header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Тужбалица над разбраћом / о песми "Капела" Ранка Јововића Штампај Е-пошта
среда, 03 април 2019
          О ПОВОДУ    

Недавно су наша браћа у Црној Гори одбранила крстионицу у Боки, звану Суза Његошева, од монтенегринских тоталитариста (овде:). Благодарећи Богу и поздрављајући њихову храброст, шаљем им на дар овај оглед.                                                                                

НА БЛАЖЕНОЈ МАРГИНИ, СА РАНОМ У СРЦУ

Опори и горки песник, одан свом србском корену и његошевској идеји слободе без које нема човештва, Ранко Јововић је, како Радивоје Микић уочава, поета романтичарског патоса који је свој поглед на свет („светски бол“, расцеп између, бодлеровски речено, „сплина и идеала“: “Не бих писао Поезију/ Да нисам утамничен“, вели Јововић) обогатио искуствима авангардног бунта, од Мајаковског до Црњанског.Стваралац спреман да одигра улогу браниоца основних вредности људскости, али и националне културе, Јововић је син оца који је одбио да се придружи победницима у грађанском рату, иако су му то нудили 1944 ( „Како да вам се придружим? Па ви сте издајници“, рекао им је он, и стао на страну Небеске Србије, што га је коштало живота у Словенији 1945 ); као син свог оца, он се, до данас, опредељује за Маргину Правде и Истине, а против Тријумфалне и Моћне Лажи ( јер, есхатолошки, Васкрсењем Христовим, Лаж је само лаж, и заувек је побеђена; о Страшном суду то ће се и видети ). Дубоко рањен ранама братоубилачког рата у Црној Гори(„Оца су ми жива закопали/ Негдје у словеначким провалијама/Ослободици/Творци јама/ Сунца и Мјесеца/ Под заставом крволока“ и „Мајку су ми разапели/ Растргли мајку моју/ Моју свету ружу/ У име љубави и слободе“, вели Јововић у песми „На овом путу без повратка“ ), он има снаге да буде стопаник „трагичног јунака косовске мисли“, за кога у „Запису о Његошу“ вели:“Као што је Кнез Мишкин ружа Христова, ни на Небу ни на Земљи, тако је, ја сањам, Његошева љубав и брига, не само за Српски род, него и за Руски, и за Словене – и на Земљи и на Небу“.      

На таквом трагу је и Јововићева песма „Капела“, посвећена митрополиту црногорско – приморском Данилу ( Дајковићу ), који је трон Светог Петра Цетињског држао, како вели древни летописац, „у времена тешка и усилна“ (1). Да се суочимо са том песмом.

КАПЕЛА                        

Митрополиту Данилу     

Нико ти није руку цјеливао        

Нико ти није узданица био         

Нико те није људски разумио                

Нико те није Владиком осјећао  

Живио си дуги вијек међу Црногорцима

То нијесу били Црногорци но антихристи          

Био си сам и једини                               

Био си Владика без народа                   

Био си Божји посланик без Посланства

Био си сињи у Гори кукавац                  

Ти си био Манастир Цетињски   

Самовао си међу живим свечевима                   

Као свијећа која догоријева       

И кад су Ти Земљу и Гробове расрбили           

И свалили низ литице    

Јаук Старца нико није чуо         

Сузо међу небраћом                 

ВЛАДИКЕ У ЦРНОЈ ГОРИ         

Бити владика у Црној Гори никад није било лако. У доба после Црнојевића, у једној руци си морао да држиш мач, у другој бројаницу; морао си да браниш слободу од Турака и да умирујеш крв оних који су често живели ради крвне освете, с већом љубављу према смрти од љубави ка животу. Морао си да толиш глад многих гладних уста, и да, ако треба, водиш сеобе гладних у Русију, под ново небо и на нову земљу. Нема владике црногорског коме је било потаман. Тако је Свети Петар Цетињски писао својој пастви да су му нанели више зла него Турци, а и да су самима себи највећи непријатељи. Зна се да је Његош покушао да утекне од своје владарске и владичанске дужности – хтео је да се склони на „нечесов остров“, али га је цар руски вратио на Цетиње; Његош није могао ништа друго до да крикне (Андрић тај крик сматра кључем за опис песникове муке на трону ):“Склоните се да виђу небеса/ Која сте ми собом заступили“…               

