. И поново ће тад бити мир ка мени, мир и огледање неба у моме лицу. Ја познајем свога господара, а ви га не познајете. Зашто се више бринете о томе шта припада вама него о томе коме припадате ви? Реците ми: чија сте ви својина?

То би могла земља рећи онима, који се препиру око права и господарства над њом. Човек се бори с човеком због границе између њиве и њиве, и не осећа да он са својим телом стоји на граници између живота и смрти, и са својом душом на граници између свога дела и суда. Један обичан човек расте, расте, док му се једнога дана не учини да је дорастао до неба, да је ударио главом о небо, и чуо да небо одаје звук празнога суда. После тога привиднога искуства један обичан човек учини се самоме себи сасвим необичан, тако да почне себе сматрати домаћином над земљом. И мртваци се проносе поред њега сваки дан, и он гледа у сваком мртвацу себе и своју судбину, па ипак он не може да се растане од мисли, да је земља његова. У самој ствари није небо празан суд, но његова глава, и празнина његове главе учинила му се, по обмани, празнином неба.

Друкчије се гледало у старини на својину земље. У старини човек је говорио: Земља је Божија, па моја! Зато се у старини више Богу жртвовало и молило. На истоку су краљеви били свештене личности. Краљеви су се вазда осећали зависним од воље Божије. Тако и сви грађани. Пред велика подузећа испитивана је на разне начине воља Божија. После сваког успеха Богу је благодарено. После сваког неуспеха Богу је приношена жртва за утишање Његовог гнева и повраћање Његове благонаклоности према народу, или према појединцу. У сваком догађају тумачена је воља Божија; у сваком облику на земљи виђено је прикривено присуство једнога мањег или већег бога. У том времену, у времену многобоштва и младости човечанске, људи су се осећали као споредне личности на земљи. Главне су личности били богови. Они су господари земље. Земља је њихова својина. Они знају о земљи све: њен почетак и њен циљ. Људи су само привремене слуге богова на земљи. Земља коју људи држе не припада њима но боговима. Али и људи по смрти могу постати боговима. Тад су они потпуни сопственици оне земље, на којој су као људи живели, и моћни заштитници својих потомака. Живи су се осећали у зависности од мртвих. Мртви су били више господари земље него живи. Сва је земља била света: освећена гробовима и жртвеницима.

Од ове старинске вере, која је управо вера младости људске, много је штошта сачувано и до данас код простог народа у селу, и то искључиво у селу. На питања, чија је земља? – прост сељак и данас одговара: Божија, па наша! У варошима, где човек од крша својих дела не види дела Божија и где само крајичак неба провирује кроз прљави дим, дају се већином два различита одговора.

Један одговор гласи: – Земља је наша.

Други одговор гласи: – Земља је моја.

И први и други одговор кроји се ван мисли о Богу. Први одговор дају обично они, који су или са мало земље или сасвим обеземљени. – „Земља је наша“, говоре они, а не само твоја или његова. Земља је наша јер сви смо ми на тој црној земљи рођени, са стомацима, који траже од земље храну. Ја имам стомак, има га и мој син, и моја ћерка. Сви они потребују хлеб, који се од земље узима. Одакле ћемо га узети, ако не од земље, или од тебе, земљопоседниче? Да га узмемо од земље, не можемо, јер ти си ту земљу присвојио искључиво себи. Да га узмемо од тебе, не смемо, јер то је закон назвао крађом. Да изнађемо неку нову земљу, не можемо. Да се преселимо на неку другу планету, још мање. Да изменимо односе у прошлости, који су тебе учинили Земљићем, а мене Беземљићем, на то ти не пристајеш, а без твог пристанка ја сам немоћан. Да радим, не могу нарадити колико ми треба, да штедим – немам од чега; да наследим – немам од кога. У мојој кући имају две радне руке, а пет стомака. Ти не радиш никако, а имаш хране за пет стотина стомака. Шта да чиним? Ако је истина да је земља само твоја, онда си се само ти требао и родити. Али чим сам се и ја родио, поред тебе, онда земља није само твоја. Земља је, дакле, наша, заједничка. И ја и ти морамо се погодити, без обзира на прошлост и порекло, како да збирамо и делимо плод са земље. Ако нећеш тако, онда је један од нас сувишан у овоме свету: или ја, или ти. Онда или ја треба да умрем од глади, или ти од мене. Но пошто ће смрт доћи и по мене, и по тебе у своје време, то је у интересу и моме и твоме, да се погодимо. Поделимо, дакле, нашу земљу по разуму и правичности!“

