header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Архимандрит Рафаил Карелин: Пад гордих (2)
Архимандрит Рафаил Карелин: Пад гордих (2) Штампај Е-пошта
понедељак, 17 септембар 2018

 Учење Свештеномучника Кипријана Картагинског о Цркви и расколима

"Коме Црква није мајка - томе Бог није Отац"

Свети Кипријан Картагински

Други део

Ко борави у Цркви, тај је у љубави Христовој, тај је ушао у молитву Христову ("Да буду једно, као што смо Ми једно"), на њему се испунио благослов и обећање Божије, томе је отворен пут ка спасењу. А ко је оставио Цркву Божију, на њему се испунила молитва сотоне, тај се показао као празна слама коју за собом одвлачи дување вјетра.


Сваки добија по срцу свом: у дубини срца се сабира сав живот човјека, у дубини срца се саздаје духовни лик човјека, у дубини срца се рјешава пресудно питање: да ли је са Христом човјек, или је са Велијаром? Зато у раскол човјек не улази случајно: он сакривеним или јавним страстима омрачује свој ум, открива душу за наговоре демона и сам, властитим рукама, копа себи јаму. Само кроз Цркву дејствује благодат Божија, што значи да је немогуће спасити се без Цркве.

Свештеномученик Кипријан пише: "Одвоји сунчеву зраку од њеног почетка - и јединство неће дозволити одвојеној свјетлости да постоји (зрака ће се угасити); одломи грану од дрвета - и она ће, одломљена, изгубити способност да расте (грана ће да се осуси, лишће на њој ће увенути и претворити се у прах), разопшти поток од његовог извора - и разопштени ће да ископни (од њега ће остати камено корито или прљава гњила бара).

На исти начин и Црква, озарена свјетлошћу Господњом, по читавом свијету распростире своје зраке, али свјетлост која се разлива свуда је једна, и јединство тијела остаје нераздјељиво... Од ње се ми рађамо (у Вјечни Живот), хранимо се млијеком (Тајанствима), одушевљавамо се њеним духом (благодаћу)".

Свештеномученик Кипријан, као Соломон у Пјесми над пјесмама, упоређује Цркву са Невјестом Христовом. Он пише да Цркве не може бити обезличена, да је она чиста и нетрулежна: "Она (Црква) нас чува за Бога, припрема за Царство (Божије) оних које је она рађа". Црква је чиста и нетрулежна, али је она чиста и нетрулежна благодаћу Божијом која у њој пребива, а не људском правдом и светошћу. Црква напаја свијет потоцима благодати, мада у самој Цркви има нераскајаних грешника, који као да су предодређени за погибију; али при томе грешник са окорјелом злом вољом, грешник који се предао у ропство страсти, само се вањски налази у Цркви, а у стварности јој је туђ. Ливаде које натапа вода са извора покривају се ћилимом од цвијећа и зеленила, а камење које лежи у самом извору и које прекрива иста та вода остаје мртво и беживотно камење. Али зар је извор крив за то?

Црква је у својој метафизичкој суштини света и непромјењива. Свештеномуленик Кипријан пише: "Свако ко се одваја од Цркве присаједињује се жени-прељубници", то јест, по његовој мисли, сваки раскол је слилан срамном и мрском гријеху блуда. Већ су старозавјетни пророци издају вјере симболично називали блудом (то је духовни блуд). Због тога идолопоклоничка светилишта у којима су Израелци издавали Јехову, јеретичка зборишта која се помињу у Откровењу Јована Богослова (Откр. 2:9) и молионице расколника представљају пристаништа духовног разврата, и у свима њима се једнако растаче и трули човјеков дух. 

Свештеномученик Кипријан тврди да је расколник за Цркву "туђин, непотребан, непријатељ њезин". А према ријечима Спаситеља, непријатељ Цркве, који се бори против ње - то је ад: "Врата ада је неће одољети" (Мт. 16:18). То значи да онај који се бори против Цркве не само да је примио подаништво ада, него је и ступио у његову, адску, војску. Али Женик ће много строжије, него свог властитог непријатеља, казнити непријатеља своје невјесте - онога ко клевеће на њу и бешчасти је. У вези са тим не смије се заборављати да је Црква - Невјеста Христова и Љубав Христова.

