header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Јегор Холмогоров: Ћирилица је најпрогоњенија азбука на свету, а многима и – најмрскија Штампај Е-пошта
уторак, 04 септембар 2018

 Ево зашто не прогоне ни кинеско, ни јеврејско, ни јерменско писмо већ само – ћирилицу

         Тако је момента када је настала, јер су тада Св. Константина-Ћирила прогониле присталице „тројезичне јереси“ које су сматрале да је хришћанско богослужење могуће само на три језика – на ивриту, грчком и латинском.

Тако је било и када су његовог брата, Светог Методија, Немци заточили у манастиру Рајхенау, а Ватикан забранио „словенску литургију“.

Тако ствари стоје и данас.

Демонстративно одустајање од ћирилице постаје симбол стремљења ка „евроинтеграцијама“…

Интересантно је да оваква мржња постоји само према ћирилици.

Нико од јапанских самураја, који су се успешно уденули у Запад, нити од кинеских комуниста, који се нису ништа мање успешно укључили у капиталистичко тржиште, не тражи да се одрекну од хијероглифа и свог слоговног писма.

Победник Песме Евровизије, Израел, све до данас се користи својим писмом и својим древним језиком који је у прошлом веку доживео прави процват.

Нико ни од Јермена и Грузина не тражи да се због „евроинтеграција“ одрекну својих писама.

Само су Руси и простор Руског света, заједно са другим народима који су сачували ћирилицу, под притиском антићириличне кампање без преседана која није од јуче.

Сви разговори о ћирилици почињу од тога да она и није ћирилица. Наводно, Свети Константин је измислио глагољицу коју је убрзо потиснула азбука коју је саставио Св. Климент Охридски, а коју ми називамо ћирилицом.

Хипотезу да је прво настала глагољица лансирао је истакнути словачки научник Шафарик средином 19. века, а за њу је било колико научних толико и религиозних разлога.

Свети Ћирило се у Шафариково време већ доживљавао као симбол словенског јединства и самобитности. Зато би признавање да је он створио писменост православних народа значила да је управо православље словенско хришћанство, а то није одговарало ни лично Шафарику, сину евангелистичког пастора, ни западним  панславистима, који су се са подозрењем односили према православној Русији.

Зато је неутрална глагољица – коју нико није користио, а још је у формама имала подударности са латиницом – мирила западне, источне и јужне Словене, православне, протестанте и католике у улози „аутентичног Ћириловог писма“.

Међутим, теза да је „глагољица – Ћирилова азбука“ наилази на неразрешиве противречности.

Солунска браћа су имала задатак да учврсте византијски утицај међу Словенима који су већ користили грчко писмо. Зато нема одговора на питање: због чега би они измишљали несхватљиво писмо са елементима латинице уместо схватљивог и ближег грчком?

Питање је и како су се Ћирилови ученици, а он је већ после смрти био поштован као светитељ, усудили да униште већину књига са писмом које је наводно он створио, а и да му припишу азбуку коју није створио?

Глагољица је или словенско писмо, које је постојало пре Ћирила, или локална прерада ћирилице настала због прогона ћирилице од стране немачких „тројезичника“.

 

У сваком случају, постоје сви разлози да се сматра да је управо Св. Ћирило створио писмо које називамо ћирилицом. Ово потврђују и археолошки подаци.

Св. Климент Охридски, ученик солунске браће, којем заступници глагољичке теорије приписују стварање ћирилице, умро је 916-те године, а ћирилица до тог момента била свуда проширила.

Код Смоленска је нађен ћуп са ћириличним натписом који је настао најмање десет година пре Климентове смрти. А то сведочи да ћирилица није била Климентова новотарија већ раширеним наслеђем Св. Ћирила.

Руски језик је на ћирилици постао један универзалних језика светске културе и то – не упркос ћирилици већ управо захваљујући њој. Јер, ни један од суседних словенских језика није на латиници достигао ни близу такву културну висину и интензитет.

Уз сво уважавање, Сјенкевич није Толстој, Хашек није Достојевски, а Кафка је на чешком написао свега неколико писама.

Ћирилица се за руски језик показала својеврсном заштитном граматом, раздвојном линијом која је истовремено имала две функције.

С једне стране је била брана позајмицама из иностранства, па је руски језик, захваљујући њој, туђице или прежвакавао или их одбацивао.

Упркос свим новотаријама Петра Великог, ми не говоримо „викторија“ већ победа…

Притом, руском језику корисне позајмице ми себи можемо дозволити захваљујући управо ћириличном прекодирању. То позајмице се већ самим писањем на ћирилици већ напола русификују.

Наша ћирилична азбука је декларација наше цивилизацијске независности, она волшебна баријера која прави ограду око светиње руског говора и чува га од растварања у глобалном „пиџин-инглишу“.

Ћирилицу управо због овога љуто мрзе, чак и у Русији. Они који су уверени да је код „белих западних богова“ све боље.

Колико ли је само тона отрова и мастила потрошено на трактате… против ћирилице и на доказивање како би је било добро заменити латиницом.

Једном су то безмало и покушали.

У новембру 1929-теа Народни комесаријат за просвету Луначарског формирао је био специјалну комисију за латинизацију руског језика. Задатак је био јасно постављен: дерусификација, деклерикализација, раскид са азбуком која је „азбука самодржачког угњетавања, мисионарске пропаганде, великоруског национал-шовинизма… азбука национал-буржаске великоруске идеологије“.

Та комисја је већ била одлучила да је неизбежан „прелазак у најскорије време на „јединствено интернационално писмо“.

А само је латинична абецеда одговарала „задацима истинског интернационализма“.

Међутим, совјетске вође су се замислиле када су 1933. на власт у Немачкој дошли полудели национал-реваншисти. Помислили су: а шта ако пролетери без отаџбине не пожеле да штите своје бољшевичко руководство?

Тако је започео дозирани заокрет од интернационалистичког космополитизма ка „совјетском патриотизму“.

Пројекат латинизације био је затворен. Заједно са њим је угашен и покрет есперантиста чији поклоници су са поносом – на питање „Ко си?“ – одговарали: „Ја сам satan“. То јест: члан SAT – Светског Анационалног Савеза…

Зато је Политбиро одлучио да се ћирилизују чак и језици оних неруских република СССР који су принудно претходно били преведени на латиницу.

Али, опет се около чује: ћирилица нам смета да се сјединимо са „цивилизованим светом“.

Фанатици латинизације признају да она не чува националне језике већ да их брише идући у смеру енглеског, а да је ћирилица језике неруских народа СССР водила ка руском.

Питање ћирилице је питање – постојања или непостојања Руског света, руске цивилизације.

Руски свет је простор на којем доминира ћирилица која је нерушиви зид за доминацију било које друге цивилизације…

Зато ћемо те сачувати – руски говоре, велика руска речи…

 

Извор: "Факти"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 04 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.