Тако говори сиромах, модерни пролетер, који нема ни стопе земље нити ма шта друго што би вредело једне стопе земље. А модерни капиталист, или земљопоседник, или велможа, стојећи при истом основном, прећутном гледишту, даје му негативан одговор. А основно, прећутно гледиште и једног и другог јесте, да је човек господар земље; да су бића испод човека немоћна да човеку ту својину оспоре, а да изнад човека и нема никаквих виших бића која би могла полагати право на земљу.

Како гласи тај други одговор најбоље се види из исповести једног капиталиста, која је недавно одштампана на немачком језику. Ево како:

– Ја сам одувек осећао дубоко презрење према нејаким и гладним људима, који траже једну реформу економску и правну, која би и њима дала хлеба и права онолико, колико то и сваки племић има. На чему заснивају пролетери ту своју тражњу? Они веле: На човечности и природном праву. Ако је на томе, онда су они изгубили партију. Јер, на чему они онда заснивају човечност и природно право? – питао бих ја. Ако су човечност и природно право последњи принцип, на које се они позивају, онда они морају да умру, јер човечност је млађа него човек, и природно право слабије него природна моћ. Човек одређује и шта је човечност и шта је природно право. Па кад је тако, онда ја имам своју човечност и своје природно право, засновано на мојој моћи и богатству. По тој мојој човечности, изнад које ја не признајем виши принцип, ја треба да живим, ма стотине хиљада пролетера помрло од глади, и ја треба да живим добро, ма стотине хиљада њих живели зло. Ко је онај, ко ће ме зато узети на суд? Волови и коњи извесно не, из неразума. Људи не, из немоћи. Моја савест не, јер не осећам је. Некаква натприродна сила не, јер не видим је. Цело питање између мене и тебе, пролетеру, стављено је на једну сасвим опипљиву основу. То је питање хлеба и стомака. Добро је само, кад ниси у то метафизику умешао. Овако ствар је сасвим проста. Пита се дакле: Да ли ћу бити сит ја, или ти, или ћемо обојица бити само полусити? Мој одговор је једноставан: Ја не желим да будем полусит, још мање гладан. Ја желим да будем само сит, ма и по цену твоје глади и твоје смрти. Мени недостају потпуно мотиви, због којих би ја требао да делим земљу и хлеб с тобом. Никакав ме импулс на то не гони, нити икаква спољашња сила приморава. Мени ништа не казује, да је земља наша, а све ми каже да је земља моја.“

То је одговор једног човека, који држи земљу у својини и мисли да је држи с непобитним правом. То би био данас одговор многих и многих ситих и преситих на очајне критике гладних, прегладних. Гладни траже земљу на основу своје глади, сити им не даду земљу из руку на основу своје моћи.

Чија је земља?

Само је један одговор тачан: Ничија. Земља није никога од нас. Она је својина онога, коме припада и сав остали свет.

Она не може бити својина некога, од кога је она моћнија и дуговечнија. Она је својина онога, ко је постојао пре ње и ко ће постојати после ње.

