Канцеларија генералног секретара Светога Синода Цариградске патријаршије је касно синоћ потврдила незваничне агенцијске тврдње да ће 31. августа у посету патријарху Вартоломеју допутовати московски патријарх Кирил.

Од 1. септембра до 3. септембра у Цариградској патријаршији већ је заказана Синакса (Сyнаксис) – окупљање свих епископа ове Цркве.

Како се очекује, уочи Синаксе, одржаће се редовна седница Светога синода Патријаршије. Према неким вјерским аналитичарима, на Синоду и Синакси ће разматрати и „украјинско питање", тј. питање томоса – грамате о давању аутокефалије Цркви у Украјини.

Архиепископ Евастриј Зорја, шеф информативне службе Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије, раније је саопштио: „Очигледно, посета Кирила Истанбулу има за циљ, ако не да патријарха Вартоломеја потпуно одговори од намјере да ријеши ‘украјинско питање’, онда барем да његову одлуку о давању томоса на неко вријеме одложи”.

Протеклих мјесеци – мимоилазећи се у шатл мисијама – делегације Цариградске и Руске цркве су обишле већину других помјесних цркава да би их информисали о међусобно потпуно конфронтираним намјерама у Украјини и добили њихову подршку. У Москви је 9. јула група архијереја Цариградске патријаршије код Кирила имала „радни састанак”. „Током дискусије разговарано је о питањима везаним за очување међуправославнога јединства”, саопштено је. Никаквих других информација није било. Састанак је очигледно доживо крах.

Кирилов пут у Истанбул, на сусрет са Вартоломејом – који ће вјероватно бити одржан у четврти Фанар, ђе је древно резиденцијално седиште Цариградске патријаршије – биће можда посљедњи, очајнички покушај Москве да спријечи Цариград у његовим јасно потврђеним намјерама да у Украјини, давањем томоса, ријеши двоиподеценијски црквени раскол. Москва је запријетила Великим расколом, сличним диоби јединствене Цркве на Римокатоличку и Православну.

Добијањем томоса, Црква у Украјини би постала друга по бројности канонска црква у Васељени. Вјерује се да би се, рјешењем за Украјину, отворио пут и за добијање аутокефалије Цркве у Македонији, а потом можда и за потврду аутокефалије Цркве за Црну Гору, која је, за разлику од Украјине и Македоније, већ имала у прошлости канонски признату аутокефалну Цркву.

В.Ј., „Антена М“