СРБСКИ ЈУНАЦИ У ХРИСТУ     

УМЕСТО УВОДА

Косовски бој, као опредељење за Царство Небеско, заувек је обележио србску историју. Он је сав христолик и христоносан. Погледајмо га, овде и сада, скупа. Опет и опет.           

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово. „Пођимо, браћо и чеда", обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу“. Патријарх Данило Трећи овако излаже Лазареве речи уочи Косовског боја. Позивајући своје велможе да не забораве доброчинства Божја, он им поручује: “Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко за Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. “

Турска хорда је прешла преко земаља браће Драгаша и на помолу је био неизбежан сукоб са Лазаревом Србијом. Битка се десила на Видовдан 28. јуна 1389. године, на Косову пољу.

У првом окршају Срби су победили Турке. „Међу војницима", пише Константин Философ у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош - забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење.Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испуни…"          И тако би што бити не може.                                                                              

ТЕКЕЛИЈА, ПЕТРОВИЋ, БАСАРИЋ      

Где то има, осим код Срба да се њихови јунаци загрле са смрћу и пређу у вечност кроз Христа, Војводу непобедивога, победника над грехом, смрћу и ђаволом?      

Такав нам беше  Петар Текелија, потомак угледне породице официрског племства, пореклом из Арада. Кад је напустио службу Бечу, обрео се у Србском хусарском пуку у Русији. Као потпуковник, командант летећег одреда, истакао се у Седмогодишњем рату против Пруске, када је, у борбама за Берлин, заробио преко хиљаду непријатеља. Борио се у Пољској 1767. и у рату против Турске 1768. Године 1774, добија орден Светог Ђорђа и бива постављен за команданта Новоросијске области. Мирно, и без проливања крви, смирио је Запорошку Сечу после буне Јемељана Пугачова. Добио је орден Светог Александра Невског, а 1788. под командом грофа Потемкина, борио се против Турака на челу Кавкаског корпуса (Кримским корпусом командовао је Суворов). Умро је 1792. године, „јуначки обучен, на канабету седећи смерти је у очи погледао и умро“.                       

Такав нам беше и Хајдук - Вељко Петровић. Ево описа Вука Караџића:“Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло малих бркова, дугуљастих сувих образа, широких уста и подугачка, мало покучаста носа; и није му млого више било од 30 година кад је погинуо. По срцу и по тјелесном јунаштву, био је не само први у Србији, него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њихов друг био, а у његово вријеме богзна би ли се они с њим могли испоредити“.             

Рођен је 1780. године у селу Леновцу, у области Црне Реке.Већ од 1803. године хајдукује са Станојем Главашем, да би касније, кад Први српски устанак избије, војевао под командом Ђуше Вулићевића и касније његовог брата Вујице. Године 1807, умоли Совјет да му дају дозволу да Црну Реку побуни против Турака. Младен Миловановић му је издао дозволу да може да скупља добровољце у том крају са следећим образложењем. И заиста, Хајдук – Вељко дигне устанак и ослободи Црну Реку, а затим се придружи Русима у борби против Турака, па су заједно, у садејству, ослободили, 1810. године, Прахово. У бици код Варварина, Хајдук Вељко је рањен у руку.Руси су га веома ценили и даровали вредним поклонима као оданог савезника – од златне колајне за храброст до Пеливан – пашиног скупоценог бињиша са два лица, који му је на дар послао руски генерал Марков. И Вељко је волео Русе – Вук Караџић вели да је од њих научио да се шиша, носи мараму око врата и пије пунч.         Уочи турског упада у Србију 1813, Хајдук – Вељко је своју жену и децу послао у Пореч, оставши у свом дому, где га је посетио Вук Караџић. Уочивши у кући много скупоценог оружја, коњске опреме и других драгоцености, питао га је зашто све то није склонио у Пореч. Хајдук-Вељко му је одговорио (између осталог): “Срамота би било да Турци дођу у моју кућу, па, код толике славе и имена мога, ништа у кући да не нађу“.           

Иако је јула 1813. пружио херојски отпор, Хајдук-Вељко није имао довољно силе да се супротстави турској ордији од 15 хиљада до зуба наоружаних џихадлија: “Најпослије му нестане џебане,особито танета и топовских и пушаних,зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета; а у топове је, кад су негђе Турци чинили јуриш, метао најпосле и талијере“, каже Вук Караџић. Совјет из Београда је каснио с испоруком муниције, па им је Вељко поручивао да ће, ако преживи, доћи на зиму у престоницу да их пита „како се држи царевина“. У одбрани Крајине је и пао, пресечен топовским ђулетом преко пола. Последње речи су му биле:“Држ!“ – хтео је да довикне саборцима да не напуштају линије одбране. Сахрањен је код цркве Рођења Богородичиног у Неготину. Најлепшу химну спевао му је Сима Милутиновић Сарајлија, и сам устаник:“Српски јунак Вељко Петровићу,/Карађорђев преславни војвода/ И господар неготинска круга,/Смрт на мејдан изазвао саму,-/ Најпосле се и  ш њом огледао.//Смрт га иста побједит не могша,/ Загрлила, ш њим се побратила,/ Пак с лаврима и под оружијем/ Кроз гроб сами у вјечност споровела!“          

Такав нам беше и Велимир Ђ. Басарић, погинуо 28. октобра 1916. године на Солунском фронту, на Чукама, и сахрањен  у селу Скочивиру. Био је носилац највиших одликовања – од златне медаље за храброст до Карађорђеве звезде са мачевима.   

Његово јунаштво било је легендарно. Једном је седео на пању, ван рова, према непријатељу. Око њега је пало четрдесетак бугарских  граната, а он – ништа. То је много подизало борбени морал наших војника. Другови су га прекоревали што се излаже опасностима, али је он говорио:“За мене нема смрти, док ми отац не јави“.                              