Она не може бити својина некога, ко без ње не може постојати ни жив ни мртав, – ко се жив од ње храни, и ко мртав у њој труне. Она може бити својина само онога, ко се њом не храни и ко у њој не труне. Не може земља припадати ономе ко је зависан од ње, но ономе ко је од ње независан. Онај ко од ње зависи њена је својина, а не она његова. Отуда, није земља својина људи, но људи су својина земљина. Земљин господар је виши, моћнији и вечнији од човека, и виши, моћнији и вечнији и од саме земље. Бог је његово име, и сва васиона је његов дом. У старини су људи имали то велико сазнање, мада нису имали других ситнијих знања. У модерно време људи су напунили свој дух многим другим ситнијим знањима, тако, да теже долазе до тог великог сазнања. Божија је земља и све што је на њој. То је сазнање старог доба. То је најглавније сазнање, до кога би требао и могао доћи сваки човек, јер од тога сазнања зависи мир и добра воља на земљи. Мира и добре воље никад није било много на земљи, но никад више као онда кад су људи признавали Божије господарство над земљом, и никад мање као онда, кад су људи одрицали Богу то господарство и себи га присвајали.

Јер одрицати Богу господарство над земљом значи одрицати Бога, а одрицати Бога значи немир и злу вољу. Но шта вреди одрицати Бога? Бого-одрицање неће ништа Богу нашкодити. Нека сви људи гракну из прашине своје: Нема те, Боже! Шта ће бити? Њихова грака изгубиће се у прашини, у којој се губе и њихова тела, а Бог ће продужити да шаље земљи росу и светлост. Хоће ли земља бити мање Божија, ако сви људи буду порекли Бога и земљу назвали својом? Никад. У сваком случају земља ће бити подједнако Божија и подједнако нељудска.

Таква је судба самозваних господара земље. А прави господар земље је непролазан као вечност. Шта вреди, дакле, ако сви ми, смртни, узвикнемо: Земља је наша, или земља није наша? Постоји ли један узвишенији господар земље, или он не постоји? Да ли ће ти наши узвици заиста учинити ма какву битну промену света? Да ли ће ти наши узвици повећати или смањити Бога? Смешно би било поверовати у то; исто тако смешно као поверовати у могућност да пуњене тице у једном музеју прошапћу: Не постоји човек! – и да човека услед тог шапата нестане. Бог не казни бого-одрицање, но бого-одрицање само себе казни.

Да ли је данас Бог мање домаћин у своме дому него што је био у време зидања индиjских пагода, или нилских светилишта, или јерусалимског храма, или жртвеника на Акрополису? Не; Бог је домаћин у своме дому увек подједнако, како онда кад су му гости у дому трезни и богобојажљиви, тако и онда, кад су гости пијани и безбожни. С једнаким стрпљењем и узвишеношћу посматра Домаћин и једне и друге, и с једнаком неумитношћу шаље он смрт и једним и другим. Једни за другим гости долазе и пролазе, а Домаћин остаје. Сваки гост поједе своју порцију и одлази. Долази други, трећи, редом. Неко плаћа своју порцију радом, неко леношћу, неко молитвом, неко хуљењем, неко страхом, а неко развратом. Тек свак нешто мора оставити на трпези. Домаћин је задовољан, ма шта му ко оставио. Он пуни непрестано своју трпезу и непрестано призива нове госте. И то све иде брзо, вртоглаво брзо. Празни дани падају у машину, пуни испадају из машине. Хиљаде колевки уноси се на једна врата, хиљаде мртвачких сандука износи на друга. Плач рођења меша се са плачем умирања. Режање ситог и циукање гладног, дрхтање слабог и гунђање моћног – све то испуњава часове и минуте, који пролазе у лету, односећи собом оно што се метнуло у њих. Треба испунити нечим сваки час и сваки минут, ма чиме. Јер колико нам овај свет даје толико од нас и тражи. Сви часови и минути нашег живота вичу: Испуните нас чим било, ми одлазимо у вечност, наш стомак сварује све! И у журби узимају од нас што год им пружимо: наш лик у дотичном часу и минуту, наше мисли, наш гнев, или смех, псовку или богоисповест, крађу или убиство. Узимају журно садашњу фотографију нашег тела и наше душе и бегају у вечност. Лете други, за њима јуре трећи, за овима касају четврти, за овима миле пети. Сви ће они мимо нас, око нас, и кроз нас пројурити, и снимивши нашу фотографију, изгубити се. И најзад ће доћи и они последњи минути, који ће снимити наше ужутело и охладнело лице, изнад кога ће горети посмртна свећа, и око кога ће стајати уплакани сродници и пријатељи наши. Остаће једино успомена на нас у душама сродника и пријатеља. Но и та ће успомена умирати поступно, део по део, са умирањем наших сродника и пријатеља. Остаће можда још наша слава, државничка, или војна, или литерарна. Минут за минутом јуриће и снимаће лик те наше земаљске славе, и односиће снимак у вечност. И лик тај биће све блеђи и блеђи, док најзад један минут не однесе са собом и последњу сен наше славе, сасвим потиснуту светлошћу нових сунаца.