   А онда су дошли комунисти, што су „носили капу са три рога,/ратујући против Бога“…Они су, у наступу идеолошког сатанизма, маскираног у „лијева скретања“( у хришћанској есхатологији, зна се куда воде леви путеви ), ујамили, стрељали и на друге начине побили преко стотину србских свештеника из Црне Горе, на челу са митрополитом Јоаникијем ( Липовцем ), коме су, по сведочењима, пре но што су га убили под Букуљом аранђеловачком, давали причесни путир са крвљу побијених четника да је пије(2). После тога су на робију осудили, ошишали и обријали његовог наследника, митрополита Арсенија ( Брадваревића )…И тада је на трон митрополита дошао Данило ( Дајковић ), коме је Јововићева„Капела“ посвећена.   

МАЛО ДОКУМЕТАРНИХ ДЕТАЉА

Борба митрополита Данила за Капелу на Ловћену ( јер, о њој је реч ) била је дуга и тешка, али  неуморна. Године 1966, када је СФРЈ успоставила дипломатске односе са Ватиканом, и када су црногорски комунисти озбиљно решили да светињу руше, митрополит Данило вели:“Српска православна црква још ништа није рекла о свему овоме, а свакако да има много више права да о томе говори него многи који настоје да сруше ловћенску капелу, јер се ради о једном православном, освећеном храму“(3,196). Три године касније, по наређењу одозго, изгласано је да се кров Црне Горе руши и да се на његовом месту подигне Мештровићев маузолеј. Митрополит покушава да убеди господаре Црне Горе да то не чине; Синод пише Савезној комисији за верска питања, на основу дописа митрополитовог, и каже:“У читавом културном свету поштују се жеље покојника, што је до овога случаја било правило и код нас. Његош је био владика, владар, па песник и књижевник, те му је као владици место у цркви, како је то и сам у тестаменту завештао.Рушење цркве на Ловћену биће осуђено од читавог нашега народа. Зато ово унапред треба спречити док не буде касно./…/Ако су то чинили Аустријанци за време првог светског рата, зар мора та грешка да се понови сада од његових потомака“(исто,199).             

У то време, владика Данило прети оставком која би изазвала скандал.У тексту „Његошу није потребан маузолеј“, каже да би ова „поганска“ грађевина прогутала Његошеву величину, да Црква не може дозволити рушење свог храма, и да маузолеј може да се гради испод капеле. Маузолеји су за државне поглаваре, а храмови за црквене; да није био митрополит, Његош не би био у могућности да развије свој песнички дар, него би остао, као многи његови саплеменици, паметан сељак и ништа друго. У свом тексту, владика Данило наводи да су нацистички окупатори 1944. по Београду лепили пропагандни плакат, тврдећи да су партизани оскрнавили ловћенску капелу, па им поручује:“Не дај Боже, да се Гебелсова пропаганда оствари у слободној, демократској и народној републици Југославији/…/“(исто,202)                                  

Марта 1969, брозољупци са Цетиња организују седницу скупштине општине, на којој одборници оштро протестују против ставова митрополита Данила, и узвикују, с мржњом правоверних пагана против Христових слугу:“Његош није само владика, него и државник, а изнад свега генијални песник, и нико никога не може спречити да му се ода дужно признање“;“митрополит цетињски има својих послова а не да се меша у наша самоуправна права“; „да митрополит цетињски поднесе оставку а уколико се не спроведе одлука о подизању Његошевог маузолеја, одборници ће поднети оставке“(исто,202). Одмах после тога, цетињски гимназијалци, очито по одлуци „виших власти“, излазе да демонстрирају испред Цетињског манастира. Синдикални вођа цетињски прети „радним“ радничким демонстрацијама ( продужиће радно време за један сат, у пркос митрополиту ). Верске комисије, републичка и савезна, пене од беса што им владика Данило помиње аустроугарско рушење Његошеве капеле и Гебелсову пропаганду у Београду 1944, коју они сада треба да остваре.            Митрополит се обраћа многомоћном Вељку Милатовићу и у писму, смирено, али одлучно, каже „да се осјећа као да није грађанин ове земље због створене му атмосфере на Цетињу“(исто,205). Милатовић поручује Синоду да је „суверено право народа Црне Горе да по конкретном питању одлучује а да је црква покушала мијешати се у самоуправна права друштвено – политичких заједница односно државе“; тражио ја да „митрополит са своје стране не ствара злу крв, контролише своје изјаве и не вријеђа власт“(исто,207).

