Поштовaно уредништво сајта „Борба за веру“,

Чини ми се да нисте најбоље разумели (овде:) интенцију мога дописа (овде:) и да сте његово тежиште пребацили на моју „пристрасност“ према владики Атанасију, „неупућеност“ у врлине владике Филарета и дискредитовање др Војислава Шешеља по основу који, како сугеришете читаоцима, нема никакве везе са његовим чланством у Цркви.

Замислите, рецимо, да је негде дошло до сукоба два висока официра, два академика, два врхунска хирурга – да ли би ико ко држи до дигнитета највиших националних институција похитао да то обзнани „на сва звона“? И да ли би озбиљни медији то пренели? И у случају бившег и садашњег владике милешевског озбиљни медији остали су по страни, јер, док се не изврши суочење актера догађаја о коме пишете и сведока, доказа нема.

Вест о сукобу у манастиру шири се и попут лавине нараста на потпуно дискредитовање епископа Атанасија. Др Војислав Шешељ у телевизијској емисији  износи тврдње које доводе у питање верност владике Атанасија монашким заветима и, у случају да се докажу, повлаче озбиљне санкције. А док се не докажу, признаћете, важи претпоставка невиности.

Да, гајим изузетно поштовање према Владики Атанасију на основу личних контаката, сарадње (заједно само радили на Богословском факултету, заједно се бавили стручним усавршавањем вероучитеља, сарађивала сам са њим у публикацијама у којима је био уредник) и изнад свега на основу духовног општења. По мом мишљењу, реч је о једном од најчеститијих наших духовника. Иза ове констатације стаће сви вероучитељи Архиепископије београдско-карловачке, сва духовна чеда владике Атанасија, бројни верници који су са сузама умиљења и покајања слушали његове проповеди, монаси манастира Сланци међу којима је најрадије боравио док је био викар Свјатјејшег патријарха Павла. Ваш коментар о томе да није битно ко га је предложио за епископа са неумесним поређењем које сте навели заслужује само  да буде почаствован ћутањем.

Позната су нам бројна дела и врлине владике Филарета. Да, сећамо се како је у Манастиру Светог архангела Гаврила у Земуну још осамдесетих година, док је страдално Косово било табу-тема, он прикупљао помоћ за угрожени народ и српске светиње, сећамо се и његове храбрости и одважности у одношењу помоћи за Србе у Босни током крвавих дукоба деведесетих. Ипак, остала је у сећању афера са фотографисањем са калашњиковом, што не приличи православном епископу (овај поступак изазвао је не само аферу у јавности него и недоличне карикатуре Светог Патријарха Павла са оружјем). Такође, само неколицина људи зна како је Владика Филарет завршио Богословски факултет (а завршене студије православне теологије један је од услова које мора испунити кандидат за хиротонију), и нешто шири број  људи о његовом поступању према клирицима поверене му епархије.       

И гле, Војислав Шешељ, марксистички доктор наука а потом четнички војвода који се хвалио да његови људи играју фудбал људским главама и позивао на клање зарђалим кашикама, који је на голорук народ за време протеста излазио са пиштољем у руци, чији су наступи у јавности синоним за бруталност, агресивност и одсуство свих моралних обзира, ангажује се као бранилац владике Филарета. Очекивано: сетимо се само буре у црквеној и световној јавности због доделе ордена Епархије милешевске др Војиславу Шешељу. Шешељ је члан Цркве, велите, и као такав има право да у медијима износи податке до којих је дошао. Аферим!

Ове редове исписујем као искрени верник, свесна огромних проблема у нашој помесној Цркви, али и наше заједничке одговорности да не откривамо слабости и немоћи злурадим погледима оних којима је све што је црквено туђе и мрско. Оставимо свима време за суочење са сопственом савешћу и не дајмо повода за саблазан лицемерима на окупу жудним каменовања Мајке Цркве.