Моћнијег господара потребује земља, драга браћо, него што су људи, који на земљи расту, од земље се хране и у земљи гниле. Земља потребује господара који зна њен пут и води је њеним путем. Господара, који јој може дати кишу и светлост, и који може својим дахом оживотворити прашину њену, и означити пут и циљ свакој трунци оживљене прашине! Земља познаје и признаје свога господара. Кад би га ми људи познали и признали, ми би имали од тога две користи: мир и добру вољу.

1. Мир би сишао у душе наше. Но не мир, који би кретање наше успорио, но који би га појачао и управио. Такав мир не даје ни наука, ни култура, ни уметност, ни новац. На највишем врху, изнад свих тих висина, које привлаче људе, станује мир. Без Бога се може имати и наука и култура и уметност и новац, но мир душевни никад. И наука и култура и уметност и новац долазе од човека, но мир долази само од Бога. Кад човек има мир душевни, он иде слободно у сусрет опасности и смрти. Мир душевни појачава енергију и духа и тела. Ништа нема импозантније на земљи од човека, који са миром душевним корача смело напред кроз муку и сиромаштину, кроз редове лажних пријатеља и отровних непријатеља, и кроз мрак од незнања и заблуде. Такав човек пун је задовољства од живота и пун љубави према смрти, јер он зна да и над једним и другим господари Бог, отац његов.

2. Добра воља. Човек са миром душевним увек је добре воље.

А човек са добром вољом највећа је благодет, која се међу људима може појавити. Такав човек све ради и све подноси добре воље. Он саслуша до краја сиромаха и помогне бедника. Он опрости грешнику и пригрли радника. Он је готов да сваку праведну ствар подржи и сваку неправду исправи. Он љуби да зида и ствара. Он не осуђује но кара; он не рањава, но лечи. С таквим се човеком да друговати, и живети, и стварати. Сви социјални проблеми били би лако и брзо решени, кад би било у свету више људи добре воље. Но зла воља је данас главни путовођ људи. Злом вољом руководи се капиталист против пролетера, и пролетер против капиталиста, и побожан човек против безбожна, и безбожан против побожна, и моћан против немоћна, и немоћан против моћна, и млад против стара, и стар против млада. Све противности у свету заоштрене су злом вољом људском, и све иоле различите ствари учињене су потпуним противностима.

Но како ће имати добру вољу они, који немају мира душевнога? А како ће имати мира душевнога они, који нису дошли до сазнања о Богу као господару света?

Помолимо се, браћо, и сад и увек само за једно једино – што чини основу људске моћи, и лепоте душевне, и среће – помолимо се, да нам у сваком часу живота буде у свести јасно сазнање, да је Божија земља и све што је на њој. Ако нам се то да, даће нам се и све остало. То ће нам бити штит од свију зала, и добро изнад свих добара. Амин.

 

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.