Не да се митрополит:“Нећу да ми се шаљу анонимна писма и пријетећа. Ко дигне руку на мене и ја ћу се бранити иако се физички никад нијесам обрачунавао./…/Сељак из Бјелоша рекао је дан прије мојима у Дружиће да ће бити демонстрације, да ће ми оскупсти браду,обријати ме и слично“(исто, 208).               

Трајало је све то, трајало; многи гласови словесних бранили су Његоша и његов гроб.          

А онда су код Тита отишли Видоје Жарковић и Веселин Ђурановић. Маршал им је поручио да је Његошевом капелом „Александар венчао Црну Гору са Србијом“, и да су поступци Цркве нешто што је „антисоцијалистички, анти нашег система и антинационално“(исто,270).За владику Рада се више ништа није могло учинити.      

Ни опомене Божје нису помагале – кад је отворен ћивот владике Рада, сајла дизалице, специјално наручена у Шведској, пукла је и корпа пуна камења пала је с велике висине на тле; чудо је да нико није настрадао. Док су Његошеву бисту дизалицом спуштали на платформу, из једног облачка на ведром небу пукао је гром и тешко ошамутио човека у кабини дизалице…

Ипак, капела је срушена.           

Његош је утамничен.     

Тако се племе одрекло себе да „црноме работа Мамону“.                    

И Јововићева „Капела“, која разорени храм помиње само у наслову, јесте о томе.      

ЈОВОВИЋ ПЛАЧЕ                                 

Саздана као тужбаличко нарицање  над судбином владике Данила, песма Ранка Јововића подсећа на апсолутну усамљеност србског архијереја у епархији која му је била поверена. Он нема никога на кога би се, у  раду и  јаду, могао ослонити – не само да га нико није поштовао као извор благослова и освештања ( нико му није руку целивао, нити га је сматрао за Владику ), него према њему нису имали ни најобичнијег човечанског  саучешћа ( „Нико то није узданица био/ Нико те није људски разумио“).

У другој строфи трагедија владике Данила још је већа – дуговек (упокојио се у 96. години ), он, по Јововићу, није живео међу Црногорцима, него „међу антихристима“. Будимир Дубак каже:“ И заиста, само антихрист, који мрачним хљебом и крвљу људском своје поданике храни, могао је да и инспирише да се острве „као вјештице на свој род“,разарајући темеље свог бића“(4,13).       

Ко су, уосталом, антихристи? Отац Јустин Поповић у својој „Догматици“ каже:“И пре њега ( пре коначног антихриста, нап. В.Д.) је било, има их, и биће много антихриста, јер по речи Апостола љубави, антихрист је сваки који одриче да је Исус — Месија, Искупитељ, сваки који одриче оваплоћење Бога у Христу,сваки који одриче Свету Тројицу“(5). Иако с Црногорцима никад и ником није било лако („Тешко оном ко о вама брижи“, рекао би владика песник „Лажног цара Шћепана Малог“ ), они су ипак ишли путем Косовског Завета;порицање Бога јављеног у Христу и братоубиствено родоубиство из доба грађанског рата учинили су многе од њих антихристима, јер су се заувек одрекли Завета. Зато, опет по Будимиру Дубаку:“Поезија Ранка Јововића је суморно свједочанство о неситости варвара који нису само ратовали, и још ратују против Бога и брата, већ ударају и на неосвојиве бедеме СПЦ и језика српскога, у Црној Гори Његошевој коме су, да би разбили то огледало српско, разорили гроб“(4,13).         