Затим светитељ Кипријан изговара ријечи које могу бити назване квинтесенцијом садржаја његове књиге: "Ономе не може... бити Отац Бог, којем Мајка није Црква".

Ова изрека потиче, према предању, још од светих апостола. Она је постала чувен афоризам (додуше, у мало измијењеном облику: "Коме Црква није Мајка, томе Бог није Отац") који има достојанство догмата у свим периодима црквене историје. Само у Цркви, искупљеној Крвљу Христа Спаситеља, ми Бога и Творца васељене можемо називати својим Оцем. У Старом Завјету Бог се откривао људима под именом Еллохим (Свемоћни), Ељ (Крепки), Јехова ("Онај Који Јесам", "Сушти"), Саваот (Вожд Небеског војинства), Схадај (сијање и присуство Божанства).

Према мисли светитеља Василија Великог, име "Отац" је изнад свих других имена, посто оно открива тајну Свете Тројице и однос између Бога Оца и Бога Сина. Бог је Љубав, а у имену "Отац" се садржи дубина Божанствене љубави према човјеку. Бог - у рају - присуствује као Отац љубављу Својом, милосрдјем и близином светим; Бог – у аду - присуствује као Судија и вјечно кажњавајућа Правда. Пали ангели су изгубли своје синовство, Бог је остао Господин за Своје метежне слуге, али већ више не Отац. Коме Црква није Мајка, за тога Бог није Отац, него вјечно кажњавајуће Правосуђе.

Тако ватра за једне може бити свјетлост и топлина, а за друге - мучење и погибија.  Расколници говоре: "ми сматрамо своју цркву својом мајком", али њихова црква је лажецрква, те је зато њихов бог лажебог, онај који је још прије стварања видљивог свијета себе проглашавао за Бога. Крађа имена је уобичајена у магији и окултизму. Припадници једне демонске омражене секте себе називају "Ангелима", а присталице друге, не мање мрске, "Адамитима" - синовима Адама. Неке окултне секте своје називе црпе из ријечи попут "Сион", "Ружа и крст" итд.

Пред нама је изругавачка употреба амблема и имена иза којих је сакривен демонски конспиративни смисао: што већу светост има име, тим је светогрдније свјатотатствено његово присвајање. Али наши расколници су и окултне секте превазишли, назвавши себе "Православном Васељенском Црквом" - на такав безобразлук се нису дрзнули ни розенкрајцери, ни "Приори Сиона".

Свештеномученик Кипријан пише: "Онај који се налази изван Цркве могао би се спасити само у том случају, уколико су се спасили и они који су се налазили изван ковчега Нојевог".  Према древном предању, Ној је градио ковчег стотину година. У то је вријеме он позивао своје саплеменике да се покају и самим тим одврате гнијев Божији, али су се над његовим пророчанствима само смијали. Према ријечи Писма, "људи постадоше плот" (1 Мој. 6:3), плот која као да је у потпуности била прогутала њихов дух, постали су потпуно налик на земљу од које бијаху створена тијела првостворених људи (1 Мој. 6:7), али земље која не бјеше
оживотворена дисањем Божијим. Само се на свјетлости могу видјети сијенке - у мраку сијенке нестају, само на свјетлости савјести човјек види своју грешност и нужду у покајању. Када умукне и заспе савјест, човјек престаје да види своје грешке, губи способност да разликује лоше од доброг.

Према ријечима светитеља Теофана Затворника, претпотопни људи су одговарали Ноју: "Шта хоћеш ти? Ми живимо као сав остали нормалан свијет!", као да грешника оправдава то што не гријеши само он, него сви.  Ној није градио ковчег на обали мора, него у планини, и то је страшно забављало људе, који су праоца сматрали потпуно лудим. Али вријеме које је било дато за покајање је прошло. Пророчанство се испунило. У току четрдесет дана лио је у историји свијета невиђени пљусак, такав, као да се небо чашом препуном воде пролило на земљу. Отварали су се извори подземних вода, и њихове су бујице грунуле на површину земље... Поднебесни и подземни водени бездан буквално су се ујединили да униште све живо на земљи. Људи су тражили склониште од водене бујице, од океана који је гутао земљу. Једни су се закључавали у своје куцће, надајући се на чврстину камених зидова, други су тражили спасење на гранама вишевјековног дрвећа, други су се верали по врховима планина, мислећи да ће тамо избјећи погибију, али таласи потопа су пратили људе свуда и стизали их, као што грабљивац стиже свој плијен.

