РАЗГОВОР СА АНТРОПОЛОГОМ ВИКТОРОМ БЕЈАТОВИЋЕМ          

Виктор Бејатовић је рођен 1977. године у Београду. Студије је завршио на Филозофском факултету у родном граду.  Ради  као  антрополог - стручни сарадник у Спомен-парку „Крагујевачки октобар”.  Бави се научно-истраживачким  радом  из области  физичке антропологије, антропологије религије и етнопсихологије.

 После рада на истраживању вековних кретања са територије Србије ка Светој Земљи, спровео је вишегодишњу обраду проблема стрељања у Крагујевцу. Посебно наглашава важност умрежавања методологија различитих  струка, које нуде добре резултате како основним истраживачким пољима тако и форензичким угловима посматрања. Примењене умрежене методе су се у обради проблема Крагујевачке трагедије показале одличним јер су поред мотива и обима ратног злочина, приказале и многе непознате детаље. Оно што је важно, је да се исти приступ може користити на решавању проблема сваког сличног догађаја. Све ово је приказано у делу „Лепеза смрти - Вишедисциплинарни приступ и упоредне методологије у реконструкцији мотива и обима ратног злочина у Крагујевцу октобра 1941.“ То је и повод за наш разговор, нарочито у доба кад држава Србија ради на трајној и темељној меморијализацији српског страдања у 20. веку.

НОВИ МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП         

У књизи „Лепеза смрти“ постоје јасни оквири методолошког приступа и покушају нове, прецизније реконструкције догађаја. Како сте приступили новом читању масовног злочина те страшне 1941?

Приступ који сам применио је у ствари умрежавање методологија  различитих струка које у случају сличних вредности добијених на крају процеса пружају могућност и дају простор за сигурније закључке у вези за постављеним проблемом који се обрађује. То је наравно применљиво у свакој области, где сваки контролни метод у оквиру струке, и резултат само допуњује квалитет у смислу вредности. Овде је примењена на првом месту процена садржаја гробница која нуди одређену вредност, и, истовремено, контролно упоређивање са садржајем судских пресуда двојици официра који су осуђени пред послератним судовима. Детаљи наведени у образложењима тих пресуда, говоре о извршеним истражним радњама на терену у смислу ексхумација и вредностима у закључку. Процене и те вредности се у великој мери подударају, те самим тим дају основ за озбиљне закључке, а у исто време не дозвољавају више недостојанствен однос према страдалима и лицитирање бројевима. Судска документација не спомиње обраду терена у околним селима, тј. људи који су стрељани у оквиру исте одмазде,  који се у том случају додају броју процене страдалих у зони града. Неопходан је био поновни преглед познате документације, као и преглед необрађиваних материјала и евиденција, спискова, па и анализа ратних кретања батаљона од мобилизације до предаје. Тако су познати и детаљи о појединцима и групацијама које су руководиле сахрањивањем, преосталим таоцима који нису стрељани итд. Тачније, све што је могло да допринесе или да садржи детаље који могу да употпуне коначне закључке. Конкретније речено, то је нека врста умрежених методологија постављена у перспективу и визуру комбинованих судских и научно–истраживачких потреба. Познато је да спектар методологија различитих струка може и мора да учествује у решавању компликованих проблема, где базичне методологије наука излазе из свог уобичајеног истраживачког или просветног поља, и прелазе у свет аналитике и доказа на једном микро плану. Добар пример је форензичка обрада мученичког страдања руске царске породице у којој је учествовао огроман број појединаца различитих струка. Од физичких антрополога, етнолога, геофизичара, сниматеља, судских лекара, археолога, фотографа, до стручњака за реконструкцију лица, аналитику докумената, службеника федералне службе, свештеника итд. Надаље, упоређивање блиских вредности метода различитих струка, још више доприносе коначним закључцима. Ту је приказана и комплетна геофизичка методологија са моделима обраде два различита локалитета, а истог карактера, која може служити и као модел провере мојих закључака у сваком тренутку, и као модел заједничког приступа у обради сличних догађаја из ког год да су временског периода. Она, наравно, подразумева одређена финансијска средства, али мислим да за ствари које су од националног значаја, не би требало да има препрека у том смислу.  Спектар примене је свакако широк и може користити као смерница, нарочито у археолошком контексту, што се у светској пракси увелико користи. Све детаље, читаоци могу наравно, погледати у самој књизи.           

