header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Настанак и развој Богомољачког покрета Штампај Е-пошта
недеља, 07 јун 2009

Епископ браничевски Хризостом (Војиновић)

НАРОДНА ХРИШЋАНСКА ЗАЈЕДНИЦА

 Некако убрзо после „Мађарске буне“ настао је код нас у Банату тзв. „покрет побожних". „Појавиле су се — пише један савременик — богомољачке дружине које су избиле као бујни извори наше притајене, али још неугасле побожности. Покрет се ширио и захватао западни Банат, прешао у Бачку, а било га је и по целој Карловачкој митрополији. То је био религиозно-морални препород на чисто православној основи и то одоздо, из народа" ...

Слика 1
Image

Епископи Хризостом (Војиновић) и рашко- призренски Павле (садашњи патријарх српски) пред полазак из манастира Ћелија. Лево стоји архимандрит др Јустин Поповић (1967).

Како је тај покрет, нешто касније, изгледао у јужном Банату остао нам је запис Ј. Боте из села Јарковца: „Људи и жене, све старији, купе се код појединих, читају Свето писмо и поје наше црквене песме. Долазе редовно у цркву, побожно се моле, при читању св. Евангелија клече и с нарочитом вољом и пажњом слушају свештеничку проповед и тумачење св. Евангелија... Имају и неког старог проповедника из Парага (Бачка) који обилази Банат и наше место сваке године, све пешице. Он их подстиче и одушевљава да иду Божијим путем. Кад он дође, сви се с радошћу искупе. То вам је човек ратар, а врло много зна из Светога писма и из Старог и Новог завета. Има говорничког дара и дивно говори и поучава свет. Сви га радо слушају док проповеда као какав старозаветни пророк — лагано, занимљиво и убедљиво... То „побожно друштво" иде сваке године у манастир Војловицу код Панчева уочи Велике Госпојине да се сви тамо заједнички помоле Богу и причесте. Пред Госпојину стигну у Јарковац и браћа и сестре из других села, носећи Распеће Христово. Овде се сједине с нашим побожнима, ту преноће и ујутру рано звоне звона и сви се скупе у храм. Ту обавимо јутрење и помолимо се за сретна пута. Силан их свет испраћа, звоне звона, исто као и кад се враћају"...

После ратова из 1876/8. појава „побожних" нагло је избила у другом нашем крају — у југоисточној Србији, и то у крајевима који су у ратовима највише пострадали. Овде је покрет био сасвим друкчији него у Војводини. „Појављивали су се — пише прота Ст. М. Димитријевић — људи који су откривали темеље старих црква. Народ их је звао „цркварима". Веле да у највише случајева дођу из неког удаљеног места, и то први пут, и укажу где под земљом има остатака старе цркве, и то често пута и онде где нема никаквих знакова нити локалног предања о томе. Покрет се појавио у околини Књажевца и Сокобање и ширио се према Алексинцу и Крушевцу, и — другим путем — преко Сврљига у нишки и пиротски крај... Народ се нагло отпочињао скупљати на тим откопаним темељима цркава. Проналазачи су кадили те зидине, палили кандила, молили се Богу и говорили свету како им се открило да треба ту да копају..."

Покрет побожних појавио се и за време првога светског рата како на Солунском фронту тако и у заробљеничким лагерима. На фронту „покрет се шири и привлачи на себе пажњу војних власти те се поставља питање Врховној црквеној управи на Крфу о тој појави. У реферату о војницима-богомољцима спомиње се: скупљање на молитву, читање Светог писма и општа коректност чланова покрета"... Преживели пак ратници жалили су се касније да су им на Солунском фронту једно време одузимали молитвенике и Свето писмо, гонили их да мрсе за време поста и кажњавали. Тек после повољног одзива митрополита Димитрија о војницима-богомољцима, гоњење је престало. — Владика Николај у својој књизи о богомољцима Диван спомиње како се овај покрет био спонтано појавио и у заробљеничком логору у Нежидеру.

После рата, „покрет је — сведочи прота Милош Анђелковић — нагло захватио Шумадију, Мачву, Стиг, Поморавље, Војводину и Семберију и ширио се на све стране; захватао је не само села него и понеке градове"... Просто, дошао је тренутак када су душе, после ратних страхота, постале жедне нечег лепшег, узвишенијег и духовнијег. Наступило је време слично ономе које је обећано пророку Амосу: „Гле иду дани, говори Господ Господ, када ћу пустити глад на земљу, не глад хљеба ни жеђ воде, него слушања ријечи Господњих" (Амос 8,11). „И поврвеше у те дане многи народни проповедници по Србији".

Захваљујући свештенику Атанасију Вучићевићу (писцу књиге „Јеванђеље у песми"), остао нам је сликовит запис какав је утисак учинила прва беседа једног „народног проповедника" у његовој парохији: "...После службе Божје испунише се сва три одељења црквене куће народом. Позвао сам их да саслушају проповедника брата Ивана, из села Ратара. И он отпоче тихим гласом, лепим шумадијским говором... Говорио је просто, али је открављивао лед око срца и нико за тих пола сата, док је Иван говорио, не трепну... Онда проповедник погледа у ред девојчица које стајаху у кругу пред њим и ... чу се прво мекан и пријатан његов глас, а за њим и анђеоски гласићи оних пет-шест девојчица. Свет се од чуда забезекну. После неколико стихова погледах слушаоце и — већина плаче. Просте речи те побожне песме покренуше из дна наших душа она племенита хришћанска осећања, те се и ја једва уздржавах да се и мој плач не примети, а сузе се ипак низаху као бисер... Заврши се песма а брат Иван продужи своју проповед. Сада позиваше народ на покајање и сликаше све страхоте зла... Опет погледах онај свет: исто онако широм отворене очи, али сада и набрана чела са израженим борама међу обрвама и неким осећањем страха. Када би сваки од њих проговорио, речи би биле једне исте: „Ох, тешко мени!" — После получасовног говора поче брат Иван другу побожну песму уз пријатне гласове оних девојчица. Поново се разведрише лица слушалаца, наступи сасвим друго осећање и сузе радоснице почеше се опет крунити... Кад се песма заврши, брат Иван поново настави проповед, у којој народу обрати пажњу на садржину песме, која позива свет да посећује цркву, да се моли Богу и да живи оним сретним животом наших старих, када је Бог испуњавао српске домове сваким благом, срећом и благословом... Обилазио сам после неколико пута са братом Иваном сва три села моје парохије. Свет се почиње враћати правом хришћанском животу. Тај ми препорођени свет у великом броју долази у цркву. Исповеда се тако искрено да се не могу начудити тој готовости да саопшти и најтеже ствари. Понекад се згранем од силества сагрешења овога сеоског народа. Шта ли је тек код варошког, где зло пир пирује!?"