И заиста – 28. октобра 1916. позвао је колеге официре да се растану и да му попију подушје, јер ће тог дана погинути, како му је у сну јавио покојни отац Ђока. Сви се смејали и пили подушје, мислећи да се храбри Басарић шали.

Ускоро је почела борба с Бугарима, који су потиснути. Кад је све било завршено, један метак погодио је мајора право у срце. Било је тачно једанаест сати.

ЈАБУКА И СМРТ СРБСКОГ ВОЈНИКА   

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова. Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима. Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. Борећи се против лажи Беча, Будимпеште и Лондона о наводним „зверствима“ која су починили Срби над Турцима, Ангел је записао: „Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. /…/ У Кочанима сам видео на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. /…/ Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Са друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима. Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Скопљу, војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин: очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе, удови преломљени и здробљени, жене распаране, деца набијена на кочеве.“                        

И остали норвешки посматрачи били су задивљени понашањем српске народне војске. Тако је, на пример, доктор Грен једном приликом рекао свом земљаку Ангелу: „Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу“. А зашто је то тако и која је тајна српског хероизма, открио му је један српски војник: „У дубини нашег народа увек је лежало то: Ми морамо наново освојити слободу коју смо изгубили на Косову“. По повратку у Норвешку, како би забележио све што је видео и доживео, пуковник Хенрик Аугуст Ангел написао је три књиге о херојству српског народа у Србији и Црној Гори: „Кроз Црну Гору на скијама“, „Синови Црних планина“ и „Када се један мали народ бори за живот. Србске војничке приче.“ У његовој књизи „Србске војничке приче“ налази се запис „Српска јабука“:            

„Причу је моме другу, капетану Холстаду и мени испричао уредник „Политике“ док смо једног дана седели и ручали, разговарајући о рату. Он је као резервни официр учествовао у оба похода, и у Турском и у Бугарском рату, био двапут рањен пред Андријанопољом и једанпут у последњем рату. Управо смо стигли до слаткиша, пред нама је стајала чинија са јабукама и поморанџама. Прво је узео поморанџу, а онда је изненада вратио натраг и уместо ње узео јабуку и рекао:

- Сада ћете чути нешто најлепше што сам доживео током целог рата.Видео сам много примера највеће пожртвованости и оданости, самоодрицања и храбрости, али ипак ништа није оставило тако јак утисак на мене као оно што сам доживео када сам последњи пут лежао рањен у великој болници овде у Београду.                                         

То је било после битке на Брегалници и ја сам био најзад смештен у кревет у Војној болници. Једнога дана стигао је возом из Солуна транспорт од 250 нових рањеника; били су то они несрећни другови који су прешли Албанију, који су прошли кроз ужасне муке прво током марша борећи се против грозних Албанаца, а касније се у Дури и Алексији борећи против болештина. Рањеници и болесници, који су уз много труда смештени на пароброд и после бурног и дугог путовања пребачени у Солун, стигли су најзад возом у Београд, опет после дугог пута. Неколицина их је умрла успут, а још више их је било на ивици смрти. У кревет покрај мог смештен је један прилично млад војник; био је скоро готов. Лице му је имало боју посивеле земље и био је толико слаб да су лекари одлучили да га више не муче прегледима. Једино се још ваљало побринути да му последњи часови протекну што лакше. Ту је управо било присутно неколико енглеских и немачких лекара, а као тумач их је пратила супруга примаријуса, госпођа Зондермајер. Нека млада медицинска сестра је стајала одмах уз њих држећи у руци корпу с јабукама и наранџама. Приближила се рањенику и пружила му једну поморанџу, али он је одмахнуо главом као да му је понудила какво зло. Пружио је ка њој своје немоћне, исушене руке и погледао је као да је очима моли за нешто. Затим је оборио поглед на корпу. Онда је она узела једну јабуку, лепу, црвену и жуту, какве су иначе дивне српске јабуке, и ставила је на његов покривач. Војник је узе са видљивом радошћу, стави је пред себе, благослови је знаком крста. Његове шаке с исушеним прстима нежно су миловале јабуку као да мазе дечији образ, изнова и изнова, непрекидно. Сузе су лиле низ усахле, изборане образе. „О, то је српска јабука, српска! Да, српска је“, говорио је једва чујно. На уснама му се појавио осмех, његове очи су потражиле сестрине као да јој из дубине своје душе шаље речи захвалности. „Хвала, хвала!“           

Енглески и немачки лекари упиташе госпођу Зондермајер шта то војник каже. Али она више није могла да одговори. Она, која је месецима свакодневно ходала између рањеника, која је видела тако много дирљиве оданости и пожртвованости, била је сувише узбуђена. Сузе су јој цуриле низ образе и на крају је промуцала:                - Он само каже да је то српска јабука.                                                    

Лекари се погледаше међусобно, дубоким наклоном поздравише ту Српкињу и отидоше.      

Два дана касније рањеник је умро. У шакама је стезао јабуку а умро је са осмехом на лицу.   

Дан касније сам разговарао са госпођом Зондермајер и поменух јој „војника и српску јабуку“. Она онда рече: „Нико ме није видео да плачем за време рата, ни када су моја два сина отишла; ни када смо сазнали да су ескадрон, у коме је служио млађи син, вероватно опколили Бугари и сасекли до последњег човека, нисам имала право да заплачем, али тада нисам могла ништа друго. Дубока љубав нашега народа према Отаџбини казује ми да је то добар и здрав народ и да идемо у сусрет безбедној и великој будућности. Плакала сам од радости и захвалности.““                      

Колико дивних, прекрасних младости, рујних као јабука, беше уграђено у темеље србске слободе у Христу…