СВЕ ЈЕ БИЛО СПРЕМНО ЈОШ У АПРИЛУ         

Кренули сте од послератног суђења у Нирнбергу, и показали да су челници Трећег Рајха од почетка имали намеру да се сурово обрачунају са Србима, још пре но што је било какав устанак почео.

То сведоче документа приложена у процесу оптужбе, а тичу се оптуженог Фон Вајкса. Његово наређење од 28. априла, историографија помиње и прочитано је у целости, а открива природу концепта. „Модерно” ратовање Трећег рајха, посматрајући садржај овог документа, имало је неку врсту предумишљаја сурових одмазди и пре него што се немачка армија сусрела на терену са учесталијим нападима и оружаним устанцима од лета 1941. па надаље. Његово наређење о брзим и безобзирним акцијама према устаницима и становништву, садржи неколико тачака у целини. Рецимо:“Против подмуклих изненадних напада, као превентивну меру заштите јединица, издајем следеће наређење:Д. У угроженим местима (селима) да се поставе објаве у којима се становништво обавештава о озбиљним последицама које могу очекивати после изненадних акција. Е. На свим локалитетима угрожених подручја која су окупирана од стране трупа, таоци се имају узети одмах (из свих слојева друштва!) а стрељати и вешати по некој изненадној акцији. Ове мере моментално објавити јавно по насељима.” Превод текста плаката који се односио на наређења о извршењу стрељања: „Због злих и подмуклих изненадних напада, немачки војници су изгубили животе. Стрпљење Немаца је при крају. Као искупљење, 100 Срба свих слојева становника је стрељано на смрт. Убудуће, 100 Срба ће бити стрељано, без разматрања, за сваког немачког војника коме се буде наудило у изненадним нападима учињеним од стране Срба.”

ОДМАЗДА ЗБОГ УСТАНКА        

За одмазду збпг четничко – партизанских напада октобра 1941, Немци решавају да казне Крагујевац и околину. Како је то изгледало?

