header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Наташа Јовановић: Папа са Босфора Штампај Е-пошта
петак, 22 јун 2018

 Цариградска патријаршија и Македонска Црква

Да ли је могуће заокружити НАТО пројекат на простору бивше Југославије док Македонија темељно не промени свој идентитет те која је улога намењена Цариградској патријаршији?

Није мали број оних које недавно саопштење Синода Цариградске патријаршије а којим се осуђује мешање Бугарске православне цркве у унутрашње ствари СПЦ, није ни изненадило ни оставило затеченим, још мање пољуљало у уверењу да Цариградска патријаршија одавно више није ни чувар православља нити просветитељ многих народа света. Они су с разлогомсачекали да виде да ли осудом покушаја узурпације статуса мајке цркве над Охридском архиепископијом од стране БПЦ (подсетимо Синод Бугарске православне цркве је у новембру прошле године обнародовао да је спреман да помогне Македонској цркви да добије „канонски статус“ под условом да БПЦ призна за своју мајку цркву) патријарх Вартоломеј заиста стаје у заштиту канонског поретка или, вероватније, тек препоручује себе као једино пожељног заступника у решавању питања аутокефалности МПЦ. Њихове сумње показале су се оправданим. Није дуго прошло, а поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена те бивше југословенске републике васељенски патријарх цитирајући апостола Павла „када пати један, трпе сви, а када је један срећан, сви се радују“ позвао је сестринске цркве да прихвате цркву у Скопљу у православно јединство.

„Када се један од наше браће оквалификује као отпадник или јеретик, па чак и више њих, а посебно када је то цео народ, милиони људи су ван цркве на основу те поделе. Тада је потребна хитна реакција и позив на духовно буђење. Апостолска дужност цркве је да тражи начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини. То је наша обавеза и одговорност да прихватимо истину у оквиру канона цркве. Зато наша Васељенска Патријаршија брине о људима целог света и свих народа и људи без изузетка“, поручио је патријарх Вартоломеј.

СРЕДИШТЕ ЛИБЕРАЛИЗМА И ЗАБЛУДА

 Како објаснити да је повод за, како каже Вартоломеј, духовно буђење и спасење наше браће најава да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена, те како је улога арбитра у решавању статуса непризнате цркве (једини преостали спорни аспект за решавање македонског питања) припала Цариградској патријаршији?

На први поглед тешко је уочити везу између мера Владе Зорана Заева које сежу од прихватања Тиранске платформе као политичке декларације за конституисање Македоније у двојну федерацију до новог назива земље, и канона цркве које помиње васељенски патријарх. Ствари, међутим, постају јасније ако се сагледају из угла евроатлантистичких планова. Јер да би ушла у евроатлантску заједницу, да би се уопште могао заокружити НАТО пројекат на простору бивше Југославије неопходно је искључити постојање СПЦ на територији Македоније односно поништити свако сећање на историјске и црквене српско-македонске везе. Тако нешто могуће је стварањем вештачког идентитета и узурпацијом статуса мајке цркве, иако епархијама у Македонији мајка црква може бити само СПЦ, будући да су у њеном саставу од 1920, док су до 1776. биле под Пећком патријаршијом. Антиисторијски и антисрпски циљ. Но, занимљиво је да је улога арбитра у послу око признања аутокефалије МПЦ, не случајно, припала предстојатељу Фанара, патријаршији коју је руска историчарка Наталија Нарочницка не без разлога назвала испоставом НАТО-а која „преко непосредне зависности од Ватикана и Вашингтона води борбу против утицаја руског православља у свету“.

У конкретном случају Скопске, а затим и Украјинске православне цркве несумњиво да ће Вартоломеј, на шта су упозоравали многи аналитичари, добити поље на које није могао да рачуна до тренутка распада Југославије и СССР, а на коме ће покушати да докаже тежњу да Цариграду не припада само примат части, већ и власти. „Некада велика Цариградска патријаршија, чувар православља сада је постала средиште либерализма и заблуда“, примећује др теологије Владимир Василик.

Да присвајањем права васељенске јурисдикције, права да даје и одузима аутокефалије, Цариград жели да присвоји право да управља Православном црквом видљиво је и из саопштења Цариградске патријаршије објављеног недељу дана пре званичног позива патријарха Вартоломеја на прихватање расколничке цркве у Скопљу. Наиме, на званичном сајту Цариградске патријаршије објављено је да је Свети Синод „размотрио молбу расколничке Цркве Скопља, о којој се такође говори и у писму премијера Бивше југословенске Републике Македоније Његове Екселенције г-на Зорана Заева, да Васељенска Патријаршија буде иницијатор повратка те Цркве у канонске оквире под именом Охридска архиепископија“.