Од проте Драг. Туфегџића остало нам је сведочанство какви су били његови први богомољци у Мачви... „Њихов живот носи скоро печат светости. Трпељиви су према увредама које често долазе и од њихових домаћих... Не псују и не куну... Обичавају да се моле Богу двапут дневно у току дана, а понеки врше и поноћну молитву... Празницима и недељама иду у цркву и тих дана неће ништа радити, нити би тада шта купили или продали... Поздрављају се увек са: „Помаже Бог!" и: „Бог ти помогао!" Посте среду и петак и све постове. Причешћују се четири пута годишње... Не живе невенчано, скромно се одевају, жене и девојке се не „беле" и не шминкају. Не пуше, умерени су у пићу, поштени су и не краду. Када би сви људи били овакви, не би требало ни жандарма ни катанаца на кошу... Много полажу на исповест. То је и услов да се уђе у ред богомољаца. Исповести су им искрене али и страшне. Никада нисам претпостављао да у нашем народу има таквих страшних грехова какве сам на исповести чуо"...

Прота Живан М. Маринковић додаје о својим богомољцима у Поморављу: „У међусобним разговорима ословљавају се са „брате" и „сестро". Цркву похађају редовно. За време малог и великог входа и за време читања св. Јеванђеља клече. Необично цене свештенике који проповедају. Исповедају се савесно и сами траже епитимије... Држе постове и неће чак ни у болести да премрсе. Радо дочекују свештенике приликом свећења водице. У кафане не иду, не коцкају се, не псују, не причају скаредне приче и вицеве. Сваки богомољац има у кући кандило, славску икону и још безброј икона, тако да зидови собе у којој се моле личе на иконостас. Свака богомољачка кућа има бар Нови завет, а већина и Свето писмо"...

Прота В. Теофановић, из Бачке, хвали своје чурушке богомољце... „Ако је ко болестан, носе му се понуде и испомажу га међусобно. Надгледају породиљу после порођаја, обилазе је и помажу јој у њеним домаћим пословима. При сахрани свог умрлог члана сви присуствују и певају заупокојене песме, тако да се сав остали свет згрће да чује... Када им се на српском језику прочита св. Еванђеље или која молитва, онда им  је  тек душа  задовољна  што  разумеју"...

Богомољци у Шумадији и Поморављу, а можда и у другим крајевима, практиковали су и заједничке молитве по кућама. Док је био парох, о. Ж. Маринковић је присуствовао једној таквој молитви и дао о томе у Веснику детаљан опис:... „Изразио сам жељу да присуствујем њиховом молитвеном састанку. Кад сам у друштву једнога од њих, отишао на „молитву", затекао сам у једној пространој соби око 50 особа оба пола и разног узраста. На источној страни био је до зида намештен један застрвен сто и на њему Библија и дрвени крст. На зиду више стола горело је кандило пред мноштвом икона. Сваки члан, како дође, стане пред тај сто, побожно се прекрсти, пољуби крст и Св. писмо и одлази на своје место. — Мој их је долазак веома обрадовао и топло су ми захваљивали што сам им дошао. Умолио сам их да не обраћају пажњу на мене, него да се моле као и обично и као да ја нисам ту. Те вечери био је случајно присутан молитвеном састанку и један проповедник из суседног села. Пришао ми је и показао своју мисионарску легитимацију у којој му се од Народне хришћанске заједнице из Крагујевца одобрава да може ићи од места до места и — у споразуму са месним паросима — „одржавати религиозно моралне скупове са циљем подизања вере и морала у народу" ... У том донеше госту ручну кадионицу и он — као што то чине домаћини по својим кућама — окади присутне, читајући молитве које је знао напамет. По свршеном кађењу отпеваше сви заједнички: Слава и ниње: Благослови душе моја Господа..., Слава и ниње: Јединородниј Сине ... и, затим, Свјатиј Боже... Потом један од присутних прочита на српском језику одељак из Апостола, а други одељак из Јеванђеља. За време читања Јеванђеља сви су клечали. После Јеванђеља отпојали су на српском језику псалме 135. и 136: „Хвалите име Господње..." и: „Славите Господа јер је добар, јер је довијека милост његова"... Онда су отпевали више тропара које су знали напамет, и на крају: „Достојно јест јако воистину"... Тада је гост-мисионар узео реч и говорио против данашњих друштвених зала и порока и истицао да су данашњи ,,хришћани" далеко од првог и правог хришћанства... Позивао је народ да се покаје и живи по Јеванђељу, које је у своме говору често цитирао... — Затим је младеж отпевала више побожних песама из књижица које је издала Народна хришћанска заједница. На крају се сваки поново трипут прекрстио, целивао Свето писмо, поздравио се и, са неким видним поуздањем и миром у души, одлазио" ...

Ти молитвени скупови по кућама били су један од разлога да су се многи наши свештеници одбијали од богомољаца. А било је и других разлога. Ретко се ко од свештеника могао помирити с тим да, крај њега живог, по његовој парохији проповедају некакви „народни проповедници". Долазило је око тога до немилих сукоба. Догодило се чак да је свештеник из Великог Орашја тужио своје богомољце полицији. Поред тога, богомољци су понекад ћутке, а понекад и гласно тражили од овога свештеника да буде више свештеник и били му као неки тутори и контролори. Једноме пароху из околине Предејана све је то било толико додијало да је у љутини рекао: „Све би вас богомољце требало пострељати у овој јарузи" (у којој су за време окудације Бугари стрељали Србе)! — Због таквих и сличних појава устао је владика Николај чувеним чланком у „Гласнику": „Не одбацујте их!" Из тога се Владичиног апела види где леже корени неразумевања и незадовољства.