Бити „сам и једини“, „владика без народа“ – каква је то судбина архијереја? „Вама сам епископ, са вама сам хришћанин“, говорио је Блажени Августин. Јер епископ је човек који не живи себе ради, него Бога и народа ради. Он је возглавитељ заједнице која приноси благодарност Богу „о всјех и за всја“. Ако га народ среће нетрпељивошћу, ако га презире, одбацује, заборавља, јер одбацује Бога Чији је епископ сведок – то је најтежа врста искушења. То значи бити „посланик без Посланства“. Јер, архијереј је карика у ланцу прејемства – од апостола до данас. А „апостол“ значи „онај који је послан“. „Посланик без Посланства“, посланик у празнини и ништавилу  безбожја и антихристовства  није ништа друго до „сињи у Гори кукавац“ ( у  Црној Гори, дакако; она некад беше црна од калуђерских мантија, да би, на измаку националних снага, у свом апокалиптичном посрнућу, порцнела од ужаса доба у коме је, како рече Бећковић, реч „Бог“ писана малим, а реч „Удба“ великим словом ).               

Ипак, епископ свој крст мора понети. Јер, када се одева у архијерејску одежду, он се одева у распетог и васкрслог Христа; најпре, дакле, у Христа распетог.  Архијерејска служба у народу непокорном иконизује Богочовекову судбину у Израиљу – како каже Писмо, својима дође и своји Га не примише. Но, истина је истина  и ако је не примају: „Чак и да побијете све професоре математике, два и два остају четири“, рекао је један румунски свештеник мучитељу из Секуритатее. И владика Данило је, остајући на  Путу Који је Истина и Живот, сам постао „Манастир Цетињски“. Јер, човек је храм пре свих других храмова – носећи икону Божју у себи, он је храм због тога што се Син Божји ваплотио у људској природи и почаствовао је седењем с десне стране Оца. На иконама, ктитор је,управо са тог разлога, већи од цркве коју је саградио, приносећи је на дар Христу и Богородици (и то је један од основа тзв. „обратне перспективе“ православног иконописа). Нека ниједан Црногорац не крочи у манастир Светог Петра Цетињског –  митрополит Данило ( Дајковић) је манастир сместио у себе, и он поје и остаје у њему, неразорив.

У узвишеном самотништву цетињске светиње, митрополит је био „свијећа која догоријева“ – пламен који се гаси, али, који, кроз исповедничко сведочење, траје и светлуца у мрклој ноћи цетињској.

Зна се да је  капела Светог Петра срушена, и да је њено камење бачено под Ловћен. Али, у Јововићевој песми  низ литице бацају „Земљу и Гробове“, сву земљу и све гробове Црне Горе која је, тиме, демонски „расрбљена“. Рушење капеле на Ловћену срушило је све – она је повукла собом  трагове  Заветнога Србства, и тиме су уништене вечне куће предака, огледала у којима се виде наказна лица  каиновског соја потомака. Потоњи рат се води против мртвих, који су једини кадри да живима отворе очи. Тај процес у Црној Гори Иван Негришорац је, с правом, назвао „истрагом предака“. Није довољно постати конвертит – треба уклонити ћутљиве памтиоце свог  непочинства, а то су, увек, преци. И процес уклањања предака, не само у нашем народу, него у свим, негда хришћанским народима, траје и неумољиво води ка ономе што је, другим поводом, Манфред Остен назвао „покраденим памћењем“. 

О том планетарном бегу од предака писао је Јововић  у својој песми „Што је човјек без подвига Господе“, у коме је указао да је баш недостатак подвижништва, као, да парафразирамо Љубомира Симовића, пењања из себе у Бога, да се не би сишло у звер, оно што је довело дотле да „Нема више Старих Народа/ Постоји само Њихова Поезија о Њима“.                                    

Због свега тога, „јаук старца нико није чуо“. Јаукао је родитељ над својом децом, али су блудни синови и кћери отишли у далеку земљу описану у Еванђељу, и наставила да чувају свиње и жуде за  рошчићима, не марећи за хлеб са трпезе Небеског Оца.  

На крају, митрополит Данило се сав слио у „Сузу међу небраћом“. Нема хепиенда, чак ни наговештаја да ће се разбраћени збратимити.         

Знајући како пролази Србин у Црној Гори, ако  хоће да остане то што јесте, Јововић не верује епским обећањима и надама. Тако у својој књизи „С мене на уштап“ један сусрет песника, четничких синова, Јововића и Бећковића,описује Рајко Петров Ного:“Залуду је смраченом Ранку Јововићу, изврћући несоје руглу, Бећковић покушавао да одагна црне мисли. Бећковић не зна какве је и колике размере ово узело, јер се креће по манастирским ЕНКЛАВАМА и племенским ЗБЕГОВИМА, каже Јововић“ И то Јововић Бећковићу говори „са црним слутњама и гавранским памћењем, са сачмом и срамотом у грудима“(6,191-192).

