header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Косовски завет данас и овде - уочи Светих Пајсија и Авакума Штампај Е-пошта
субота, 29 децембар 2018
              СРБ ЈЕ ХРИСТОВ, РАДУЈЕ СЕ СМРТИ 

Сваке године, 17. децембра по православном, а 30. по грађанском календару, док се велики број људи спрема да, без икаквог разлога и смисла, «дочекује Нову годину», православни Срби славе своје дивне мученике – Свете Пајсија и Авакума из манастира Благовешење у Трнави код Чачка, пострадале тог дана 1814. на Стамбол капији у Београду.

         Свети Јустин Ћелијски о томе каже: “Турци су покушавали да га приволе на турчење, али ни молбе ни претње нису га могле на то приволети. На сва наваљивања и обећања Турака да се потурчи, презревши све ово – земаљска блага која му нуђаху, одговарао је молитвом Христу, Који га је невидљиво крепио и као правом војнику давао снагу. Авакума нису само Турци убеђивали да се потурчи. Некадашњи његов игуман и духовник Генадије, а сада Мула-Салија и Реџеп, обилазили су га у тамници, али са њима није хтео ни једне проговорити. Говорио му је Мула-Салија: „Синко, Бог нека ти буде у помоћ. Потурчи се, не треба лудо мријети. Ето, Стојан и ја …“. – Не, оче, ја сам Христов војник. Смрт је олакшање за све нас. Радујмо се смрти.      

И шта се збило? Отац Јустин каже: Када све понуде о потурчењу осташе безуспешне, куцну и Ђакону Авакуму његов час. Једнога дана, када се сунце рађало и златним зрацима обасипало врх Авале и поробљену Шумадију, отворише се тешка тамничка врата и Турци изведоше ђакона Авакума из Небојше, давши му да понесе колац на који ће кроз који час бити набијен. Ова тужна поворка, коју праћаху и у којој уживаху Турци, упути се на Калемегдан. За Ђаконом Авакумом ишла је његова болом утучена мајка Божана, плачући и изговарајући полугласно молбе да се потурчи. Две три сузе скотрљаше се низ анђеоско лице овог младог војника Христовог и дивног српског младића, не ради бојазни од смрти, већ то беху сузе сажаљења, које су истовремено биле и одговор ојађеној мајци, коју са њима опомињаше да се окане узалудног преклињања. Ђакон је носио колац храбро и весело и целим путем од Небојше до места губилишта из гласа певао: „Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, Па ви чин’те што је вама драго! Скоро ћете и ви долијати. Бог је сведок и његова правда“.                       

Пред Калемегданом, његова болом скрхана мајка гласно закука за својим јединцем, који мирно, као и Христос на своме голготском путу са Крстом на леђима, носаше заоштрен колац. Мајка не могаше одолети своме материнском болу, и у родитељском грчу са очима пуним суза приступи му и последњу молбу изрече, да се потурчи и спасе свој млађани живот. „Бог ће ти синко, опростити, јер то чиниш у невољи“, говораше му она. И на ову, пуну бола и ужаса, мајчину молбу Ђакон Авакум кроз Богом надахнуту песму одговори:„Мајко моја на млеку ти хвала!Ал’ не хвала на науци таквој!Брзо ћеш се обрадоват’ сину!Док пред Божје изидемо лице;Смрт избавља од свакијех беда;Цвет пролетњи тек за зимом иде,Благо томе ко раније умре,Омање је и муке и греха,Па што коме Бог и вера дадне,А још има браће на свијету“. 

Дошавши на место погубљена, Турци поново почну саветовати Ђакона Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.„А збиља, умиру ли и Турци кадгод“? упита младић смешећи се.„Е, па умиру дабогме“! – „Онда је свеједно а пре а после. Што пре умрем омање ми је греха“, одговори он одлучно.                         

СВЕТИ АВАКУМ, СИН КНЕЗА ЛАЗАРА

Одакле потиче хришћанско херојство Светог Авакума?

Из Лазаревог завета.                             

 Ево како се он обратио својим ратницима уочи Боја над свим србским бојевима, и како је то забележио летописац оног доба:“Ви, о другови и браћо, велможе и благородни, војини, војводе велики и мали, сами сведоци и посматрачи јесте, колика нам добра Бог у животу овоме дарова, и ничега што је красно и слатко у овоме свету не лиши нас... да, ако нам што скрбно и болно буде, не будемо неблагодарни и незахвални Богу за ово. Но, ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко за Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт примити, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за кратко подвиг страдалнички примити, да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочашћа, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Оног Који просуђује подвиге, светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка.  Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овога где отићи, и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као жртву живу, не као пре маловременим и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем но у подвигу крвљу својом. Не поштедимо живот наш, да живописан пример послије овога другима будемо. Не бојмо се страха, који је дошао на нас ни устремљења нечастивих непријатеља који скачу на нас. Ако би смо заиста на страх и губитак мислили, добра се не би удостојили. Ми с Исмаилићанима борити се имамо. Ако мач главу, и копље ребро, и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо. Ми смо једна природа, човечанска, потчињени истим страстима. И један гроб да нам буде. И једно поље тела наша с костима да прими, да едемска насеља светло нас приме...