Слика 2: Литургија у манастиру Покајница (1982).
Image

Богомољачки покрет је, наиме, настао и као извесна реакција на нашу свештеничку инертност ... „На богослужењима — пише Владика — богомољци са запетошћу очекују да ли ће се њихов свештеник решити и промолвити бар речицу... Но решење најтеже, најмучније, најређе! Ако им проговори, они га обасипају захвалношћу. Ако ли не, они се, после службе, скупљају пред црквом да „заврше службу", то јест, да чују бар проповед својих проповедника. Ови сељаци — проповедници... ваде из џепа Нови завет, од употребе већ похабан и умашћен и читају и говоре.. . Боје ли се пак враждебне интервенције полиције или — жалости моја — самога свештеника, они после службе журно хитају кући једнога од њих и ту, без презања и журбе, „завршавају службу"... Они свештеници који су прихватили овај покрет осећају се олакшани у својој пастирској служби. Ја бих се лично више радовао да је овај покрет захватио наше вароши него села. Јер село брже подражава варош но варош село. Но макар да је и у селу, треба му се радовати а нипошто игнорисати га и одбацивати... У ове страшне послератне дане помрачености и агоније, Животворни Дух Божији тражи отворене душе да их оживи и осветли... Богомољци бунцају, то је истина. Нешто небеског вина ушло је у њих, и то их је узбудило и збунило. И први су хришћани бунцали док је Рим био логичан... Старајте се да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа. Не одбацујте их да они вас не одбаце!"

Убрзо после овога, свештенички орган „Весник Српске цркве" прештампао је овај Владичин апел и донео „Отклик на поклич Не одбацујте их", отпочевши читаву серију чланака у корист богомољачког покрета, те се стање нешто поправило. У каснијим годинама у богомољачком листу Хришћанска заједница читамо: 32 свештеника су вође богомољачких братстава, а још преко 150 њих помаже наш Покрет (извештај из 1929). И касније: „у организованим братствима активно раде 83 свештеника, а има их двапут више који наш покрет толерирају и помажу". Према 3.000 свештеника, колико их је тада било, то и није баш тако много (ни сваки десети!). Да би се ствар некако поправила, прибегавало се оснивању братстава и у самим богословијама. У Сремским Карловцима било је учлањено у братство НХЗ 90 богослова (надзорни наставник био је о. Јустин Поповић); у Битољу је председник градског богомољачког братства био наставник богословије (др Василије Костић); у Призрену је основано мешовито братство од богослова и грађана које је водио проф. прота Царевски. Ипак, лист бележи да и даље „има неких свештеника који су апсолутно против Народне хришћанске заједнице". Али, да се поново вратимо на прве дане Покрета.

На Св. Илију 1920. године одржан је први велики богомољачки сабор код старе цркве светог Ђорђа у Крњеву близу Велике Плане. Као изасланик митрополита Димитрија сабору је присуствовао владика Николај. Сачувана је и фотографија на којој се види Владика како држи говор у порти пред црквом и око њега једно море народа које га са заносом слуша. „Ту је владика Николај први пут дошао у додир с многобројном богомољачком војском — писано је касније у листу. То је један од оних срећних и благословених сусрета који су постали полазна тачка за стварање и организацију нашег великог препородилачког покрета... Од тада тај се додир није прекидао, него је све више добијао у чврстини, дубини и вредности"...

Слика 3: Еп. Хризостом са народом код Тршке цркве (1964).
Image

Док су се ствари тако одвијале „на терену", нашла се групица цивила из Београда која је повела рачуна о томе да би тај Покрет требало озаконити и званично организовати. Та је група и дала Покрету име Народна хришћанска заједница. Кажу да су име дали по угледу на Енглезе, који су у Београду већ били основали „Хришћанску заједницу младих људи", али да са енглеским заједницама — сем имена — нису имали никакве везе. Убрзо су ти исти цивили саставили Основна правила НХЗ (у свега 15 параграфа!) и поднели их на одобрење патријарху Димитрију, који је под КП бр. 1065 од 2. марта 1921. године донео одлуку: „Одобравамо ова Правила и дајемо благослов за оснивање овог удружења под именом Народна хришћанска заједница, с тим да се оснивање сваког посебног (месног) удружења (НХЗ) врши са знањем и одобрењем православнога свештеника, пошто претходно буде пријављено грађанским властима у месту где се удружење оснива". Ово је одобрење „оснажио" и Свети синод под бр. 1278 — 1336/1922. године.

После тога одржан је 23. октобра 1921. године у Крагујавцу збор представника покрета. Један од учесника на том збору (прота Милош Анђелковић) тим поводом је записао: „Наш религаозни покрет силно се и импозантно манифестовао... Био сам на томе скупу, и могу рећи да то није био обичан збор ... Било је преко 180 представника нашег религијског покрета из разних крајева наше земље. Као и на претходном ужем збору у Београду, једнодушно је изабран за вођу овог покрета епископ Николај који је био дошао на крагујевачки збор као изасланик Његове Светости Патријарха Димитрија. После говора епископа Николаја ... постигнут је споразум да се уједине сви овакви покрети у земљи. Изабрана је и управа која ће радити под директивом епископа Николаја"...

Средишња канцеларија НХЗ, чије је седиште кратко време било у Београду, преселила се тада у Крагујевац, где је већ постојало бројно богомољачко братство и ту већ јануара 1922. отпочела са издавањем друштвеног листа и других побожних књижица. Већ 1923. набављена је мала половна ручна штампарија и отпочето на њој штампање прво мањих књижица, а касније (од 1924) и самога листа. Првог јула 1924. канцеларија и уредништво листа преселили су се (из Сарајлијине ул. 32) у кућу добротворке Милице Јовановић, учитељице, која је уступила Заједници своје зграде и пространо двориште у ул. Св. Саве бр. 6 на бесилатно коришћење. Ту је Централа остала све до краја. У тим је зградицама између два рата врило као у кошници. Штампао се, повезивао и експедовао лист и остала издања, долазили „мисионари", дефиловали путници и убоги; свраћали у домску капелу на молитву и прбожан разговор крагујевачки богомољци; држали пробе хористи, долазили на савет посрнули... Ту сте увек могли затећи тихог, вечито запосленог, ретког молитвеника и подвижника брата Станка Маричића, секретара НХ Заједнице, чије карте и писма са калиграфски исписаним саопштењима и одговорима многа чланови још чувају. Свакога је умео да дочека, обавести и упути — стрпљиво, мудро, благо ...

У Централи су се неко време заносили мишљу да се ту у Крагујевцу подигне дом НХЗ и да се набаве машине за израду икона и отпочело се са скупљањем прилога. Пошто није скупљено довољно средстава ни за једно ни за друго, сазидана је тим новцем само зградица на плацу добротворке Јовановић и ту је (1928) смештена нова штампарска машина за коју су материјална средства дали професор др Михаило Пупин из Њујорка и Васо Ћуковић из Денвера (Колорадо, САД). Касније је (1930) за ту машину набављен и уређај на електрични погон.

