Епископ бачки Иринеј је успио још једном да баци у сијенку и Патријарха и Синод и остале епископе.

Зашто је Епископ бачки Иринеј (Буловић) сматрао за потребно да изнесе свој „Лични став уз Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини”? Шта је желео да постигне нуђењем широј публици своја размишљања и објашњења?

Епископ Иринеј има духовну и административну власт у својој епархији али не и у осталим српским и другим православним епархијама широм свијета (као што то уображава Архиепископ цариградски Вартоломеј). Очигледно је да он мисли да је „Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини“ недовољно јасан, па је ријешио да баци мало свијетла (или сијенке) на њега, тако што ће га прецизније анализирати и пронаћи да је недоречен, нејасан и више од свега - необавезан. Необавезан као и понуђено размишљање дотичног Епископа бачког. Ево пар његових необјашњених недоумица као примјер:

1)    Да би разријешио дилему између „принципијелног става наше Цркве“ и „икономијског периода наде и ишчекивања“ он закључује да „је посриједи однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим.“ Ако је дакле, ријеч о појединцима а не Црквама, онда ваљда сваки свештеник и епископ, ђакон па и вијерник у јурисдикцији Српске цркве треба да пита сваког појединачног епископа, свештеника, вијерника Цариградске цркве да ли он лично саслужује са Украинцима или не? Ако не, онда може да саслужује са њим и да се причешћује код њега. Ако пак, да, онда не може?! Или ваљда, тако некако? Епископ Иринеј то није довољно разјаснио.

Шта више, ако је ријеч само о појединцима, онда се и такво позивање на каноне у саопштењу Синода: „...сходно канонском начелу да ће се онај ко ступа у општење са неким ко је ван општења и сâм наћи ван општења“ – може на исти начин тумачити. Што би, на примјер, значило да неки српски или руски свештеници и вијерници могу рећи како тај и тај поједини епископ или свештеник Цариградске архиепископије никада није саслуживао ни са ким из тзв. „Аутокефалне Цркве Украјине”, па смо зато и ми могли са њим да саслужујемо и да потпуно учествујемо у сваком заједништву. Онда овде више није ријеч о ставу Цркве, већ о ставу појединаца.

 2) Епископ бачки још каже: „тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја.“ А наслов саопштења управо гласи: „Став Српске Православне Цркве...“ Уосталом, и сам Епископ бачки каже да је то: „став Српске Православне Цркве (који) наилази на одобравање и честитање.“ Ако наша Црква уопште има неки свој став, онда значи да има и одлуку о томе. А Епископ каже да је објављени „Став Српске Православне Цркве...“ по његовом „скромном личном мишљењу, синодска препорука“, коју очигледно, он лично одбија и не прихвата.

Да ли је овакво неприхватање синодске тзв. „препоруке“, и размишљање Епископа бачког на нашу или на његову корист? Он би вјероватно рекао нешто попут: Не! То није ни на нашу ни на његову, јер је то и наша и његова трагедија а не корист, али он своје размишљање нуди по савјести као његов лични прилог, надајући се на општу корист цијеле Православне цркве. Међутим, од свега је очигледно само то да је он лично ријешио да не послуша „препоруку“ нити да испоштује „Став Српске Православне Цркве“,  па се зато унапријед и благовремено покрива, јавно се ограђујући од њега.

И не само да се он лично ограђује и јавно саопштава да одбија препоруку, већ као један од старијих и ученијих архијереја пружа основу и другима, који се колебају, да је и они такође одбију. На тај начин он узима на себе одговорност релативизирања и разводњавања званично објављеног „Става Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини”.

„Објашњења“ Епископа бачког изазивају много више питања него што пружају одговора. На почетку синодског саопштења се наводи читава хронологија писмених и усмених реаговања из СПЦ на украинску кризу, и каже се да је „Српска Црква о своме ставу и о корацима које предузима сваки пут обавестила све сестринске помесне Цркве.“ Патријарх Српске Цркве пише Патријарху цариградском „ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г. Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим“. И „Најзад, Српска Православна Црква је, силом приликâ, принуђена да својим Високопреосвештеним и Преосвештеним јерарсима и часним клирицима препоручи да се клоне литургијског и канонског општења“. Ако смо дужни и ако смо принуђени, онда то ваљда и радимо? Али, Епископ бачки управо гради своја размишљања и објашњења на томе што се ријеч „принуђени смо и дужни“ не уклапа баш најбоље са „препоручити“.

На крају крајева, јасно је „и комарчевој свијести“ да је саопштење Синода писано са намјером да одврати јерархију СПЦ од саслуживања са свима који су под јурисдикцијом Патријарха Вартоломеја. Писање Епископа бачког очигледно, има другачије намјере. Да завара траг упирући прст „према појединцима у епископату, клиру и народу“. Хоћемо ли дакле, држати нашу ријеч (што би имало много јачи утицај), или ћемо, по размишљању Епископа бачког – пуцати у ваздух и у неке „појединачне“ циљеве?

Ко би се после тога још освртао на нас?

Све у свему, Епископ бачки Иринеј је успио још једном да баци у сијенку и Патријарха и Синод и све остале епископе. И шта ће се сада десити? Ништа! Они који траже сијенку отићи ће и потражити склониште код њега. Док они други, који траже свјетло, умориће се ваљда, и уклонити се и од њега и од многих таквих његових размишљања и објашњења!

„Сарајлија“  

(идентитет аутора чланка познат Уредништву)