У касним поподневним часовима у суботу, 18. октобра одмазда почиње хапшењем угледних националиста, комуниста и свих мушких Јевреја, укупно  око 70 људи. Заједно са затвореницима градског затвора и таоцима ухапшеним ка Горњем Милановцу и ка Крагујевцу чинили су групу од око 400 људи. Тај број је, према договору Бишофхаузена и Кенига, првобитно требало да буде попуњен хапшењима у Грошници, Белошевцу, Мечковцу (Илићеву), Маршићу, Корману, Ботуњу, Доњим Комарицама и Горњим Комарицама. Надлежни официр Бишофхаузен предлаже да се мере предузму по околним селима јер је сматрао да су пуна комуниста, док се у самом граду који је тада имао 42 000 становника није десио ниједан инцидент од почетка окупације. Он у свом извештају наводи  на супротност са наредбама врховне команде у Београду. У недељу, 19. октобра, мајор Паул Кениг који је као високи официр задужен за одмазду, одбацује план и спроводи мере у селима Грошници, Маршићу и Мечковцу од стране 1. батаљона 724. пука у Грошници,  а у Мечковцу и Маршићу од стране 3. батаљона 749. пука. Стрељано је, према извештају мајора Кенига, 427 особа међу којима и свештеник коме су пронашли муницију у звонику са великим бројем људи из цркве који су присуствовали недељној литургији и сечењу славских колача на празник Светог апостола Томе. С обзиром да број није био довољан, мајор Кениг 19. октобра предвече позива на састанак команданта Бишофхаузена и обавештава га да је дошло до измене плана и да ће морати да се изврши поновна рација и хапшење у Крагујевцу. Од поноћи је град био блокиран за излазак. У понедељак ујутру, 20. октобра спроведене су рације по свим градским установама, црквама, школама, радњама, улицама и општини обухватајући узраст од 16 до 60 година. Међутим, касније се показало да је било и млађих дечака од 16 и старијих људи од 60 година. У рацији су учествовале јединице – 3. батаљон 749. пука, 1. батаљон 724. пука, Тајна обласна полиција (Geheim Feldpolizei), војна жандармерија, организације Веркшуц (Werkschutz), Фолкгеносен (volksgenossen), Дојче маншафт (Deutsche Manschaft), и контроверзни 5. добровољачки одред, који је и хапсио и ослобађао по интервенцијама. Посматрајући неке наводе из докумената и досијеа Гестапоа, лице познато као Страхиња Јањић, иако под формацијском командом Марисава Петровића, чини се доминира у дешавањима по доласку овог одреда у Крагујевац, кога Петровић недуго после одмазде, хапси због неописивих суровости над становништвом са групом подређених лица. Као предратни агент Гестапоа, то лице бива ослобођено од стране заменика команданта Бишофхаузена, Карла Вагнера, и одлази из Крагујевца. Исто лице касније одлази у Берлин као агент Гестапоа и има своју канцеларију са људством.

Како је изгледало хапшење и довођење ради стрељања?                

Уплашени и збуњени похапшени становници града су спровођени главним улица и одвођени у колонама ка касарни 3. артиљеријског пука „Танаско Рајић”. Како је која група ухапшених стизала, узимана су им документа, и сви су спроведени у топовске шупе, осим једног мањег дела који је остао испред њих. Агонија талаца је полако расла, јер су убрзо схватили да су разлози хапшења, као што је замена личних карата, евиденција и сл, биле чисте лажи. Прва стрељања су изведена између 17:00 и 18:00 часова истог дана.  У уторак ујутру од 7:00 ч. су извршена масовна стрељања широм територије од топовских шупа у форми полукруга, а у десетине различитих праваца. По наређењу, неки људи виталних професија могли су да буду ослобођени: лекари, апотекари, трговци, пекари, месари, техничари, радници одржавања расвете, водоснабдевања итд. Такође, ослобађани су и они који су имали специјалне пропуснице округа или су били припадници Љотићевог покрета. Капетан Бишофхаузен у свом извештају, наглашава да је дошао у сукоб са мајором Кенигом покушавајући да му укаже на бесмисленост поступка јер је у питању невино становништво. Он је то оправдавао својом послушношћу наређењу команде пука 749. Бишофхаузен упућује и на све тешке и несагледиве последице које ће такав догађај проузроковати. Тражи и авион за Београд, да би, како каже, преусмерио ситуацију у односу на опште наређење. Никакве околности нису зауставиле спровођење одмазде. Стрељање је завршено између 7:00 и 14:30 истог дана.                   

ИСТИНА У БРОЈЕВИМА И СУДСКА ИСТИНА

После рата, много се говорило о бројевима стрељаних. Шта је пуна истина?         

Међу стрељанима највећи део чинили су Срби. Затим Роми који су се често и сами изјашњавали као Срби. Међу осталима су Јевреји (39), Словенци (16), Руси (7), Хрвати (4), Чеси, Цинцари, муслимани (3) и неколицина досељеника из Македоније. По подацима које има меморијална установа „Крагујевачки октобар”, стрељан је 261 младић средњешколског узраста рођени 1922, 1923, 1924. и 1925. године (220+41). Били су ученици Прве и Друге гимназије, Војнотехничке школе, Грађанске и занатлијске школе, а било је и оних који су били радници а истог су узраста. Стрељано је и 16 ученика преко 19 година, као и 40 деце (37+3) од 11 до 15 година. Такође су установљени и подаци о укупном броју стрељаних 19. октобра у Грошници, Мечковцу (Илићеву) и Маршићу за 415 лица и за 21 преживело лице. Утврђени персонални подаци о стрељанима у Крагујевцу 20. и 21. октобра се односе на  2381 особу (2355 мушкараца и 26 жена).         