При „Централи" је било неколико „секција". Међу најревносније убрајале су се хорска и мисионарска. Мешовити „Хор хришћанске заједнице" давао је духовне концерте широм целе Србије (у Пожаревцу, на Убу, у Врелу, Милошевцу, у Крушевцу и многим другим местима).

Прве три године у Крагујевцу су одржаване и све годишње скупштине НХЗ. Године 1924. одржана је прва скупштина изван Крагујевца и то у манастиру Јошаници код Јагодине на којој су били присутни епископ охридски Николај и епископ битољски Јосиф. На тој је скупштини примљен нацрт нових, проширених Правила Православне хришћанске заједнице (која никада нису добила потврду Светог Архијерејског Сабора). Тада је званично основан и Мисионарски ред НХЗ.

Да би се ти „мисионари", „народни проповедници" или „ревнитељи православља" могли на терену супротстављати секташким проповедницима и продавцима књига, одржавани су за њих тзв. мисионарски течајеви или курсеви. Први је такав течај одржан у манастиру Светом Роману већ 1923. године, а други у Крагујевцу 1926. Трећи је одржан у манастиру Раковици 1929. Предавачи на раковичком курсу били су: тадашњи управитељ Монашке школе руски епископ Митрофан и јеромонах Дионисије. Први је предавао мисионарство, а други тумачење нејаснијих места из Св. писма, беседништво и организацију покрета НХЗ. Течај је посетио и учеснике поздравио и сам патријарх Димитрије. Најважнији курс, или како се званично звао, Мисионарски течај за народне проповеднике и православне продавце побожних књига одржан је 1931, опет у манастиру Св. Роману. Курсиста је било 36, а курсом је руководио сам владика Николај. У Синодској архиви сачуван је и дневник рада овог течаја, писан руком самог Владике, као и Владичин извештај Св. синоду са списком курсиста. У томе извештају Владика, између осталог пише: ... „Ученици су одабрани људи из народа. Неки су од њих изразито обдарени даром речитости ...Неки су ме од њих просто изненађивали својим познавањем Св. писма и великим верским искуством. Из разговора са њима дознао сам да је иноверна и секташка пропаганда дубље ухватила корена него што се званично зна. Мислим да ове проповеднике и продаовце књига треба искористити за добро наше Цркве. Предлажем: 1) да се овим људима издаду објаве-дозволе да могу, у сагласности са месним паросима, проповедати и продавати побожне књиге за народ. и 2) да се овакви мисионарски течајеви одржавају сваке друге или треће године". У предмету је сачувано и неколико штампаних формулара тих објава. Епископ Николај је после одржао још пет таквих течајева: 1932. у Св. Науму, 1937. у Крагујевцу, 1939. у Благовештењу и 1940. два курса у Жичи. У некрологу мисионару Божи Ченерковићу (који је умро на богомољачкој слави у Трстенику док је држао своју последњу проповед) наводи се да је овај проповедник учествовао на више мисионарских курсева. По овој прилици и други су мисионари били на више течајева. Ти су људи после „ишли по народу о овоме руху и круху, борили се са секташима и проповедали о покању, о похађању цркава и поправци живота у смислу Христове науке". У часописима „Хришћанска заједрица" и „Мисионар" и у књизи „Диван" често се спомињу имена неких од тих „народних проповедника". Навешћемо само она која се помињу најчешће:   Иван Благојевић, из Ратара код Смедеревске Паланке; Живан Аночић, из Шопића код Лазаревца; Бранислав Стефановић, из Скобаља код Ваљева; Настас Станковић, из Тољевца код Варварина; Драгослав Глишић, из Риљца код Трстеника; Милисав Димитријевић, из Букуровца код Крагујевца, сада игуман Гаврило; Исаило Ђокић, из Бреснице код Чачка; Чеда Јеличић, из Калудре код Рековца; Петар Козлић, из Шашинаца (Срем); Богиња Мићић, из Крупња (Шабац), потоња игуманија Јефимија; Милосав Радојевић, из Чукојевца (Краљево), потоњи јером. Мелентије; Станко Маричић, из Крагујевца, сада монах Серафим; Милован Стефановић, из Петровца Пожаревачког, сада игуман Димитрије; Данило Митровић, из Пољане (Пожаревац) сада парох у родном месту; Радослав Митровић, из Велике Плане; Богосав Војиновић, из Салаковца (Пожаревац), сада јером. Михаило; Драгутин Обрадовић и Живко Животић, из М. Градишта; Светолик Миленковић, из Г. Бранетића код Г. Милановца; Ника Кекез, из Кикинде (Банат); Димитрије Орсић, из Даља (Епархија сремска); Алекса Ристић, из Буковице код Бијељине; Јован Сарачевић, судија из Београда (сада епископ у Едмонтону — Канада); Богољуб Стојков, из Долова (Банат); Војислав Пробојчић, из Бингуле (Срем); Драгиња Бошковић, слепа песникиња и рецитаторка из Београда; Радојица Мирковић, из Прова код Владимираца; Петар и Десимир Старчевић, из Суводања код Ваљева; Бранко Симеуновић, из Горње Трнове (Босна); Стеван Малић, из Трнаве (Босна); Бошко Топаловић, из Коњевића код Чачка, сада јером. Рафаило; Милија Ристивојевић, из Гојне Горе код Ужичке Пожеге, сада јеромонах Митрофан; Радослав Савић, из Бошљана код Варварина; Божа Чеперковић, Рсавци код Врњачке Бање; Чедомир Недељковић, Плужац код Осечине Ваљевске; Драгољуб Матић, Поточац код Варварина; Петар Пелемиш, Пожарница код Тузле; Стеван Симић, из Горње Трнове (Босна); Јевтимије Стојановић, Брејановце, Печењевац; Гаврило Томић, из Диваца код Ваљева; Драги Милетић, из Сугубине код Крагујевца; Милутин Бранковић, из Брадарца код Пожаревца; Чеда Милосављевић, из М. Орашја код Смедерева и др.

У листу се више пута опомиње да је било тридесетак искусних мисионара-проповедника и још стотинак продаваца побожних књига.

Слика 4: На богомољачкој слави у Баричу код Голупца (10.окт. 1965).
Image

О Ускрсу, а затим и ујесен 1925. године НХЗ је организовала прва два поклоничка путовања у Св. Гору. Било је близу 300 поклоника. Ови су походи практиковани и следећих година и они су значили известан прелом у животу Покрета. Под утицајем Св. Горе почеле су отпадати оне спиристичке примесе које су где-где постојале.

