Док Српску православну цркву третира као главног непријатеља Црне Горе, Мило Ђукановић позива папу да посјети Црну Гору, називајући га „Светим Оцем“, што није учинио ниједан црногорски вођа кроз историју

 „Манастири православни то су нечисти извори, из којих потиче отров за вјеру и за морал; калуђери су слијепе вође ослијепљенога народа; не знају другог језика осим имирскога, не познају других књига осим московских, немају друге науке него просити, нити другог богословља него псовке против обреда и догмата латинског.“

„Српска православна црква остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори, ударна песница онога што желе идеолози ’велике Србије‘ и империјалне Русије на Балкану, те мора остати предмет пажње државне политике Црне Горе у наредном периоду“.

Ове двије изјаве дијели скоро три вијека; прва  је из 1735. године, изрекао је римокатолички проведитор Зорзи Гримани, када је издао декрет по коме ниједан православни свештеник у Боки и Далмацији не може вршити службу без признања прелата католичког реда; а друга је однедавно из уста предсједника Црне Горе, Мила Ђукановића; али им је заједнички страх од Русије и Српске православне цркве.

Изјаве римокатоличких званичника против православља и панславизма, нијесу престајале ни у међувремену, сјетимо се само папе Пија X који је Лудвигу Пастору, 1913. године, за Србе и Русе рекао: „Sono tutti quanti barbari“ („Сви скупа су варвари“) и инсистирао да их Аустро-Угарска што прије прегази. Према књизи „Политика римских папа“, њемачког аутора Карлхајнца Дешнера (стр.104), није онда чудно што су аустро-угарски војници при одласку на фронт пјевали: „Срби су зликовци сви / А земља им је говнава рупа / Руси ти нису много бољи / И батине ће добити скупа!“

Слична ситуација је била и пред почетак Другог свјетског рата, када је папа Пије XI потписао конкордат са Хилтером – „да би се између Свете столице и њемачког Рајха постојећи пријатељски односи учвршћивали и унаређивали“ (тако пише у преамбули конкордата). Како је после рата писао католик Јоханес Флајшер, конкордат је према временској тачки, садржини и званичној бискупској интерпретацији, ишао на руку злочинима и злочинцима, морално дифамирао сваку одлучну опозицију, додијелио нацистичком режиму легитимацију да се уброји „међу државне силе што стоје на страни поретка“ (кардинал Пачели, 30. априла 1937),  а католички народ обавеже да иде путем за масовно гроб ради обезбеђења Хитлерове диктатуре.

А сада да се вратимо у Црну Гору, неколико вјекова уназад, у 17. вијек. У подмуклом таласу насртљиве и вјечито православља гладне Римокатоличке цркве, као печурке после кише, тада су се појављивале латинске мисионарске „агентуре“ предвођене Пиетром Мазарецием. Циљ таквих „мисионарења“ и преговора са водећим људима Српске православне цркве, као и услов њихове западне помоћи (која никада није стигла) била је вјековима, а ево и остала: „Да се  православни Срби одрекну источне шизме и признају власт римског папе!“

Ту је и језуитска резиденција смештена у Дубровнику, коју је 1620. године основао Бартол Кашић са Пага, доктор филозофских и теолошких наука, писац прве српске граматике на латинском језику. Кашић је био задужен од Римске курије за „мисионарски“ рад међу православцима под Отоманском империјом (у садашњем политичком жаргону, за ватиканско лобирање).

Јеромонах Василије (каснији св. Василије Острошки) стоички је одолијевао вишеструким притисцима. Под великим духовним притиском 1635. године одлази на Цетиње, у сједиште црногорско-приморског митрополита Мардарија Корнећанина, поријеклом са Коринта, који је у народу остао упамћен по неприличном монашком животу и наопакој црквеној политици проунијатског зближавања са Римом! Митрополит Мардарије је због нечисте савјести, зависти и кукавичлука, оклеветао скромног, храброг, постојаног јеромонаха Василија. Оптуживао га је јавно за све што је заправо сам чинио. Од тада је у црногорском народу настала подсмешљива изрека: „Казује истину као корнетски владика!“

Унијатска потрчакала и клеветела прљали су чисте, народу и цркви одане црквене великодостојнике. Хвалећи иноверје, поткупљујући претежно „главаре“, роварили су и побуњивали народ против јеромонаха Василија. Иако су га многи прозвали необоривим стубом православља, највећим заштитником светосавља, постао је мета жестоке клевете Папиних изасланика, истих оних који га лично сматраху „човјеком веома побожним и религиозним, али окорјелим шизматиком и противном реду фратарском!“ Шта је све Свети Василије Острошки подносио, какве клевете, интриге, могло би да се напише у неколико књига.

