header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Одговор др Ксенији Кончаревић Штампај Е-пошта
среда, 25 јул 2018

 Поштована Ксенија,

За 10 година постојања „Борбе за веру“, није било ни једног повлачења неког објављеног прилога или демантовања истих. Разлог томе није прелест да смо непогрешиви (ми се против таквих боримо), већ ситно сито кроз које све сејемо и прецизне теразије на којима све меримо. Дакле, исхитреност је код нас искључена. Тако је било и у случају објаве вести о физичком насртају епископа милешевског Атанасија Раките на безаконо свргнутог владику Филарета.

          Уколико пажљиво читате наша саопштења, онда сте сигурно запазили да смо у уводу саопштења које смо објавили 19. јула 2018. године написали да је дошло време „да ће народ Божији морати сазна и да схвати какве су последице живљења по јеретичким правилима екуменизма, који је до темеља разорио етику међу многима који званично припадају СПЦ“ (овде:). Простије речено: екуменисти и новотарци сад знају да је давно прошло време кад су могли да свргавају правоверне епископе кад се то њима или њиховом оцу папи ћефне, да их прогоне, шиканирају, киње, малтретирају и чупају за браде. Верујемо, и искрено се надамо да ће се многи од њих дозвати памети, па ће добро размислити пре него што насрну да иглом ваде трун из ока брата свога, док су брвна у очима њиховим.

Случај је био кристално јасан и проверен: Атанасије Ракита је физички насрнуо на владику Филарета. То је прелило кап у чаши нашег стрпљења за екуменистичко-новотарске хирове. Јер шта још папистички окупатори треба да ураде правоверним епископима да би их неко пожалио и заштитио? Да ли треба да служе папистима за одстрел уместо дивљачи?! Зар би се Ви са тиме сагласили?

Морамо Вам рећи нешто што не знате. Заправо, то зна свега пар људи. Владика Филарет је, својевремено, учинио једно добро дело, које се људским мерилима не може измерити нити се речима може исказати. Тим делом  он је пројавио сву ширину своје православне душе. Нека би њему Господ узвратио сваким даром добрим и поклоном савршеним који долази од Оца Светлости! Такав епископ и човек није заслужио да га прогоне, бију и понижавају чупањем за браду. Но,  његов пут је одавно пут крстоносни – голготски. И Његово Преосвештенство владика Филарет смирено корача тим путем.

Сукоб између Атанасија Раките и владике Филарета није био приватног карактера, како Ви то кажете. Епископи нису приватна лица. Епископ нема двоструки живот – јавни и приватни. Оно што они чине, тиче се читаве Цркве. Овде је био случај да новопостављени епископ нема самилости према свом прогоњеном брату, већ наставља Синодрионово злодело. Атанасија Ракита не може да поднесе чак ни присуство владике Филарета у милешевској епархији. Зашто? Зато што народ воли владику Филарета. Воли га кроз његов очински однос према духовној деци својој, и однос доброг домаћина према епархији од Бога му повереној на управљање. Зар је потребно подсећати на библијску епизоду о завидљивом Каину и богоугодном му брату Авељу?!

Што се тиче телевизије коју помињене и кредибилитета др Војислава Шешеља да изнесе оптужбе против „канонског епископа СПЦ“, желимо рећи следеће: у случају о коме говоримо, не занима нас ни та, нити било која друга телевизија; не занима нас ни њен уредник, не занима нас ни политички кредибилитет Војислава Шешеља (јер све што сте навели своди се на његов политички кредибилитет). Занима нас то да је припадник СПЦ по имену  Војислав Шешељ јавно оптужио епископа милешевског Атанасија да је прекршио завет безбрачности, рекавши притом име, презиме и адресу особе која је, наводно, његова жена. И у том контексту какав је значај да ли је епископ Атанасије учен човек, чији је он ученик, шта је предавао на факултету, ко га је предложио за епископа (Јуду је у ред дванаесторице Апостола уврстио Господ Исус Христос, не заборавите!)...  Оно што јесте битно за Цркву, за вернике, за епископа Атанасија, за нас, јесте то да он буде изведен пред црквени суд, да се пред исти суд изведе и Војислав Шешељ, да се ствар изведе на чистац како би се скинула љага са наше Мајке Цркве Светосавске.

Поштована Ксенија, против епископа Атанасија се не води „прљава хајка“, како Ви то кажете. Он је оптужен и треба да се докаже да ли је крив или не. Зашто се а приори, без суда, одбацује отпужба? Коме је то од користи? Има много оних којима јесте, али Цркви није. Ако је крив, да буде свргнут, а ако се докаже да није крив, Црква Српска ће просијати новим сјајем! Амин. Нека тако буде!

И нама је жао што „Борбу за веру“ квалификујете као хајкача, јер „Борба за веру“ то никад није била нити ће бити. Жао нам је и што намерно прећуткујете да је епископ Атанасије физички напао владику Филарета и то његово погано (не)дело покривате и умањујете кованицом „сукоб приватног карактера“. Жао нам је и што сте пристрасни. Жао нам је и због много чега другог, али за сада је довољно и оволико.

Последњи пут ажурирано ( среда, 25 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.