Одлучено је, стоји даље, „да се ова иницијатива искористи и да се учини оно што је неопходно у постојећим историјско-канонским условима захваљујући прерогативима Васељенске Патријаршије као престола који има првенство“.

ИСТОЧНА РЕПЛИКА ВАТИКАНА

 Да ли Цариградска патријаршија заиста има првенство власти које јој омогућава да централизује и дисциплинује аутокефалне цркве или у оквиру њих по политичким шавовима Вашингтона промовише нове границе? Искуство бугарског раскола и улоге коју су у њему имали главни „играчи“ политичког и религиозног глобализма, Брисел и Цариград, говори у прилог исправности питања.

У тексту „Чија је православна дијаспора“ професор Милослав Рајковић нуди занимљиво објашњење.

Нескривена је, указује, жеља Запада да у крилу Православне цркве нађе једну личност с којом би се лакше преговарало на путу остварења властитих циљева.

„Можда је управо патријарх Вартоломеј, као римски докторант, та погодна личност. Али да би постао личност с којом се преговара, он мора претходно да испуни један битан услов, да обједини власт над православном дијаспором на подручју Европске уније и Западне војне алијансе, и тиме, наравно, поткопа саме темеље православног света. Цариградска црква, изгубивши „своје старо значење“ и „свој стари сјај“, одавно без спољне мисије, својом актуелном политиком као да се свим силама упреже да нам покаже да је недостојна „свога звања и послања, као првостепена по части и по саслужењу Црква“, до чега је тако било стало патријарху Димитрију Првом.

Његов наследник, примећује, сасвим је другачија личност.

„Одлучан да иде укорак са „променама и изазовима са којима се суочавамо“ , патријарх Вартоломеј није довољно тактичан кад посеже за влашћу која му не припада. Многе је уплашила, или најблаже речено, збунила спроведена одлучност да суди јерусалимском патријарху, или да уводи нову казну, акинонисиас (изопштавање, непричешћивање) за непослушне светогорске монахе. Вартоломејево прекорачење власти као надлежног епископа Атонске монашке заједнице, чиме је нарушио њену вековну унутрашњу аутономију, довело је до озбиљне кризе у међусобним односима. Одлука да оконча непокорност монаха „зилота“ – нарочито у манастиру Есфигмену, који готово три деценије у службама нису помињали цариградског патријарха, као надлежног архијереја, и одбацивали његову власт због зближавања, почев од Атинагоре И, са Ватиканом, – индикатор су много дубљих неслагања и превирања у Православној цркви. Све то, међутим, сасвим је у складу са водећом улогом Цариградске цркве у православљу, како је схвата патријарх Вартоломеј и његови ментори на Западу, а и са самим Вартоломејевим схватањем улоге патријарха“.

ЖАО нам је, АЛИ ЈЕ ТАКО

Толерантна позиција коју у овом тренутку цариградски патријарх заузима према расколницима, Македонској и Украјинској цркви, није новијег датума. Цариград је увек користио расколе унутар помесних православних цркава ради њиховог слабљења не би ли наметнуо своју политику источног папизма. Од Финске до данашње Украјине и Македоније. Но оно што у овом тренутку забрињава није агресиван став Цариграда, већ дефанзиван Српске и Руске цркве које не желе да учествују у разговорима око статуса МПЦ, сматрајући да би такав преседан био увод у озваничење раскола у Украјини и Црној Гори у којима квазинације покушавају да се одвоје од своје помесне Цркве.

Међутим, питање Македонске православне цркве је утолико опасније што се препушта да се решава у оквирима древне Охридске архиепископије (која је аутономна али у саставу СПЦ на основу Томоса Светог архијерејског сабора) иако је МПЦ настала када и њена нација, у 20 веку.

Што се тиче потребе и реалних могућности самог Цариграда да се наметне као папство на Истоку уверљиво разматрање понудио је познати руски теолог Александар Шмеман. Он је критиковао претензије Фанара засноване на забораву основне чињенице – од 1453. Цариград је Истанбул, и није више престоница Византије. Свим православнима је жао што је тако, али је тако; тежак положај Цариградске патријаршије не може бити оправдање за њене ватиканолике претензије на првенство власти у Цркви од Истока – јер, поновимо, у њој првенства власти никад није било.

 

Извор: „Печат“

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 38 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

+ + +

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.