Нојев ковчег је остао спаситељно мјесто на које је указао Господ, али људи нису слушали глас пророков, већ су добровољно изабрали смрт. Звијери и стока су послушали праоца и ушле у ковчег, а горди људи су показали и своје невјерје и свој презир према ријечима Ноја. Међутим, ни у густим шумама, ни у дубоким кањонима, ни на висини орловских гнијезда, ни расцјепима стијена, ни на врховима планина нико није нашао спаса. 

Ковчег - то је слика Цркве, и изван Цркве спасења нема. Вјероватно су и претпотопни људи имали бродове сплавове и чамце, али их је потоп све развалио, као тријеске, и прогутао у својој пучини. Кад је почео потоп, људи су се бацали према ковчегу, али он је већ био затворен. Тако и Црква позива људе на покајање до Страшног Суда, али када Господ дође на земљу да суди живим и мртвим, врата Цркве ће се затворити, као улаз у ковчег.  

Сваки раскол - то је покушај да се прође без ковчега, покушај да спасавања властитим снагама, када направиш свој малени чамчић од неколико брвана. Звијери се спасавају у ковчегу, а људи гину - то је такође симболично: грешници који се кају добијају Царство Небеско, а горди људи, који нису хтјели да се спасавају заједно са звијерима и стоком, на крају завршавају на дну мора. Како су расколници који блате Цркву слични онима који су на позив Нојев одговарали: "како ја могу да се налазим на истом мјесту са живином и стоком!"

Ми не знамо кога ће изабрати Господ: јавним грешницима је лакше да принесу покајање од гордих и самољубивих фарисеја.

Јако је симптоматично, узгред да напоменемо, да су новозавјетне расколнике - новацијане и донатисте, савременике светитеља Кипријана - звали "катари", што значи "чисти", што је исто, у суштини, што и старозавјетни фарисеји. Али Јеванђеље нам показује да је фарисејска чистота само маска испод које се крије најгнуснија страст - гордост; за њу је речено: "Мрзост пред Господом је сваки надмен срцем" (Прич. 16:5).  Као што знамо, другог ковчега није било, и океан који је прекрио површину земље сва је људска склоништа претворио у један гроб. Данас постоји мноштво раскола - то је цијела флота барки-играчака, од којих свака настоји
да собом замијени Нојев ковчег. Али све њих обједињује једно: они неће да се спасу вјером у обећање Божије, које је дато Цркви, него својим, људским умотворинама и снагама - због тога су сви они осуђени, све њих очекује иста судбина.  

Свештеномученик Кипријан објашњава да ријечи Христа "Ко не сабира са Мном, тај растаче" (Мт. 12:30) значе да поље и виноград Христов представљају, заправо, Цркву, да се само у Цркви могу сакупљати плодови; изван Цркве, ма колико се жетелац трудио, резултат и награда његова ће бити само коров и трње, јер "онај који сакупља на другом мјесту а не у Цркви, растаче Цркву
Христову". Онај који незаконито сакупља и присваја туђе богатство обмањује и пљачка законитог власника, стога они које заводи људе, који примамљују људе у јереси и расколе - одузимају од Цркве једину њезину имовину и благо Божије - живе људске душе. Према људским душама такав грабљивац поступа као преварант, према Богу - као лопов, а према Цркви - као пљачкаш.

 Даље се свештеномученик Кипријан опет враћа својој основној идеји: Црква је једна и недјељива. Највиши принцип јединства Цркве - то је јединство Лица Свете Тројице: "Ја и Отац смо једно" (Јн. 10:30), "Ова тројица су једно" (Јн. 5:7). Светитељ пише: "И ко онда може и да помисли да то јединство, које се заснива на непромјењивости Божанственој и које је сједињено са Небеским Тајанствима, може у Цркви бити нарушено и раздробљено разногласјем узајамно зараћених жеља?"