А стотине књига би биле потребне да опишу вишевјековне  борбене тенеденције Ватикана на овим просторима, све до оног писма  Франциска Паловинетија, папиног изасланика, која је 28. децембра 1969. године упутио митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу и предсједнику СО Титоград, у коме се, између осталог, каже:

„Свима је јасно да садашњи црногорски народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребила овај народ. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан и да уложи велика средства. Св. Отац Папа је вољан да даде 500 милиона лира као помоћ за израду маузолеја који ти храбри људи тако упорно траже и желе, па ће и Папина помоћ много допринети, па ћемо само тражити да у маузолеј буду смјештене кости Луције-Црногорке (Озане Которске)…“

У међувремену, потписан је први kонкордат у историји између Свете столице и неке доминантно источно-православне хришћанске земље;  био је то онај који је Ватикан 1886. године потписао са Књажевином Црном Гором, када је крајем 19. вијека дефинитивно регулисан положај римокатолика у црногорској држави. Тај међудржавни уговор подразумијевао је слободу вјероисповијести за грађане римокатоличке вјере, претежно Хрвате и Албанце у Црној Гори, при чему се тадашњи папа Лав XIII обавезао да ће убудуће посредно консултовати црногорског суверена прије именовања надбискупа у Бару (Барска надбискупија), ради провјере „има ли разлога или грађанске нарави који би се томе противили“.

Ватикан је Конкордат са Црном Гором посматрао у склопу своје „источне политике“ поспјешивања дијалога са православним свијетом, које би у перспективи, како наводи универзитетски професор из Пексаре Франческо Какамо, „учинило могућим уједињење двију цркава“. То несумњиво потврђује и чињеница да је један од кључних протагониста преговора између Свете столице и Цетиња био Чезаре Тондини, који у то вријеме сматран за централну личност римокатоличког екуменизма.

Након бурног 20. вијека, Црна Гора је 2011. године обновила Конкордат са Ватиканом, новим темељним уговором којим се регулише однос Римокатоличке цркве и Црне Горе. И тадашња посјета кардинала Паролина Црној Гори свједочи да су билатерални односи у успону. Током посјете првог човјека извршне власти Ватикана, државног секретара Свете столице, Мило Ђукановић је изразио наду да ће и папа Фрањо ускоро посјетити Црну Гору. Саопштено је такође да је договорено отварање Апостолске нунцијатуре (дипломатског представништва Свете столице) у Подгорици.

Прошло је седам година, а папа још није дошао у Црну Гору, нити је у Подгорици отворена Апостолска нунцијатура. Света столица очигледно није хтјела да се замјера Српској православној цркви с којом је последњих година прилично поправила односе и нашла неке заједничке интересе.

Но, Мило Ђукановић је ових дана, очи у очи, поновио позив папи да дође у Црну Гору, иако је познато да се долазак папе у неку државу договара са помјесном црквом у тој земљи, у овом случају Српском православном црквом којој припада огромна већина вјерника у Црној Гори. У изјави за медије, после посјете Ватикану, Ђукановић је изразио увјерење да ће ускоро папа бити његов гост, и назвао га „Светим Оцем“, што јасно говори да признаје папску власт над свим хришћанима, односно да је већ постао унијата.

Да унијатама жели да направи и све хришћане у Црној Гори, сем све интензивније сарадње са Ватиканом и позива папи да посјети Црну Гору, говори и то што се под његовом диригентском палицом одвија блаћење Српске православне цркве, планирање отимања њене имовине, прогон појединих свештеника, а најављује и забрана патријарху Иринеју да уђе у Црну Гору.

„Свима је јасно да садашњи црногорски народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребила овај народ. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа…“ – написа папски изасланик Франциско Паловинети 1969. године, а не сумњам да те ријечи Мило Ђукановић потврди јуче у разговору са папом…

На капи коју је предсједник Црне Горе јуче поклонио папи, уписани су иницијали Х.М.Б, што је световно име актуелног римокатоличког поглавара (Хорхе Марио Бергољо), чиме је и симболично показао какве су му жеље и планови…

Извор: "Седмица.ме"