КОПЕРНИКАНСКИ ОБРТ           

Недавно се појавио текст епископа крушевачког Давида – да просто не верујеш (овде:). Устао човек против Фанара, оштро осудио јересијарха Вартоломеја, показао прстом на срамна учења митрополита Зизјуласа, напао самопроглашеног потомка мајмуна Максима због дарвинизма и фанариотизма, критиковао бискупа Гргура због медијске хајке против неподобних владика путем «Блица» и Жељке Јефтић,  прозвао бившег епископа захумско-херцеговачког Атанасија што се не оглашава док његова духовна деца чине свињарије, обрачунао се са Игњатијем браничевско-пожаревачким због лажног учења о смртности као узроку греха, итд.

Осим обрачуна са побројаним дојучерашњима истомишљеницима, нејаки Давид који глуми Голијата се устремио и на "Борбу за веру", назвавши нас "...ванцрквеним и медијским андеграундом, изопштеницима, чемерним борцима за веру, медијском заморчади, новинарским букачима, клеветницима и хулитељима", чије су "капоње устоличене на медијским порталима Америке и Европе", те на крају, као резимеу додељених нам епитета - "МЕДИЈСКОМ ГЕРИЛОМ".

Но, кренимо редом...

А пошто је у уводу свог текста владика Давид прозвао и «Борбу за веру», ми ћемо му одговорити, и то врло брзо и прецизно, као права медијска герила, како нас је уважени крушевачки назвао у свом спису.

 Него, прво да видимо његове новообретене ставове, којима је направио обрт за 180 степени, просветљен са надлежног места – истинског «горњег места» у СПЦ.             

ПРОТИВ ЦАРИГРАДСКОГ ПАТРИЈАРХА

До јуче је цариградски патријарх био идол наших модерниста и екумениста, а гле сад, шта каже владика Давид:

»Златна епоха православне неопатристичке еклисиологије Истока и Запада 20. века, авај, завршила се у наше дане расколничким испадањем првојерарха Цариградске Патријаршије из зглобова јуначке деснице и колена. Опет у Цркви која је давала запажено сведочанство вере на свим меридијанима света и наше епохе, а не само епоха прохујалих.     

Након ађорнамента који су неки фанариотски богослови постигли и на Западу и на Истоку 20. и 21. века, првојерарх Велике Цркве и икуменикос, храбрен политиком камариле саветника и ађорнаме(н)тљиваца, посрљао је у опасност да диктира убрзано отуђење од своје домалопређашње једноверне браће!     

Сви патријарси-јеретици који су седели на трону Цариградске Велике Цркве били су и запажени богослови. Њиховим путем разарања Цркве, нерадо питамо: Није ли кренуо и актуелни Патријарх Вартоломеј Први?!«      

И то најпре: теоријом о свом ултимативном двојном ауторитету првога међу црквеним престолима како по части, тако и по власти (који је и политички и императорски узето, став васељенски, и као такав доминантан и на Свеправославном Критском Сабору 2016. године.» 

Владика Давид критикује и лажни сабор на Криту, на коме је цариградски архијеретик Вартоломеј тражио други брак свештеника, скраћивање постова и покушао да преотме дијаспоре свих Помесних Цркава:

»Сматрамо да се баш зато он тамо и оглушио о једногласни став већине предстојатеља Православних Цркава у вези са неприхватањем другог брака свештеника. Зато им је он и гласно одмаздио изјавом да ће лично дозволити други брак свештеницима у границама своје јурисдикције, – што ће рећи у границама васељенским.  

Подједнако се он оклизнуо и о јединствен став првојерараха о неугрожавању црквеног поста. И опет једно од његових огрешења које се тицало услова под којима је Делегација јерараха Српске Цркве пристала да учествује на свеправославном Сабору на Криту: Захтев да се за расправу уврсте теме и проблеми Аутокефалије, Аутономије и Диптиха у Дијаспори Православних Цркава, ... Уместо тога кован је у тајности план  да Дијаспора Православних Цркава, међу њима и Српска, изгуби самосталност својих епархија! Како?! Фамозним лоцирањем ових унутар Васељенског црквеног комонвелта! Теоретски и де факто стављањем копуле или везника -у- на месту које припада присвојном придеву! На пример: епископ у Канади (а не као до сада: епископ канадски), епископ у Аустралији и на Новом Зеланду (епископ аустралијско-новозеландски), епископ у Аустрији и Швајцарској, (епископ аустријско-швајцарски), епископ у Будимпешти (епископ будимски), епископ у Немачкој (онда епископ Франкфурта и целе Немачке, сада епископ диселдорфски и немачки) ...» 

Владика Давид говори о срамним методама манипулације на Криту, када су га, иако није потписао документе, накнадно потписали испод тих документа, упркос његовој вољи:

»Овај став Цариградског Патријарха и његове експертске комисије саветника, те други ставови које нисмо поменули, рецимо онај у вези са еклисијалношћу неправославних конфесија, затим агресивност нотара који су искамчивали потписе мени учеснику Сабора на Криту, допринело је да лично, пркосећи притисцима поменутих нотара, не ставим нити један свој потпис руком на званичне документе Сабора или на његове Акте. Међутим, то ми није помогло! Мој потпис се нелегално, и без личног пристанка~нашао у Актима Сабора, и то откуцан електронским путем. Дакле без мог знања, и одобрења!     