Овдје свештеномученик Кипријан изражава мисао да је Црква непромјенљива, као што је непромјенљиво само Божанство, да сила која држи заједно и чува то јединство јесте Небеско Тајанство, то јест благодат Божија која живи и дејствује у Цркви.  Земаљска Црква не може бити раздијељена, раздробљена или измијењена већ само због тога што је она јединствена са Црквом Небеском.

Светитељ Григорије Богослов пише: "Бог не може лагати, јер би у супротном Он престао да буде Бог". Господ је дао Цркви Своја обећања, она не могу бити нарушена или промијењена, јер би се у супротном морао промијенити Онај Који их је дао.  Расколници говоре: "Ми хоћемо да сачувамо чистоту вјере". Свештеномученик Кипријан им је одговарао: "...онај који не чува јединство и који се таквог јединства не држи, не придржава се закона Божијег, не чува вјеру у Оца и Сина, не држи се истинитог пута ка спасењу"; расколник се не придржава Божијег закона због тога што је јединство Цркве закон Божији, дат на Синају и Сиону. Принцип и центар тог јединства у Старом Завјету био је јерусалимски Храм, у читавом свијету једини храм Истинитог Бога; а у Новозавјетној Цркви основа тог јединства јесте јединство јерархије, које се са посебном пуноћом и дубином пројављује у литургијском општењу.

Расколник не чува вјеру у Оца и Сина, јер расколник не вјерује у обећање Бога Оца, Који је Себе откривао у Старом Завјету, Који је Мојсију у Откровењу на Синају приказао слику јединственог Шатора, као симбола јединства Цркве; он не вјерује у Бога Сина, Који је у Новом Завјету рекао да ад неће побиједити Цркву (Мт. 16:18); он не вјерује ни у Духа Светога, Који је основао Цркву и Који пребива у њој. Не вјерујући или сумњајући у обећања Божија која су дата Цркви, расколник одбацује вјеру у Свету Тројицу: ако су "врата ада" надвладала Цркву, то значи да су они испали надмоћнији од обећања Божијег, то значи да су они побиједили Онога Ко је обећао да ће чувати Своју Цркву.

Раскол се не држи истинитог пута. Тамо, међу високим планинама, гдје између дубоких провалија само једна стазица представља пут и гдје један направилан корак значи пад у пропаст и погибију, тамо гдје је изнад плаховите ријеке постављен само један уски мост и гдје је неопходан искусни водич, расколници све то пренебрегавају, презиру, сматрајући да је њима познатији "истински" пут.

Расколници кажу: "Ми смо црква", што значи да су се огњени језици који су образовали Цркву угасили. Расколници кажу: "Ми смо остали са Црквом, а ви сте отпали од ње" - и шта то значи?

Кап кише виче облаку: "Ти си се одвојио од мене!", капљице таласа које падају на обалу сматрају да нису оне избачене из пучине, него да се океан одвојио од њих, зрнце прашине које носи вјетар нас увјерава да се земља удаљава од њега, длака која је пала са лавље гриве тугује: "Јадни лав, он је висио на мени, шта ће са њим сада бити, кад није више са мном?", камичак који се откотрљао са планине је рекао: "Гледајте - стијена се одломила од мене! - исто то тврде расколници када нас увјеравају да нису они отпали од Цркве, него да је Црква отпала од њих.

Мада, треба рећи и ово: између камичка и планине, водене капљице и океана много је мања разлика, него што је између групе самозванаца-авантуриста и Васељенске Цркве. Од огромне количине камичака се могу направити планине, из безброја капи се може створити море, али од расколника, чак и да по бројности својој они превазиђу све људе који су икада живјели и који живе на Земљи - се никада неће образовати Црква. Само ће се утроба ада проширити и сотона угојити!