Од 1926. почели су се одржавати чувени велики народни православни годишњи сабори на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је — изузев два случаја — увек присуствовао и говорио вођа Покрета епископ Николај. Први такав сабор одржан је у манастиру Драчи код Крагујевца 13. и 14. септембар 1926, а онда су се ређали: 1927. у Љубостињи, 1928. у Боговађи, 1929. у Фенеку (Срем). 1930. у Жичи. 1931. у Петковици (Шабац), 1933. у Ковиљу — Бачка (коме је поисуствовао и патријарх Варнава), 1934. у Благовештењу (Овчар-Каблар), 1935. у Студеници, 1936. у Тавни (Босна) и, исте године, „продужни" у Жичи, 1937. у Лапову, 1938. други у Жичи. Био је то уједно и последњи сабор. Сабори су обично трајали 2—3 дана и то су, стварно, били незаборавни доживљаји. Учествовало се на богослужењима, певало, саборисало и проповедало и дању и ноћу без престанка, и одушевљење учесника много је личило на оно из Педесетнице. Накупило би се ту духовне снаге и одушевљења за ревновање за читаву идућу годину. Штета што нам није остао ниједан речитији опис макар једног од тих сабора. О последњем (оном у Жичи из 1938) пише само неколико редова: „Овогодишњи сабор трајао је три дана — три дана молитве, бдења, песме и радости духовне... Све је било у љубави и јединству, Богу на славу и душама на спасење"...

На годишњем сабору у Петковици (1931. године) сјединиле су се, најзад, две струје богомољачког покрета: Народна хришћанска заједница која је тада имала 172 братства и Савез братстава православних хришћана са седиштем у селу Чукојевцу код Краљева, који је имао 23 „читаонице" (углавном у околини Краљева и Чачка, у Темнићу, Мачви, Бачкој и у Београду). И та друга струја, (Савез БПХ) настала је одмах после првог светског рата. Њихова је Правила потврдио патријарх Димитрије одлуком Пбр. 440 од 28. децембра 1920. године. Дакле, неколико месеци пре него што је потврдио Основна правила НХЗ. Покрети су живели и радили паралелно, премда су се у понечему оштро разликовали. „НХ Заједница је више полагала на бројност чланова, а не и на њихов квалитет, те је примала у чланство и лица неутврђена у вери, док је Савез БПХ примао само „опробане хришћане". НХ Заједница је замерила Савезу БПХ што претерује у строгости хришћанског живота, што мирјанима намеће неку врсту монашког живота и што његови чланови носе дугу косу и браду. Савез БПХ је, са своје стране, пребацивао НХ Заједници што су њени чланови управног одбора поникли из спиритизма, „од кога се још нису сасвим ослободили". Али је Савез ипак јавно признао: „НХ Заједници је за ово време пришло много народа са најчистијим осећањима покајања и чисте вере, без икакве примесе спиритизма", док међу водећим људима НХЗ „још увек влада верско шаренило" и они се у Крагујевцу фаворизирају и стално држе у управном одбору.

„Сједињавање" те две струје трајало је од 1923. до 1931. године. У архиви Светог архијерејског синода сачувана је жалба једног представника Савеза БПХ упућена Светом архијерејоком сабору против председника НХЗ (јеромонаха Дионисија). Жалба са прилозима износи равно 267 страница, не рачунајући ту штампане прилоге (прве књиге студента Драгољуба Миливојевића, које се ваљда једино у томе досијеу и налазе). Можда је и штета што ту жалбу нико онда није озбиљно узео и, вероватно, нико је није целу ни прочитао. Да је то учињено, можда бисмо касније били поштеђени извесних великих незгода и трзавица ...

Било како било, тек НХЗ је, после сабора у Петковици, морала искључити из управе и из „Мисионарског реда оне који су отворено нагињали спиритизму (Милана Бозољца и Исаила Николића). Исто тако, искључено је и братство из Кусатка, као и братство Покрова Пресв. Богородице из Београда, која су одржавала спиритистичке сеансе. Тако је, нешто под утицајем Св. Горе, а још више на инсистирања чланова „Савеза братстава православних хришћана", извршена прва „чистка" у НХЗ.

Године 1932. НХЗ је прошла и кроз једну, да је тако назовемо, персоналну кризу. И раније је бивало извесних неспоразума и неслагања између уредника друштвеног листа јеромонаха Дионисија и вође Покрета епископа Николаја. 1932. године то се нарочито заоштрило, и те године није био сазван ни годишњи сабор. Уместо сабора, јеромонах Дионисије је сазвао око две стотине делегата на конференцију која је одржана 29. августа 1932. године у манастиру Раковици, којој је он председавао и дао јој прерогативе сабора. Пре тога је сам упутио патријарху Варнави молбу да се овај прими и буде на челу Заједнице на место епископа Николаја који „већ пола године не општи са Централом НХЗ": „Ваша Светости, видео сам да већина наших братстава желе да Ви будете на челу овога богоданога покрета ...Ја молим Вашу Светост да се свом богоданом покрету стави на чело". Патријарх Варнава се стварно и појавио на тој раковичкој конференцији-сабору, одржао, како у листу пише, „успешан и духовит (!) говор" и примио се да буде на челу Покрета. Делегати су се — наставља лист — захвалили своме високом Покровитељу и Његова Светост Патријарх је свечано испраћен. Али ... „одмах пошто је конференција наставила рад, покренуло се питање: да ли се овом конференцијом, у ствари, не жели да се одстрани епископ Николај?... По овоме питању гсворило се на седници још дуго много" ... Како су се ствари после тога развијале није сасвим јасно, тек у бр. 2/1933. листа Хришћанска заједница објављена је белешка: „Пошто је досадашњи уредник о. Дионисије због велике заузетости у богословији поднео оставку на уређивање нашег листа, то је са овим бројем уредништво преузео нови уредник". Те - 1933. - године одржан је велики годишњи сабор у манастиру Ковиљу у Бачкој, где су се заједно појавили патријарх Варнава и епископ Николај. Епископ Николај је, дакле, опет почео „општити" са НХЗ и његови су се чланци поново почели појављивати у друштвеном листу. Лист је излазио још 7 година, али је сада јеромонах Дионисије „прекинуо свако општење" с њим и није више у њему сарађивао.