И буде у праву.             

Јер страшно је једног митрополита убити после тешких мука, другог бацити у тамницу на тешке муке, трећег осудити на самоћу и изгон у сопственој земљи, а четвртом, који је, уз свог светог стрица, вазда први, живљи од свих живих, заветнику и трагичном јунаку косовске мисли, срушити храм који је и гробница, иако се његов наследник на трону томе свим силама противио.Који тако гоне своје владике, морају да полуде, да се посуврате, да постану нешто друго од онога што су били – НЕБРАЋА. Међу том небраћом, могуће је бити само једна Суза.                   

Ипак, Суза је нада. По Јовану Делићу, у Јововићевој поезији „вратити сузу у људско око значи очовјечити обезљуђенога; пробудити му срце и емотивни свијет“; стога, „нијесу ли плачеви још старозавјетне књиге; није ли то библијски жанр, па хришћански, наш – жанр старе српске књижевности“(4,7).                        

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА                 

Ранко Јововић није песник површног оптимизма.

Он чак није ни песник лакокрилог и лепореког, али такође површног, хришћанског оптимизма. Он је увек, како рече Желидраг Никчевић, мајстор за  „брзопотезно демаскирање свакодневице“(6,7); а свакодневица је, пречесто, противбожна, пуна протува и утвара, као да ју је ђаво, а не Бог стварао. Велику дубину у очима треба имати да би се, на дну такве стварности, угледао Онај Који је, „творитељном зањат поезијом“, саздавао светове, и да би се схватило да ђаво не може да твори, него је само „кваритељ ума“, како га назива најстарији акатист Мајци Божјој, онај Благовештенски.         

На други начин, другим средствима, али језгрено истоветно, Јововић је сродан Новици Тадићу, који је свет видео као ругло пуно скакутана и кезилића, мљацакала и клапкала, али је и исповедао да над таквим светом  ипак бди Смисао, Логос Човека и Света, Христос.       

И то је сасвим његошевски, сасвим у складу са виђењем датим видовитом слепцу – игуману Стефану, који сазире торжество умне силе над црном мешавином  што нам није дом, него је дом опсела и заузела.

Јововићева „Капела“ тако престаје да буде само тужбалица, и постаје узвишени позив на покајни плач, без кога се нећемо ослободи сачме у грудима и стида на Суду, оном неподмитљивом и бесконачном.         

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

   КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА

1.   О његовом избору за епископа и службовању више у: Вељко Ђурић Мишина: Герман Ђорић, патријарх у обезбоженом времену 1, Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана, Сланци, 2012, стр. 123-128

2. О томе видети у: Велибор Џомић:Голгота Митрополита Црногорско – Приморског Јоаникија 1941-1945, Светигора, Цетиње, 1996.

   3.Слободан Кљакић, Ратко Пековић: Седам Његошевих сахрана/ Ка Његошевом коначном почивалишту, Јасен, Београд, 2013.Најлепше песме Ранка Јововића, Просвета, Београд, 2004.    

4.Ранко Јововић: Не окрећи главу од мене, Господе/ Зборник радова о песничком делу Ранка Јововића, Орфеус, Центар за културу, НОви Сад, Плужине, 2011.

5.Архимандрит Јустин Сп.Поповић: Догматика Православне Цркве/ Православна философија Истине,цит. према

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/

6. Најлепше песме Ранка Јововића, Просвета, Београд, 2004.  

САЖЕТАК:                              

Оглед се бави анализом песме „Капела“ Ранка Јововића, посвећеном митрополиту црногорско – приморском Данилу ( Дајковићу ), у чије време је срушена капела на Ловћену. Указује се на његошевску нит Јововићевог стваралаштва, која подразумева надилажење површно – оптимистичког погледа на човека и човекову историју у свету.                          

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Капела, Његош, Завет, Суза                             

Последњи пут ажурирано ( петак, 05 април 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.