Почетак Цркве је предвјечна Свјетлост Божанствене Тројице; почетак раскола је лажна, мртва, фосфорна свјетлост Луцифера. Она на сијање и бљесак личи само људима неискусним и утонулим у страсти, али подвижници су видјели ту свјетлост као димни, крвави пламен. Поцетак Цркве је Логос - Премудрост и Сила Божија.

Почетак раскола је хаос. Извана се он испољава као сламање црквене структуре, као одбацивање јерархије; унутрашњи хаос раскола - то је разноумље, супротстављање не само Цркви, него и узајамно, један другом; то је стално нарастајуће појачавање супротстављених мњења.

Хаос раскола - то није библијски првостворени хаос материје која још није обликована, безобличност првоматерије, него је то хаос деструктивне силе, центрипетално кретање од центра према празнини периферије, то је духовна, морална и интелектуална ентропија. Сила која у живот буди Цркву јесте љубав Бога према Својој творевини.

Сила која буди раскол  - то је гордост и властољубље ангела и људи.  Темељ Цркве су Крст и Жртва, Распеће и Васкрсење Христово, које се мистично наставља у Евхаристији. Темељ раскола је побуна ангела која је почела на Небу и наставља се на земљи. Ехо те побуне одзвања као позив на метеж у људском срцу. Темељ раскола је у распаду, подјели и дробљењу. Нада Цркве је у обећању које је дао Бог. Нада раскола је нада на властиту праведност, замјена Божанственог Откровења - ријечи Божије - људским мњењима. Дух Цркве - то је дух смирења. Примјер смирења је Сам Христос Који на Голготу носи крст. Дух раскола је сатанска гордост која не трпи да неко буде изнад ње. Примјер такве гордости на земљи је изградња Вавилонске куле која је требала, према замислима својих твораца, да достигне небеса, али се стропоштала под властитом тежином.

Господ је молио Небеског Оца да његови ученици буду једно, и та се молитва испунила у јединству Цркве. Видљиви принцип јединства је црквена јерархија, и зато свештеномученик Игњатије Богоносац говори: "... они који су Божији и Исус-Христови, ти су са епископом". Сотона је молио за дозволу да сије ученике Господа, то јест Цркву, на све стране, као пшеницу, али Господ је и само то зло окренуо на добро: буре прогона, јереси и раскола расијале су на све стране пусту сламу оних који, према ријечима апостола Јована, бијаху с нама, али "не бијаху наши" (1 Јн. 2:19), а пуна зрна су остала у житници - Цркви Христовој. Због тога је молитву сотоне о погибији Цркве Бог претворио у очишћење њезино од свега туђег. Сотона је узео из Цркве оно што му је давно припадало. 

Свештеномученик Кипријан за примјер јединства узима доламу Господњу која "не бјеше раздијељена и подерана, него је у једном комаду допала ономе који ју је добио на жријебу... "а долама не бјеше шивена него изаткана изједна (сврха)" (Јн. 19:23)".

Светитељ у ријечима "изаткана изједна (сврха)" види јединство Цркве које потиче с Неба, од Бога Оца; зато доламу људи нису могли поздерати и она је "једном заувијек задржала тврд и нераскидив вез свој". Овдје свештеномученик Кипријан тврди да су јединство и непромјенљивост Цркве дати Богом једном завазда. То је дар с висине, дар од Бога Цркви Својој.  Свети Отац говори за расколнике: "Не може посједовати одежду Христову (благодат) онај који раздире Цркву Христову".

Даље светитељ препричава библијску причу о томе како је послије смрти Соломона било изречено пророчанство о подјели царства и народа: "... пророк Ахија, сусревши се на пољу са Јеровоамом, раздерао је хаљине своје на дванаест дијелова и рекао: "Узми за себе десет дијелова, јер тако говори Господ Бог Израиљев: ево, Ја отимам царство из руке Соломонове и дајем теби десет кољена, а једно кољено остаје за њим (у грчком преводу пише "два кољена" - прим. редакције) (3 Цар. 11:31-32). Дакле, када су се дванаест кољена требала раздијелити, пророк Ахија је раздерао своје хаљине. Али како се народ Христов не може дијелити, тако и долама Христова... нераскидивом чврстином свог веза... указује на недјељиву сагласност свих нас који смо се обукли у Христа... тајанственим знамењем своје одежде Господ је преднасликао јединство Цркве". Хришћанин не може бити расколник, а расколник не може бити хришћанин. "Ко... је толико нечастив и вјероломан, ко је толико заражен страшћу ка раздорима - да сматра да је могуће или је чак толико дрзак да се усуђује да раздире јединство Бозије - одежду Господњу - Цркву Христову?"  