Немачки званични извори из извештаја, Обзнана и Дневника,  говоре о 2300 стрељаних талаца у Крагујевцу и 422 у Грошници, Мечковцу и Маршићу. Партизански извори су у почетку говорили о 5000 стрељаних, прота Драгослав Ж. Величковић 7000, Данило Михаиловић службеник бановине 7100–7300, Четнички извори такође су говорили о 5000, 6000 и 12000. Широм емиграције помињу се бројеви од 4000. У послератној јавности је била устаљена бројка од 7000. Последњи наведени је број од 3000 – 3500 хиљаде  сахрањених које је наводио Миодраг Томашевић, надзорник ВТЗ-а, поменутој Државној комисији, који су сахрањени у 30 великих гробница и 4–5 мањих, што значи у 35 позиција. Битан је и навод о 31 великој и неколико мањих гробница послератне комисије.        

Ви сте у књизи и навели податке са суђења немачким ратним злочинцима у Београду, који су, из овог или оног разлога, после Другог светског рата били скривани. О чему је реч?                         

Чињенице које су од важности, налазе се у пресуди Адалберту Лончару, команданту 704. пешадијске дивизије, претпостављеног мајору  Паулу Кенигу коме је поверена команда над два батаљона током извршења одмазде. У оквиру заједничке оптужнице која је обухватала седморицу оптужених којима је суђено испред суда бр. 15/47, Војног суда 3. Армије, следи део текста оптужнице који садржи битне податке.                   

АДАЛБЕРТ ЛОНЧАР 1.) Што је, I батаљон његовог 724. пука 704. дивизије, чији је он командант био од маја 1941. до фебруара 1942. године, извршио 21. октобра 1941. године, масовно стрељање неколико хиљада људи у Крагујевцу. Стрељањем је руководио командант његовог I батаљона мајор Кениг и исто је трајало пуних 7 часова. Када је завршено, војници су парадним маршем прошли кроз град. По извршеном стрељању издата је од стране месног команданта јавна објава, да је стрељано 2.300 грађана. Међутим, извршеном ексхумацијом утврђен је идентитет преко 2.624 жртве, док се један знатан дио жртава није могао идентификовати. На стрељање су извођени тешки инвалиди, као и старци преко 70 година. Међу стрељанима налазило се 8 свештеника, 15 професора, 59 ђака и 17 шегрта. Деце испод 16 година стрељано је 144 од којих 5 испод 12 година.        О извршеном стрељању издата је од стране месног команданта јавна објава да је стрељано 2300 грађана. Међутим, извршеном ексхумацијом утврђен је идентитет преко 2.624 жртве, док се један знатан део жртава није могао идентификовати, јер су то биле избеглице, које нису имале никога свога, који би их могао идентификовати.                             

Такође, Ваша теза је да стрељање није везано само за Шумарице и Крагујевац.                

У јавности је честа формулација страдања у Шумарицама, а реалност је у – Шумарицама и околним местима. Неопходно је то нагласити јер се страдали људи не могу сматрати издвојеним случајем ни на једном месту извршења одмазде, управо зато што су страдали из истог разлога. Тако се за број страдалих увек мора сматрати укупна жртва јер разлог неспомињања жртава из околних места остаје нејасан у широј јавности. Потпуно је свеједно што нису сви заједно страдали у зони Шумарица и то не може и не сме утицати на коначне ни закључке, ни књижевне ауторске произвољности у меморијалима. Величине гробница, сведочења оних који су руководили сахрањивањем и документи суда у великој мери показују веома велику вредност упоредног узорка.  Број скелетних позиција од око 3000 који показују гробнице + број непознатих локација до 100, број од око 3000  који коментарише суд и број од између 3000 и 3500 сахрањених без узетих тајно ноћу и без околних села, чини се веома уверљивим и не оставља пуно простора ни једној ни другој произвољној тврдњи.                                                

ДА ЛИ ЈЕ ВЕРМАХТ БИО НЕВИН?