По личном запажању, неприхватљиво је било гросо-модо навијање воде Председавајућег на сопствену воденицу, подједнако и покушаји да се учесници преведу жедни преко воде. То запажење се стекло утиском наметања разних решења, а претходно без довољних саборских расправа.“   

Пропаде скуп на Криту, а толике га године спремаше да би увели јереси и папизам на Босфору!       

ЦАРИГРАД НА СТРАНИ ВАШИНГТОНА

До јуче, ниједан српски екумениста и новотарац није дао ни да се помене слугерањство цариградског патријарха Вашингтону. А сад, гле чуда – владика Давид на сав глас, и под пуним ауто-гасом, вози у правцу жестоких критика и објављује коме служи фанариотски архирасколник:

“Најновије разарање саборности, чиме и јединства Православне Цркве (увођењем и озакоњењем безаконог источног папизма на Бадњидан?!) уследило је по диктату Вашингтона, давнашњег политичког центра и налогодавца, који се авај!, не појављује први пут као неко ко хоће, и сматра да сме судбински да утиче на савремени живот и токове историје Цариградске Патријаршије! А преко ње, наравно, и на савремене историјске токове целокупног Православља!(…) 

О маћехинском опхођењу матере Првопрестолне Цркве спрам своје кћери-Цркве Кијевске или Московске или целе Русије уверавамо се хронолошким континуитетом. Издајства сопствене кћери од стране матере имају своју дугу историју:  издајство Унионистичким Сабором Фераро-Флорентинским Цариграда и Рима (15. век); издајство колаборацијом Цариградске Цркве са руским живоцрковницима и обновљенцима-комсомолцима против Московске Патријаршије и Руског народа (19-20 век); у овом тренутку издајство најгрубљим канонорушилачким уплитањем Вартоломеја Првог предстојатеља и Троноуседелца, у канонску јурисдикцију Московске Патријаршије над/саУкрајинском Аутономном Црквом (21. век) ... (...)  

Васељенски Патријарх Вартоломеј Први иначе, пред братом му Кирилом Патријархом Московским и све Русије, рекао је љутито да исповеда само један једини страх: само страх од Бога! Свакако да се он боји! Само, питамо се, од којег бога? Да ли онога који седи у Вашингтону?!(…)  

Сабором нечестивих расколника у Кијеву председавао је актуелни Митрополит галски. Ми не верујемо да је са њима био Бог, већ верујемо да са њима Бог није био! Јер да је Бог био са њима благочестиви актуелни митрополит галски и неблагочестиви Украјински расколници са копредседавајућим Сабора Председником државе Украјине и краљем чоколаде Порошенком, не би својим зборовањем оскрнавили Кијевску Свету Софију. Целокупно то богохуљење добило је најшири оквир и одјек галиматијаса или жалосног спектакла, опет у цркви Свете Софије у Кијеву, 3/21 јануара, у недељни дан–дан спомена Светог Марка Ефеског, а ради устоличења наводног митрополита Епифанија за предстојатеља тзв. Нове украјинске Цркве. И опет у присуству актуелног благочестивог Митрополита галског, благочестивих представника неких светогорских манастира и наравно, поглавара Грко-католичке цркве Свјатослава Шевчуке и његове пратње. Нескривено или прикривено, тек, ето нашој браћи Украјинцима и Русима Ватикана на левој обали Дњепра!    

Како ли се само  благочестиви Митрополит галски осећао у епизоди помиритеља Светог Митрополита ефеског Марка и Грко-католичког Поглавара Свјатослава у овом режираном спектаклу, питање је сад!? Не умањујмо сензацију! Зар није требало да благочестиви Митрополит галски на овај начин измири Светог Марка Исповедника-Новог Јерарха, с једне стране, и Ватикан, с друге, еда би Римски папа могао тек сада да узвикне: Сада смо све учинили! – и да коначно одахне?!» ( ...)       

Дошло је и до тога да се Вартоломеј од стране владике Давида повезује и са Трилатералом и клубом Билдерберг (до јуче су нам се новотарци ругали и звали то „теоријом завере“):

“Наредни саблажњив корак Другог Рима на Босфору могао би бити повођење за Првим Римом у аферама Трилатерале и Билдерберговаца против човечанства. С обзиром да се  Епископ Константинопоља сада у питањима гео-политике поводи за Епископом Рима, ко би се од цариградских митрополита могао јавно придружити кардиналу и државном секретару Ватикана Пјеру Паролинију на следећем самиту Клубаша, питање је сад?»(...)        