Свештеномученик Кипријан наводи ријечи Господа из Јеванђеља од Јована: "И биће они једно стадо и један Пастир" (Јн. 10:16); то једно стадо је Црква, а један Пастир је Христос. Земаљска слика Христа је епископ, који се налази у нераскидивом савезу са другим епископима, по подобију јединства Лица Свете Тројице. Картагенски светитељ говори: "И ко онда може и да помисли да у једном мјесту могу да буду многи пастири, или многа стада?" Ако је епископ живи симбол Христа, онда је лажеепископ - крадљивац тог имена – симбол демона, који је сам пао и за собом одвукао дио ангела с Неба. Сотона овдје, на земљи, наставља своје дјело - напада и пљачка туђа стада: ако не може бити много пастира у једном стаду, онда оне који су се од стада одвојили, вук одводи у своју јазбину. Исту ову мисао изражава и свети Јован Златоуст:

"Док си у огради Цркве, ти си у тору овчијем; тамо си сигуран; изађеш ли из тора - зграбиће те љута звијер".  Свештеномученик Кипријан пише да је пасхално Јагње у Старом Завјету
предизображавало Христа. Ово Јагње је морало да се поједе у једној кући, у једној породици, одвојено од других - чак и кости његове није било дозвољено износити ван. Свештеномученик Кипријан говори да Плот Христова - светиња Господња - не може бити изнесена из дома, а за хришћанина "нема другог дома, до једине Цркве". То значи да изван Цркве не може бити Тајанстава. Имитација Тајанстава коју праве расколници - то је увреда Божанства, то је противоборство Духу Светом Који у Цркви пребива. Светитељ Кипријан наводи завјет апостола Павла: "Преклињем вас... да... не буде међу вама подјела" (1 Кор. 1:10), "(настојте) да чувате јединство духа у савезу мира" (Еф. 4:3).  

Он пита расколника: "А ти мислиш да се може стајати и живјети у удаљености од Цркве, градећи себи различита станишта?" "Стајати" - значи пребивати у истини. Човјек је једино биће које стоји усправно, он положајем свога тијела као да указује на устремљеност свог духа ка Небу - сва остала бића су погнута и окренута према земљи. "Живјети" значи налазити се у благодати, дисати њоме у молитви, напајати се њоме у Тајанствима. Изван Цркве човјек
не може стајати; његов дух, немајући крила благодати, пузи по земљи. Без Цркве човјек не може ни живјети: дух, разопштен од Бога, већ овдје, на земљи, бива осуђен на вјечну смрт (према ријечима древних богослова – на ино-битије, на постојање туђе природи духа). "Станишта" које човјек себи гради умјесто Цркве претварају се у тамнице духа и предворја ада. Свештеномученик Кипријан пише да у Цркви морају царовати простосрдачност и љубав, да "братство мора у љубави опонашати голубове, а у кроткости и тихости се поредити са јагњадима и овцама".

Он пише да се у срцима неких хришћана налази "звјерство вукова, бјеснило паса, смртоносни отров змија и уопште крвожедна љутина звијери". То су неискоријењене страсти које убијају хришћане као што је среброљубље погубило Јуду, и стога "треба се радовати када се људи попут њих одвајају од Цркве, да својом свирепом заразом не би погубили голубове и овце Христове. Не могу се спајати и мијешати горчина са сладошћу, мрак са свјетлошћу... рат са миром... бура са тишином". Гоњења, јереси, расколи - то је све пород демона, али сам демон, не желећи то, својим злом садејствује побједи добра. Гоњења извана и изнутра чисте Цркву, због тога је светитељ Јован Златоусти у својем тумачењу на Дјела светих Апостола рекао: "Најстрашније за Цркву је када нема гоњења".