Слика 5
Image
 

На сахрани оца Јустина (1979). С лева на десно, 1. ред: епископи Хризостом и шабачко-ваљевски Јован; 2. ред: прота Петар Лукић, протођакон Прибисав Симић и еп. нишки Иринеј

+++

Народна хришћанска заједница није никад добила неко одређено званично признање Светог архијерејског сабора, премда је то неколико пута молила и - очекивала. У коме се пак дијапазону кретао став наших јерараха према НХЗ најбоље се види из једног записника седнице Светог архијерејкасог сабора из 1931. године. Кад се повела реч о Богомољачком покрету, митрополит црногорско-приморски Гаврило — отворен и нагао као што га је био дао Бог — љутито је изјавио: „Већ од почетка пошло се погрешним путем. Није се знало и још се не зна: шта хоће тај покрет, какав има циљ и ко га води..." Митрополит бањалучки Василије се такође одсудно изјаснио против „удружења богомољаца". Епископ Доситеј нишки и Јосиф битољски замерали су што богомољци и њихов вођа не воде довољно рачуна о канонским правима пароха и надлежних архијереја. У прилог покрета се изјаснио епископ шабачки Михаило и, особито, епископ жички Јефрем, који је свечано изјавио да дозвољава на територији своје епархије да и „делегат Светог синода" (еп. Николај) и појединачне богомољачке организације могу развијати најширу делатост. Епископ захумско-херцеговачки Јован изразио је жаљење што је у Светом архијерејском сабору досада „много расправљано о богомољачком покрету, али да о томе никада није донета једна одређена начелна одлука“. Епископ бачки Иринеј је подсетио да је Свети синод „својом окружницом препоручио свештенству да се према богомољачком покрету односи са благосклоном неутралношћу и то је засада довољно". Нисмо успели пронаћи у Синодској архиви распис у коме би био употребљен баш тај израз, али је владика Иринеј понекад био генијалан да ствари крсти правим именом. Сем епископа Николаја, неколицине свештеника-ентузијаста и оних свештеномонаха и монаха који су поникли из богомољачког покрета, сви су се наши црквени људи односили према НХЗ са мање-више благонаклоном неутралношћу. Противници НХЗ нису јој много сметали, а пријатељи је нису нарочито форсирали.

НХЗ је подносила неколико пута своја нова (и још новија) проширена правила Светом архијерејском сабору на одобрење (1924. и 1930). Свештеничка скупштина одржана на Цетињу 1925. такође је молила Свети архијерејски сабор „да пропише тачна упутства како да се (свештенство) држи према овом покрету, јер је досадашња одлука о томе недовољна с обзиром на данашњу величину и јачину покрета"... Нашао се побуђеним и један свештеномонах да пише непосредно Сабору: „Прихватите ово дело, позвани; жртвујте се, помазани; управљајте, одређени, макар од телесног мало и жртвовали — Није право да сељаци остављају рало и волове и долазе ко зна откуда да место вас и свештеника „мисионирају" ... „Предмет" се ипак и даље возио од референта до референта, од Сабора до Синода и обратно, и тако су пролазиле године... Тек тамо пред рат неко је у Патријаршији сачинио „Нацрт Правила Светосавског православног покрета" којим је требало да се замене она кратка Правила из 1921. године, која је био одобрио патријарх Димитрије. Нацрт је умножен, послат архијерејима на проучење, али... дошао је рат, те ни овај четврти, најновији нацрт Правила, није потврђен...

Ипак, захваљујући оној „благосклоној неутралности", покрет је и без правила и највишег одобрења живео и ширио се. Године 1927. већ је имао 72. организована братства, 1928. имао их је 85, 1929. — 125, 1930. — 150, 1931. — 172, 1932. — 200, 1933. — 233, 1934. — 312, 1938. — 400, а 1939. — 450! Штета што је првих месеци после другог светског рата у Крагујевцу нестала књига у којој су била уписана сва регистрована братства. Али, и без ње може се, из листова „Хришћанска заједница" и „Мисионар", ипак установити у којима су нашим крајевима та братства постојала. Највише их је било у ужој Србији, затим у Банату, Бачкој, Срему и у источној Босни. Већина их је била по селима, али спомињу се и градска братства (Београд, Земун, Крагујевац, Јагодина, Ниш, Пирот, Крушевац, Пожаревац, Смедерево, Ваљево, Нови Сад, Сомбор, Сента, Србобран, Вршац, Велики Бечкерек, Кикинда и др.). У Македонији их је, изгледа, само по градовима" и било - те се једино та градска братства и спомињу (Тетово, Битољ, Прилеп, Ресен, Кичево, Скопље, Крушево...). Забележено је да је митрополит загребачки Доситеј позвао мисионаре у загребачку и горњокарловачку епархију, али се тамо од организованих братстава спомиње једино братство у Војнићу. У Херцеговини су, на заузимање епископа захумско-херцеговачког Тихона и Чеде Милића, старешине херцеговачких сокола, тек 1939. и 1940. долазили мисионари Бранко Симеуновић и Стеван Малић, из источне Босне, а после њих и слепа песникиња и рецитаторка Драгиња Бошковић и са њом монахиња Сара Ђукетић. Те су две групе обишле скоро сва херцеговачка села, држале проповеди и биле радо слушане. „Стотинама људи, жена и дјеце — пишу — скупља се свако вече на молитвене зборове, желећи да чују живу јеванђелску ријеч, јер је народ овамо много жељан Христове науке". Ипак, има података да је и из епархије захумско-херцеговачке било регистровано само једно братство (село Сељани). — О тимочком и врањском крају, Косову, Метохији, Санџаку, Далмацији, централној и западној Босни и о Славонији у друштвеном листу има сасвим мало помена. О Црној Гори наишли смо само на податак да је било претплатника на лист у Лијевој Ријеци, а из Боке је неки царински службеник објављивао у листу понеки допис у рубрици „Збирка савремених чуда". Међу Србима у иностранству постојало је заједничко братство НХЗ за села Чанад и Сараволу у Румунији, као и братство у Детроиту (Мичиген, САД), које је основао прота др Душан Трбуховић.

Колико је чланова НХЗ укупно било не може се ни приближно установити. Цифре које се у листу спомињу сасвим су произвољне (1926. године спомиње се да НХЗ има око 70.000 чланова, 1928. — 30.000, а 1930. — када је покрет био силно увећан — да има само 15.000!). У огромној већини чланови покрета били су сељаци, занатлије, радници, домаћице и, уопште, оно што се звало „нижим сталежом". Као беле вране спомињу се међу горљивим члановима НХЗ: двојица судија, једна лекарка, два учитеља, неколико сеоских трговаца и ноколике нижих државних службеника ...

Свако је братство НХЗ носило име неког празника или светитеља-заштитника и тај дан је славило. Неке су од тих слава биле чувене (Света Тројица у Крагујевцу, Свети Димитрије у Осечини Ваљевској, Св. Преображење у Даљу и др.). То су биле прилике да се скупе браћа из околине, а често и из удаљенијих крајева.