Шта је наше Косовско опредељење?    

То је наше Косовско опредељење – умримо да свагда живи будемо! То није никакав кукавичлук, ни самоубилаштво, него јасно бирање приоритета:         прво небеско, па онда земаљско. Кад имаш небеско, и земно ће ти се дати, како смо доказали 1912, ослободивши Стару Србију, с песмом:“ЗА КОСОВО КУМАНОВО!“ А ако изабереш земно и одрекнеш се небеског, онда ће ти се све одузети, као што видимо да нам се данас дешава, кад нас воде кукавице, мали и велики бранковићи.              

           
ЗБОГ ЧЕГА СМО ЗА КОСОВСКУ ВЕРТИКАЛУ?

Косово и Метохија, наравно, нису само географски простор, него срж и основа нашег духовног и културног обрасца. О томе је покојни Милан Радуловић, истраживач наше књижевности и културе, писао:»Духовне енергије класич­ног патријархата и духовне енергије које је чувала, неговала и у народу ширила Црква, исклесале су јединствен културни образац у српском народу који се најтачније може означити као српска патријархално-хришћанска цивилизација. [...] Срби су, пуније и дубље но било који други народ, изградили потпуно оригиналну, самосвојну синтезу два културна обрасца: хришћанског и архаичног патријар­халног. Патријархално-хришћанска цивилизација је једина аутохтона, изворно српска цивилизација, она цивилизација коју је народ изградио изнутра, из сопственог духовног и историјског искуства, а не под утицајем других, споља на­метнутих цивилизацијских стремљења“.                                              

Он додаје:“Српски културни образац је, дакле, теоцентричан, хрис­тоцентричан; у језгру тог обрасца је Богочовек, Његова ис­тина и љубав према човеку, а не сам човек, његова природ­на егзистенција и овоземаљска историја. Овакав културни образац Срби су изградили у доба немањићске Србије, у средњем веку. Свети Сава је засновао овакав образац.“                  

Историчар Радован Самарџић је указивао да је „српско православље временом све више постајало она духовна снага која је Србе чинила способним да у најтежим данима морално не посрну и да отпорно поднесу многе притиске. Упоредо с тим, у српској цркви није недостајало ни теолошке учености, ни потребног познавања народне историје, и то је, сумње нема, једна од основа на којој је однеговано косовско опредељење. После успоставе Пећке патријаршије 1557. Црква је уложила нарочит труд да се обнови и по народу распространи култ Светог Саве, што је ускоро изишло на видело у архитектури, зидном сликарству, књижевном деловању и предавањима, али и у идејама српских устаника који су опет кренули на Турке. Оживљавање светосавља као особитог садржаја српске побожности и односа према Богу извесно је утицало на појаву унутрашњег смисла косовског завета као опредељења за царство небеско и безусловну слободу стечену моралним подвижништвом.“     

Србски историософ, Жарко Видовић, показао је и доказао да је косовско заветништво сав смисао наше историје:“Јер шта је Косовски завет – својим светским значајем и позивом човеку да се отвори Небеском царству (а пре тога да учини све да сачува златну слободу монашког бестрашћа) – шта је тај завет до сталан позив да се српско питање решава као светско питање хришћанства?! И да српска историјска мисао никако не пада испод тога нивоа! јер испод тога нивоа она ће неизбежно бити кич! [...] Косовски завет је историјски став: једино тим ставом (тим доживљајем историје) можемо да разумемо и расцеп, и римокатолицизам, и историјски положај православљања, и појаву ислама, и разлику хришћанства од сваког – како исламског тако и римокатоличког – метафизичког монотеизма, па, најзад и да све то превазиђемо и као заветни народ се одржимо. [...] Завет је једини одговор на историјски изазов (challenge) који нам баца подељеност вишеструког расцепа српског народа: једини историјски одговор на изазов невоље и Зла“.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ О ЗАВЕТУ            