Али то не оправдава гонитеље, него их само посрамљује. Свештеномученик Кипријан говори да бура ломи само слабо дрвеће, али не може из земље ишчупати оно које има дубоко коријење и које расте на тврдом тлу. Гоњења, јереси и расколи чисте Цркву, као ватра сребро. У вријеме испитања и искушења показује се оно што се тајило у дубинама људских срца, тако тамну ноћ озарује изненадни бљесак свјетлости. У испитањима се провјерава вјера човјекова, као што мајстор провјерава тврдоћу свог дјела куцкајући га о камен. Ваздух је нарочито чист након грмљавине.

Свештеномученик Кипријан тврди: "Нека нико не мисли да се добри могу одвојити од Цркве". Хришћанин не може дуго пребивати у расколу, чак и ако случајно упадне у раскол, као што изненада упадну у вучју јаму: он ће осјећати мртвачки луциферски дух раскола, од којег се срце човјека сажима као од неког предосјећања погибије, а у дубини душе се појављује осјећање мјешавине сјете, чежње и патње - као бол од скривене ране. Нека хришћанин - по својој простоти или незнању - и не умједне да одговори адекватно на аргументе расколника, који су попут мреже за лов на птице - само срце ће му казати да у расколу почива дух лажи. Зашто добар човјек не може пребивати у расколу? Зато што је истинска доброта побједа над егоизмом и гордошћу, а раскол је поље страсти.  

Свештеномученик Кипријан наводи ријечи апостола Јована Богослова: "Они изађоше од нас, али не бијаху наши: јер да су били наши, остали би са нама; али они су изашли, и кроз то се открило да нису сви наши" (1 Јн. 2:19).

Раскол - то је испитање вјере. Пад ангела се одиграо у магновењу. Ангел је попут чистог и јарког пламена, али када се тај пламен угаси, не може се више поново разгорјети. Ангел нема сложену, двојну природу коју има човјек. У њему не могу живјети гријех и благодат, добро и зло: он или у потпуности припада добру, или исто тако потпуно и нераздјељиво служи злу. Ангел може бити само свјетлост или само тама. Господ говори у Јеванђељу: "Ја сам видио сотону палог са неба као муњу" (Лк. 10:18). 

Свети Оци говоре да слика муње указује на пређашњи сјај и љепоту Луцифера, као и на брзину његовог пада. Гријех раскола, као што смо рекли, понавља гријех Луцифера, али се искушење одвија другачије. Људска душа није попут пламена, него попут угља: угаљ може бити прекривен црнилом, да изгледа као да је угашен, али од дувања вјетра или додира другог пламена може да бљесне и поново се разгори. И у исто то вријеме је тешко рећи шта се налази испод пепела: угаљ који дише жаром или само хладна чађ.

Апостол Јован Богослов уочава да постоји невидљива граница послије чијег преласка људи већ постају неспособни за морални препород; он то стање назива "гријех ка смрти" (1 Јн. 5:16). У срцу, поновимо, се збира сав људски живот. "Лик" срца, невидљив свијету, а можда и самом човјеку, одређује његове, човјекове поступке, између осталог и избор између Цркве и раскола. Некима полази за руком да изађу из раскола - буквално као искочивши из пламена: са опрљеном одјећом, али живи; други изгарају и - гину у расколу.

Апостол Јован Богослов, поражавајући раскол, у својој Посланици говори вјерницима: "Ви имате помазање од Светог и знате све" (1 Јн. 2:20). Помазање је благодат; благодат у срцу даје човјеку могућност да осјети да је у расколу присутан "отац лажи" (Јн. 8:44).

Тако, напримјер, ако човјек право са свјежег ваздуха уђе у тијесни и загушљиви подрум, одмах осјети неиздрживи смрад, док онај који читав живот проведе у таквом подруму престаје да осјећа устајалост и смрад непровјетриваног ваздуха.

Да би отпао од Цркве, човјек претходно мора изгубити благодат - док се још формално налази у Цркви. 

 

Наставиће се...

 

1. ДЕО: http://borbazaveru.info/content/view/375/1/

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 17 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.