Један од кључних митова ревизионизма који покушава да оправда немачку војску у рату је мит о томе да су злочинци били есесовци, а не и редовна војска – Вермахт. Крагујевац показује да није тако. Како су обични војници постајали механичка чудовишта за испаљивање метака у цивиле?

Мислим да се одговор може наћи у сличним приступима, тј. обради из више углова различитих струка, а то је у ствари аналитика комплетног друштвеног контекста одређене узорковане групације, и свих могућих чинилаца које су „формирале“, тј. изнедриле, такав профил људског бића са вероватно недефинисаном до тада типологијом. То је практично трагање за мотивима и питање је да ли они могу да се сведу само на војну суровост. Ратни обичаји кроз векове и додири цивилизација или културних кругова на тај начин, се свакако крећу од суровости, па све до племенитог задржавања заробљеника и практично примања у заједницу, што није био редак случај код нпр. неких северноамеричких племена. Покушао сам то да сагледам на линији науке, псеудонауке, јаке војне инфраструктуре и технике која је изнедрила посебан доживљај новог идентитета и односа према другим етничким заједницама, нарочито у тренутку освајања територије.         

 Ови Немци су отишли из Крагујевца после злочина. Где су отишли? Да ли су наставили да чине злочине?

Постоји један број немачких војних архивских историчара који су урадили заиста обиман вишедеценијски посао и ратна кретања су у том смислу доступна. То је посебан контекст и мора се допунити војним оперативно-тактичким профилом сагледавања догађаја у контексту реалног тренутка и процене трајања и одвијања догађаја. Примера ради, а тиче се дела батаљона који је био нападнут и имао губитке због којих је уследила одмазда, сагледавањем реалног контекста кретања пешадије са возилима и неким оклопним средством јасно је да је у питању спорије кретање, а самим тим и већа могућност и прилике за више напада и успутних борби и у одласку и у повратку ка одређеној дестинацији, што је овде очигледно био случај. Или чак и могућност повратка једног дела јединице са збрињавањем погинулих и рањених, а даље кретање остатка јединице, што наводе и неки очевици догађаја. У сваком случају, детаљи из докумената свакој струци могу говорити различите  контексте и податке. Иначе, оба батаљона која су била у Крагујевцу су једно време била на територији НДХ до априла 1943. године, а затим се, после неке врсте реорганизације и функције дивизија којима су припадали, премештају на територију Грчке. Један на средишњи део Пелопонеза, око места Калаврите, а други на острва у зони Кефалоније.  Интересантно је да су поновили сличне ствари, један баш у месту Калаврита над становништвом из околних села и манастира, с тим што је ту учешће више имао батаљон који је био позициониран у Краљеву 1941. Други се кретао у нешто другачијим околностима. Били су једна од јединица која је учествовала у борби, а после, стрељању чланова, у Италији легендарне, Акви дивизије (Aqui divisione) под командом генерала А. Гандинија. Колико сам разумео то је прва борба између немачких и италијанских војника после капитулације Италије септембра 1943. То је био батаљон у коме је мајор Паул Кениг две године раније био у Крагујевцу. О овом догађају је и холивудска продукција снимила филм у скоријем периоду и приказала кроз личност „капетана Корелија“.