Исидорино предратно духовно искуство у манастиру Жичи, при сусрету с владиком Николајем Велимировићем, Милан Радуловић описује овако:“У манастиру Жичи, у времену које најављује страдања и апокалипсу светског рата, „у овом расутом, бомбардованом животу“, у сусрету са владиком Николајем Исидора Секулић открива не само негдашњу него и данашњу и будућу мисију манастира. Манастири су, од Светог Саве до данас, народне установе које додирују сав живот народа и државе, у историји и у вечности./…/За Исидору Секулић, Црква је утемељивач, чувар и носилац изворне српске културне идеологије. У средишту те идеологије налази се вера и патриотизам –„оно наше старо: да је патриотизам, баш наш патриотизам, недељив од вере и светиње. Љубав за оно што не може прећи у лично, у кукавичку бригу о материјалном поседу, у себичне и безумне тежње да смо увек здрави и увек далеко од смрти – та пожртвована љубав једна је према Богу и према Отаџбини.“ Овакав вид духовног патриотизма искристалисан је у српском народу под утицајем реалних историјских токова:“ми смо народ у чијој је историји царство небесно одлучивало и у државној политици; чији су владари по правилу ишли у монахе кад им старост приспе; народ чија је једна династија безмало у целини владала под условом да владар мора бити калуђер, владика; народ који је имао снагу и у гробу да живи, и из гроба поново да диже државу…““Чак и кад тога није био свестан, наш је народ, по Исидори Секулић, живео својом древном „косовском метафизиком“. Уз религију, наш народ своје утемељење, сматра она, налази и у језику, који је дао велику и снажну књижевност.        

О МЕСИЈАНСКОЈ ИДЕЈИ

Косовска идеја је и наша месијанска идеја. Као и Руси, као и други историјски народи, и Срби имају свој месијанизам – и он је хришћански јер је косовски. И обрнуто. Ево шта о томе каже наш велики мислилац и историософ, Марко С. Марковић, у огледу „Тајна Косова“: “Поређење српског месијанизма са руским, у облику који су му дали Достојевски и Берђајев, разјашњава њихову праву природу и суштину. Руски месијанизам је изнад српског по томе што је универзалан: на овај или онај начин, Русија прима на себе мисију да спасе свет. Руски народ игра улогу свечовечанског Месије, док је српски »Месија» национални Месија, човек који треба да ослободи српски народ. Из тога произилази да се српски народ не жртвује за друге народе и да се не сматра позваним да спасава човечанство, него своје сопствено спасење везује за Христа, своју националну судбину тумачи христолошки. У том смислу, Косово је једини и непоновив догађај, а српска мисија је завршена. Она је национална, a не универзална. Као таква, омеђена је с једне стране историјском пропашћу на Косову, а с друге препородом српског народа кроз Први српски устанак. У народној песми српски месијанизам почиње косовским, a завршава се Устаничким циклусом. И ту и тамо Лазар и Карађорђе. Симетрија је потпуна.                   

Но све и да се само тако посматра, српски месијанизам има извесних предности над руским: он садржи уједно и Распеће и Васкрсење, баш као и пољски месијанизам, а то значи да представља верније подражавање Христу него месијанизам Достојевског и Берђајева. А изнад света – и то је оно најважније – у њему се налази идеја приопштавања Христовој жртви путем евхаристије, што није обрађено у руском месијанизму. Самим тим, очевидно је да се смисао Косова није испразнио појавом српског националног Месије – Карађорђа. Боље рећи, Kapaђорђе не може бити последњи домет Косова, jep је косовска жртва нераздвојна од Евхаристије. Косово ће достићи овај пуни смисао тек приликом Другог доласка Исуса Христа и свеопштег васкрсења човечанства. А дотле, Косово је вечни позив на нова прегнућа, као чудесан догађај, образац, утеха, подстрек на буђење и обнову свих народа света по примеру српског васкрсења. Оно помиње да између једне етапе васкрсења и крајњег циља богочовечанске историје, нису искључене друге и нове етапе нашег народног и човечанског препорода, а то баш превиђа месијанизам Берђајева. Од човечанства зависи да ли ће између данашњег сумрака и Страшног суда бити опет могући периоди обновљеног хришћанства.“

Зато нас нико не може одвојити од Косовског завета. Он, и само он, држи Србе у постојању – јер је завет са Христом Богочовеком, Који је темељ постојања људског и космичког.                                                                                                                                                           

Последњи пут ажурирано ( субота, 29 децембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ОБАВЕШТЕЊЕ - повремени прекиди у раду сајта због ХАКЕРИСКИХ напада!!!

Поштовани посетиоци,

Услед интензивираних хакерских напада, који су, иначе, на „Борби за веру“ свакодневна појава, последњих дана долазило је до периодичних прекида у раду сајта.

Напади зломислитеља иду из Србије и иностранства.

Наш одговор је: нека свако ради свој посао. А наш посао је борба за Веру једанпут предану светима. За ту Веру свагда смо се борили истином, и руководили речима Господа Исуса Христа: „Не гледајте ко је ко кад судите, него праведан суд судите“ (Јн. 7,24). Тако је било до сада, тако ће бити и надаље, све док нас Свемоћна Рука Божија држи у постојању.

Вас, поштовани посетиоци, молимо за разумевање због ових непријатности, а техничкој екипи сајта, нарочито њеном руском делу. - чији посао око одбране „Борбе за веру“ и њеног стабилног функционисања скоро да спада у сферу „немогућа мисија“, -  упућујемо дубоку захвалност и желимо им свако добро од Господа!

Спасибо большое, дорогие братья! Храни Вас Бог и многая лета!


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.