Неколико година пред рат почело се и са оснивањем епархијских савеза братстава. Забележено је да су ти савези образовани у епархијама: жичкој, нишкој, београдско-карловачкој, зворничко-тузланској, банатској и браничевској. Године 1940. епископ шабачки Симеон одобрио је да се оснује и савез братстава "Шабачке епархије (35 братстава).

Немамо довољно података ни о томе колико је братстава било у коме епархијском савезу. Споменуто је да су у савезу Архиепископије београдско-карловачке била 1940. године учлањена 24 братства (благослов за оснивање савеза дао је бивши „противник"— патријарх Гаврило!). Исто тако спомиње се да је у жички савез братстава било учлањено 33, у браничевски 44, у зворничко-тузлански 50 и у банатски 51. За нишку и остале епархије немамо података. Међу архијереје пријатеље НХЗ убрајају се: Георгије и Дамаскин банатски, Митрофан и Венијамин браничевоки, Јован нишки и — особито — Нектарије зворничко-тузлански.

За године 1930-1940. карактеристично је и одржавање многобројних тромесечних ботомољачких сабора по појединим епархијама. Они су понекад били тако бројно посећени и тако добро организовани да нису много заостајали за оним великим и општим годишњим саборима НХЗ.

ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ. — Пре него што је НХЗ и основана образовао се у Београду 1919. године један уређивачки одбор који је отпочео издавати месечни часопис Богомоља. Лист је доживео свега два броја па се угасио. Ни Патријаршијска библиотека ни библиотека Богословског факултета немају ниједне свеске тога часописа. Октобра 1920. појављује се и други лист Саборници. Судећи по једној каснијој белешци, изишло је 11 бројева. Патријаршијска "библиотека има само првих 6 (од октобра 1920. до марта 1921). То је био помало претенциозан лист и, по свему судећи, више намењен граду него селу. На корицама је стајао мото: „И усред Содома стајаћемо силно као Закон Твој, и на развалинама бившег човечанства, ми ћемо поћи корак даље". Али лист није имао довољно ни читалаца ни сарадника (доносио је преводе, насумице узете одељке из Николајевих књига и неке магловите песме у прози), те је и он престао излазити. Пошто су и „Саборници" обустављени, „као лист неподесан за народ", покренут је 1922. године у Крагујевцу часопис Нове душе. Под овим називом изишле су свега 2 свеске (за јануар и фебруар 1922). Али, како је назив „Нове душе" био „тако идеалан и висок да је био неразумљив за многе ... спустили смо се ниже" и по четврти пут променили име листу. Тако се марта месеца 1922. године појавио лист Хришћанска заједница. У првом броју (који ипак носи ознаку „бр. III") објављена је и пригодна молитва... „И сада, Гооподе, можда по Твојој вољи, ми називамо лист „Хришћанска заједница", тј... заједница с Тобом"...

Лист је под тим именом (и неко време под именом „Православна хришћанска заједница") излазио све до 1935. године. Првог јануара 1936. лист се сјединио са битољским часописом „Мисионаром" и отада па до краја излажења (фебруар 1941) носио је наслов „Мисионар" - орган Савеза Православних Братстава Народне хришћанске заједнице.

Богомоља" и „Саборници" штампани су у Београду и Земуну, а „Хришћанска заједница" и „Мисионар" у Крагујевцу (најпре у штампарији „Ново време" С. Пантелића, а касније (од 1924) у сопственој штампарији НХЗ). Од 1922. до 1931. уредник листа био је Драгољуб (потом Дионисије) Миливојевић. Неко време (од 1927-1929) када је он нешто пао у немилост код патријарха Димитрија (што је као Патријархов клирик „игнорисао канонска права свога надлежног Архијереја приликом свога монашења и рукоположења"), лист је номинално „уређивао одбор", а одговорни уредник био је јеромонах Мисаило Стојановић, сабрат манастира Драче. Године 1932-1934. уређивање листа било је поверено Живану М. Маринковићу, тадашњем професору веронауке III београдске гимназије. У току 1935. лист ХЗ је уређивао Алекса Тодоровић, архијерејски намесник из Гуче. Као што смо већ споменули. 1936. часопис је променио име и почео излазити под називом „Мисионар". Првих шест месеци уредник „Мисионара" био је књижевник Емилијан Глоцар, свештеник из Даља; помоћник уредника свешетник Милан Сретеновић, из Крагујевца и одговорни уредник др Радоје Арсовић, потоњи монах Јаков. Од октобра 1936. до априла 1938. лист уређују др Арсовић и јеромонах Јован Рапајић, а од 1. маја 1938. до фебруара 1941. сам о. Јован Рапајић. — Лист је излазио месечно, прво на 16, па на 32 стране. „Мисионар" је уз сваки број имао и бесплатни додатак „Мали мисионар", који је, углавном, сам испуњавао својим прилозима владика Николај. — Часопис је 1922. године отпочео са тиражом од 3.000 примерака. До 1937. године највећи тираж листа је био 12.000. — „Мали мисионар" је штампан једно 5 месеци (1936) у 40.000, па је спао на 20.000, да би се 1937. попео на 22.000. — За даље године, на жалост, нема података.

Поред тога часописа, издаване су првих година и „Светогорске вести" (свешчице од 4 стране које су се бесплатно делиле народу). Повремено је излазио и тромесечни лист „Житија светих за сваки дан у години" у 2.000 примерака. Сваке године објављивано је и по неколико књижица Библиотеке НХЗ. До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине. Крајем 1936. године Мисионар с видним задовољством бележи: „Досада смо издали 1.773.000 свезака нашега листа; 164.000 Светогорских вести; 57.000 Житија светих; 969.300 разних побожних књига и књижица, што укупно чини 2.963.300 свезака. Септембра месеца 1937. објављано је да се тај број попео на 3.224.300. свезака. Велика је штета што ова статистика није објављивана и следећих година (1938-1941). Ипак, нећемо погрешити ако кажемо да је НХЗ одштампала између два рата преко четири милиона свезака верских књижица и листова. То је импозантна и код нас до тада незабележена цифра. Народна хришћанска заједница је, дакле, прва „омасовила" побожну књигу у нашој Цркви и у нашем народу.