ПОСЛЕРАТНЕ ЗАБЛУДЕ И ПОГРЕШНИ ЗАКЉУЧЦИ Долазимо, авај, до чињеница послератних манипулација бројем жртава и реалношћу покоља. Ви сте, на основу прецизне методологије, дошли до реалног броја стрељаних, али сте имали увид и у записнике са суђења Хитлеровим послератним извршиоцима. Шта се са чињеницама дешавало у послератном периоду?  

Очигледно је да манипулације бројевима не престају ни до дан-данас, нарочито, поводом великих места страдања као што је Јасеновац, мада и поводом многобројних других, и мањих и већих из тог периода. Највећа опасност је препуштање закључака јавности у зависности од друштвено–политичких околности и атмосфере и формирање слободних процена уместо струка које ту могу помоћи. Обимна физичка страдања нашег народа током целог прошлог века морају наћи свој епилог у некој установи под покровитељством државе и сарадњом свих могућих струка на пољу форензике и, на крају, достојанственим приказом музеолошког карактера. Можда ће се тек тада сагледати и ненадокнадив губитак на свим пољима, од духовног, културног и биолошког који тренутно показује више него забрињавајуће оквире. Страховити демографски показатељи имају у ствари још драматичније претпоставке у перспективи, а узроци и последице су у ствари различитог профила и има их доста. Они су и духовног карактера и биолошког, и економског и војног и ко зна каквог још, што ће показати време које долази, а сигурно можемо да их повежемо са огромним физичким губитком у прошлом веку. Крагујевачка трагедија, је нажалост, претрпела велики велики број коришћених процена. Оне се крећу од првих нетачних у немачким обзнанама од 2300, локално свештенство 10 000, први партизански извори бележе 5000, службеник Дунавске бановине одмах по трагедији 1690 на основу докумената и мишљење о 7100 – 7300, извори ЈВуО 5000, 6000 и 12 000, емигрантска влада у Лондону 6000, радни батаљон који је руководио сахрањивањем 3000 – 3500, емиграција 4000, сведочење једног сведока изведеног и рањеног 20. октобра, у случају Таоци (Hostage Case) 8000, неразумљиви закључак нирнбершког суда који је утврђивао командну одговорност генерала на основу ратне документације 2300. Практично нема оквира који није коришћен. Оно што показују вредности са терена и 30 гробница од око 3100 које нису коначне, јер су послератне комисије показале да је била још једна већа и неколико мањих, прилично су блиске, што показују и образложења суда у пресудама Рудолфу Бергу, официру Гестапоа, и команданту 1. батаљона 724, пуковнику Адалберту Лончару при ексхумацији на терену, и закључка у истом образложењу од око 3000 стрељаних само у зони на територији града, као и сведочења официра радног батаљона који је говорио о броју сахрањених између 3000 и 3500. Како знамо поуздано да је 415 људи страдало у околним селима, долази се до оквира испод кога се не може ићи, а то је процена са свим познатим факторима од око 3500 без једне веће, неколико мањих вероватно појединачних, и једне испражњене, о којој постоји и документ већ из децембра 1941. Веома блиске вредности различитих методолошких процена надам се, затвориће произвољности свих могућих профила и непримерено и недостојанствено коришћење ове теме у којој су страдали и средњошколски ученици и дечаци од 12 година што је ову одмазду више него оправдано издвојило као посебно трагичну.                     

О ЧОВЕЧНИМ НЕМЦИМА         

Да ли је међу Немцима било и човечних?

У многобројним сведочењима преживелих помиње се немачки редов Макс Рокштро који је спасао доста људи током одмазде, вероватно у метежу и магновењу, користећи тренутке својствене ретким људима. Током истраживања,  у трагању за актерима, откривено је и војно лице са именом Бернар, пореклом из града Гронау, задуженог за принудне раднике у Војнотехничком заводу. Он је рекао одређеном броју лица за која је био задужен да не долазе изјутра на посао (сведочење једног потомка). Послушали су га и неко време после одмазде су се крили у селима ка Тополи. Податке је у интервјују у јесен 2015. године дала кћерка Н. Т. једног од спасених лица. Више пута су се тајно састајали. Године 1972. су га пронашли у родном граду Гронау, а он је јула 1978, дошао у Београд и срео се са њима. У нашем случају после обимног и детаљног истраживачког рада показало се да је Макс Рокштро преживео рат и доживео дубоку старост.  Детаљ о њему имала је породица Арсенија Марковића, једног од многобројних које је Рокштро спасио, и она је деведесетих година објавила фотографију коју је Рокштро поклонио Арсенију када га је он у каснијим месецима тражио да му се захвали. Фотографију су крили дуго. По сведочењу Светислава Ж. Максимовића, професора и писца који је и сам био у групи талаца издвојеној на крају и тако преживео,      зна се да је у тренутку када је стрељање завршено, поменути официр наредио да се преводи његово саопштење у коме је објаснио шта их чека у случају новог напада. Када је Рокштро стао испред те последње групе како би преводио, људи из гомиле су почели међусобно тихо да говоре: „Он је мене спасио стрељања... И мене... и мене... и мене”. Тако се сигурно зна да је спасио: Арсенија Марковића – трговца, Светибора Ивовића – седлара, Радета Адамовића – професора, Јована Божића – судију, Љубомира Јовановића – опанчара, Добривоја Петковића – радника и десетине других. Тачан број не можемо знати а он га је свакако знао. У разговорима са његовом кћерком И. Б. у којима је потврђен и његов идентитет, показало се да је он свакако рекао шта се догодило и шта је урадио, али није откривао превише детаља око броја спашених лица. Чувао је то за себе. Верујемо да би породице и потомци спашених лица били захвални да су имали прилике да се са њим сретну за шта су постојале могућности до 2001. године, када се он у својој 93. години упокојио. У послератним годинама био је директор продаје у немачкој индустрији производње камера и фотоапарата. Био је ожењен и има кћерку. Животни пут га је навео да 9. новембра 1953. године избегне у западни Берлин због спора са властима и тамо настави живот као наставник славистике, а отуда и његово познавање српског језика. Живео је мирно и упокојио се 14. августа 2001. године у граду Грунерн на Шварцвалду.         

БУДУЋНОСТ ИСТРАЖИВАЊА               

Колико дуго је трајао рад на овом истраживању и да ли планирате да наставите истраживања сличног карактера?

Радио сам нешто више од три године. Што се тиче даљег рада, свакако да планирам, али не у оваквој форми сопствених ресурса и средстава, јер је исцрпљујућа у сваком смислу, док је са друге стране ефикасна јер нема непотребног утрошка и губљења драгоценог времена које може да се јави услед сигурности дневница и сталног радног места. Овакве теме и слични догађаји то свакако заслужују. Сам модел вишедисциплинарног приступа на релацији антропологија физичка и културна – ратна документација, различите врсте спискова и архива, уз помоћ геофизичких мерења у лоцирању близуповршинских објеката и садржаја или као методе провере процена, заједно са форензичком аналитиком сваке врсте од докумената до мотива и етнопсихолошких профила, може бити применљив модел за сваки сличан догађај. То се уосталом у светској пракси већ користи. Наравно, потребна је истрајност у свему, добри сарадници, као и подршка сваке могуће врсте и струке.

Постмодерни историографи настоје да нас увере како историја не постоји, него су пред нама само тумачења. Историја света није историја чињеница самих по себи, већ само историја нашег мишљења о тим чињеницама и њиховим мотивима и узроцима. Да ли је и октобар у Крагујевцу те страшне године само наша „нарација“ или нешто друго?                       