Истина, та књига није увек била и на висини. Кад је уредник листа био тек студент није се могло ни очекивати да је имао времена и могућности за писање неких бриљантних чланака. Радио је, преводио и писао невероватно много, али, разуме се, на дохват и на брзину (а после је то помало прешло и у навику). Неки читалац из Битоља бездушно је писао уреднику: „Ваш лист не само да не служи Православној цркви на част, него је просто компромитује". Још поразнију критику листа дао је прота др Влад. Димитријевић у Веснику за 1926. годину у чланку „Богомољачка књижевност": „Овај орган — писао је он — стоји на ниском степену просвећености... У њему је суштина богословља слабо заступљена... Нарочито су спочетка у часопис пуштани и скроз неписмени састави" ... Међу „Духовним телмама" др Димитријевић је пронашао и 4 песме које су пренете из назаренске појанке „Нова харфа Сиона", а међу првим књижицама неколико спиритистичких списа...

После ових оштрих критика ниво листа се видно поправљао, а када је за уредника дошао јеромонах Јован (Бранко) Рапајић, један од наших најдаровитијих млађих богослова, лист је постао сасвим солидан. Последњих година је у сваком броју било по неколико нових (не прештампаних!) прилога епископа Николаја, а „Мали мисионар" је тада био ванредан.

Али, и док је лист био слабији, он је имао по пет и по десет пута већи тираж од сваког од 15 православних верских листова, колико их је четрдесетих година код нас излазило. Доста је радо приман и читан. Штета је што није и уредно плаћан. Када прелиставамо стара годишта листа, стално наилазимо на саопштења: „Били смо приморани да избришемо око 2.000 претплатника који нису платили лист две и више година" ... „Претплатици нама дутују преко 100.000.  динара" (то је онда била огромна сума)... „Измирите претплату! Грехота је да нам дугујете!" И заиста, било је грехота. НХЗ је била сиромашна установа. Из годишњих извештаја видимо да је понекада у нову годину улазила и само са 1.502. — динара у каси! Задуживала се, молила за прилоге, смањивала плате особљу и отпуштала раднике. (Неко време имала је 3 своја штампарска радника, а непосредно пред рат спала је само на једнога! Право је чудо како је — и тада —могла штампати два листа у толиком тиражу и издавати још и понеку брошуру!). Интересантно је да Патријаршија у то време није уопште издавала књижице и верске листове за народ. Још је интересантније да се није осећала побуђеном да издавачку делатноет НХЗ бар колико-толико материјално помогне.

+ + +

Богомољачки покрет донео је Српској православној цркви три позитивне ствари:

1) живо је био заталасао између два рата верски живот у Србији, Војводини и источној Босни;

2) „омасовио" је, по први пут код нас, верску штампу и

3)обновио је монаштво по нашим скоро запустелим манастирима.

Кад отворимо „Шематизам" за 1924. годину, већ од првих страна читамо: „Старешина манастира је Н. Н. Сабраће нема". Или: „Дужност старешине манастира врши свештеник Н. Н." Или: „Настојатељ манастира је руски избеглица Н. Братства нема". Или „Настојатеља нема — манастиром управља одбор од мирјана".

Приликом    прославе   двадесетогодишњице    НХЗ (1940. године) неко је тачно написао -да је богомољачки покрет био резервоар из кога је долазило наше обновљено монаштво. И стварно, Покрет је дао само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице у Св. Науму, Драчи, Овчар-Каблару, Студеници, Жичи и Рачи. Покрет је дао на стотине и стотине искушеница и монахиња: Кувеждину, Калишту, Враћевшници, Јовању, Љубостињи, Велућу, Никољу, Сретењу, Тавни, Пећи, Раваници, Манасији,  Миљкову,  Ћелијама,  Копорину,  Св.  Роману,  Девичу, Боговађи и другим манастирима... Има богомољачких села (Риђевштица код Крушевца, Гојна Гора код Ужичке Пожеге, Орашје и Мала Крушевица у Темнићу, Слатина и Угљевик у Семберији, Клење у Мачви) која су само дала на десетине монаха и монахиња. Има богомољачких породица из којих је у манастир стишло по неколико чланова: из породице Чеперковић, Јовановић и Ђукетић по 4, из породице Чабрић, Стевановић и Петровић по 5, из породице Игњатовић, Радовановић и Шушић по 6... итд. Истина је да су нам женско монаштво донеле монахиње — руске избеглице, али је богомољачки покрет дао за те наше прве женске манастире један драгоцени материјал. Можда откако смо примили хришћанство нисмо имали толико монахиња по манастирима колико их имамо данас. Пре првог оветског рата у Српској православној цркви није било ниједне монахиње, а сада их има на стотине. Те наше сеоске жене и девојке из богомољачког покрета које су пошле у манастир на подвиг и на жртву можда су најбољи сведоци да је Покрет из кога су поникле био у своје доба изузетно снажан и представљао једну   несвакидашњу појаву.

 

Литература: Јован (Вучковић), „Побожни људи", „Богомољци" или „Евангелисте", Богословски гласник 1903, 22—41; Илија Белеслијин, К питању о „побожнима", Богословски гласник 1904, 278—289; Епископ охридски Николај, Не одбацујте их1!, Гласник Српске православне патријаршије 1921, 271; В. Теофановић, Чурушки богомољци, Гласник Српске православне патријаршије 1921, 351—354; М. Анђелковић, Отклик на поклич „Не одбацујте их!", Весник Српске цркве 1922, март, 53—56; Исти, Наш религиозни покрет, Весник Српске цркве 1922, април, 44 и мај 323—326; Ђ. Бота, Богомољци или побожни, Гласник Српске православне патријаршије 1922, 135—136; Ж. Маринковић, Још која реч о „богомољцима", Весник Српске цркве 1923, 29—40; Д. Миливојевић, Нешто о пореклу и карактеру богомољаца, Хришћански живот 1924, 352; Ст. М. Димитријевић, Покрет побожних у нашем народу, Весник Српске цркве 1925, 193—200; Дамаскин Грданички, О верском званом богомољачком покрету код нас, Весник Српске цркве 1925, 543—549; Влад. Димитријевић, Богомољачка књижевност, Весник Српске цркве мај 1926; Епископ Николај, Диван, Библиотека „Свечаник" 1953.

 

             Извори: Архив Светог архијерејског синода, предмет „Народна хришћанска заједница" од 1926. до 1932; Архива „Братства православних хришћана" од 1920. до 1932. и часописи Народне хришћанске заједнице; „Саборници" за 1920—1921, „Нове душе" из 1922, „Хришћанска заједница" од 1922. до 1935. и „Мисионар" од 1936. до 1941.

Извор: Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Тихи глас, Београд 1991., стр. 229-253.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 07 јун 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.