Питање интерпретације података или догађаја из ближе или даље прошлости, доста је комплексно иако се можда испрва чини да је једноставно. Разлог томе је несагледавање теоријских и методолошких стремљења које у ствари има своју генезу. Академске структуре очигледно имају више различитих врста рефлексија на јавност у исто тако различитим периодима и раздобљима. У зависности од периода који се посматра, запажа се нека врста синергије, случајне или намерне, свеједно, закључака друштвених и природних наука, које апсолутно имају одређени резултат који шира јавност упија у одређеним границама. Проблем је када дође до одсуства разумних оквира и злоупотребе, а нарочито до унапред детерминисаних циљева и усилног методолошког доказивања. Неки детаљи у мом раду, приказују између осталог и злоупотребу многих друштвених и природних струка у одређеном тренутку. Независно од тога да ли се односе на групације или појединце, послужили су у једном моменту као психолошки и интелектуални генератор новог идентитета. Плашим се да је одговор увек исти, а то је да до злоупотребе увек може доћи лако, као и да увек има изузетних стручњака којима су јасни оквири струке и чему она служи. Мислим да се и данас назиру нови „идентитети“ који, уколико буду имали сличне нетрпељивости према било ком „старом“ и „примитивном“ сигурно ће имати плејаду теоретичара који ће покушати да убеде „примитивне“ појединце, циљане групе, или пак народе у нешто или неког ко нуди нови „савршени“ социоекономски и културни до тада непознат оквир. Прво оловом на папиру, а да ли ће употребити и неки други облик пласирања новоистине показаће време. Модел који је употребљен током Другог светског рата, у смислу вулгаризованих и усиљених етнопсихолошких садржаја и „нових“ идентитета, данас може саобразно времену и технологији, приликом злоупотребе произвести још обимније „разлике“. Премало пажње се посвећује актуелној, сада не већ тако новој, појави трансхуманизма која као циљ има ново биће, које је комбинација човека и технологије са циљем укидања „примитивних“ проблема и појава. Зато и не чуде нови ставови теоријске природе који вероватно иду у у сличном правцу, а који је усмерен на интерпретацију прошлости. То отвара и питање да ли је и која је граница дефиниције људског бића? Да ли је оно уопште више људско биће – антропос (άνθρωπος) или неки кибернетички биомеханоид над чијим поступцима нико нема надлежност и одговорност. Можемо само да претпоставимо какав ће бити однос тог ентитета према „застарелом“ и „примитивном“ човеку са његовим наслеђем предака у духовном, социјалном и материјалном смислу. Конкретније речено, човек са именом и презименом, породицом и наслеђем свих врста, а сада већ и веома угроженим наслеђем природног окружења и елементарних ресурса, насупрот ентитету са бројчаним дигиталним идентитетом. У том случају, догађаји из прошлости и њихова интерпретација као садржај, питање да ли ће бити у било ком плану посматрања и истраживања, ако уопште и буду били идентификовани као садржај. Мислим да је могуће сагледати одговор на ваше питање управо у оквиру оваквих поставки. Тада ће и сама позиција и сврха научних система и методолошких оквира, па тако и „заостали“ наративи, само сметати практичном животу кибернетичког механоида. У том смислу трагични догађај из јесени 1941. у Крагујевцу, надам се неће доћи до тренутка само неке произвољне нарације, за шта је постојала опасност, и могућег контекста који сте питали. Томе можемо да захвалимо пажњи која му је посвећена, нарочито оваквим постављањем самог догађаја у конкретније оквире и детаље путем реконструкције и анализе, као и месту на коме се налази велики комплекс Спомен парка „Крагујевачки октобар“, или се то бар неће догодити све до тренутка док се буде подразумевало шта дефинише људско биће у духовним и биолошким, бар до сада јасним, оквирима. Претпостављам такође, да то не би било тако, и да није наглашен значај изградњом и меморијалног музеја који чини јединствену целину са парком, а што није случај са бројним сличним местима страдања из тог периода.     

Разговор водио: Владимир Димитријевић         

Шира верзија разговора објављеног у „Печату“ јула 2018.