Одједном се, у тексту владике Давида, појави и израз „НАТО Православље“:

„Ако настане (?!) Вашингтона и НАТО-а Православље унутар Патријаршија, Архиепископија, Аутономних Цркава и Егзархија: Цариградске, Румунске, Јерусалимске, Александријске, потенцијалне либанске и сиријске унутар Антиохијске, па Албанске са Рашко-призренском епархијом у свом саставу, Атинске, Атонске Горе, Бугарске, Финске, Естонске, Словачке, Мађарске, Украјинске, потенцијалне Бесарабске или Молдавске, потенцијалне Турске или Гагаузијске, потенцијалне Катарске, расколничке Македонске, садашњих парасинагога: Црногорске, Рашко-призренске у егзилу, планираних: Босанске, парасинагоге у Хрватској, Лекоф-а, Западно-Европске Архиепископије, Супер Православне лиге расколника одметнутих од свих Православних Цркава са центром у Лисабону и Америци ... ), паралелно са њим-са Вашингтоном и НАТО Православљем, с једне стране настајали би и истински православни исповедници, мученици и новомученици, (по)страдали од НАТО и Вашингтонских православаца, с друге стране. С том неизбежном чињеницом се треба суочити, и са њом одмах почети рачунати, па и у одбрану кренути!(…)“           

Охо – хо! Владика крушевачки је угледао и опасност од НАТО православља. Што би рекао један зурлот, донедавно омиљен крушевачаком архијереју, аферим, владико!       

ОДРИЦАЊЕ ОД ЗИЗЈУЛАСА    

Владика Давид је сад, одједном, против митрополита Јована Зизјуласа, митрополита пергамског без народа. Он је уочио (најзад!) заблуде Зизјуласове, и да је тај исти био главни идеолог Фанара у наметању првенства «православног паше» из Стамбола на Босфору:

»Баш тако је један титуларни епископ, тј. митрополит, инако почасни доктор теологије ПБФ-а у Београду својевремено као лаик објаснио оправданост црквеног положаја – викарног – односно у случају сопственог титуларног митрополитства. Он је том приликом правилно нагласио своју спремност да се као митрополит одмах, по датим условима, настани у Пергаму, у свом историјском црквеном средишту. А то би поред руковођења конкретном, са њим придошлом паством, подразумевало и додатан, мисионарски рад међу Турцима; и опет, би подразумевало храбрење криптохришћана Мале Азије да изађу на светло дана.(...) Иначе, промоцији идеје првенства Цариградског црквеног Трона над осталим патријаршијским Троновима Православне Цркве са изједначавањем појмова по части и по власти, те са истицањем појма субординације који  садржи ознаке фаворизовања Првог Трона наспрам осталих црквених Тронова, могао је присуствовати сваки од нас који се најкасније 2001-2. године нашао на предавању на ову тему Митрополита Јована Зизјуласа у Атини, у задужбини Гуландри Хорн. Иста ова гледишта су затим понављали његови епигони по Европи и у теолошким школама, што и даље чине, све до овога часа. С друге стране, како онда на предавању у поменутој задужбини, тако и данас, ово мишљење које има амбицију да прерасте у догму, није имало, и нема пријема код већине; ни ад хок, ни апостериори!               

Не треба бити пророк, поготово не зао, да би зналац ових ствари закључио да увођење еклисиолошког примата у тријадологију с описаним ознакама и јеретичким тринама, ма од чије стране, и циљано долазио (на пример ради теоретског и догматског и практичног уздизања Цариградског и Васељенског трона у статус и са ингеренцијом и по власти), неизбежно доводи црквени Цариград – Други Рим до пада у вишестрану јерес – свејерес; као што је рецимо, својевремено био довео у папоцезаризам, па у свејерес, и Први Рим! За почетак, Цариграду или Другом Риму прети, и у њега се увлачи источни папизам! У наше дане та се пошаст дакле и обистињује на васељенском нивоу јер се беспоговорно протежира од стране првог међу једнакима, те од стране свих његових лобиста, односно теолога-корифеја! Заједно са тим ми постајемо сведоци још једне појаве: синдрома другог плућног крила – синдрома који је проистекао из несрећне синтагме, лансиране од стране једног недавно умрлог Римског папе Словена – који иначе није волео православне Словене! До тог степена их није волео да је јавно заговарао и бомбардовање Срба и Србије од стране НАТО-крсташа, које се 1999. године и збило!“ 

Оде илузија о Зизјуласу, у кога се до јуче заклињаху!

О САМОЗВАНОМ ПОТОМКУ ЧОВЕКОЛИОГ ПРИМАТА, ЕПИСКОПУ МАКСИМУ

Епископ крушевачки Давид је изразити противник дарвинистичког лажног учења, које проповеда самозвани потомак човеколиког примата, епископ Максим Васиљевић:

»Као што смо чули и видели на нашем претпрошлогодишњем Архијерејском Сабору, у перипетију са дарвинизмом уплела се и група професора ПБФ-а у Београду. Сами потписници Апела за улазак у њу, ту перипетију, понудили  су га исти на потписивање и Архијерејима СПЦ-е. Али тај чин није уродио плодом.(…)

Сугерисати им молитве да им он, Праотац Адам сада помогне да се ману Дарвиновог планетарног племена и ујдурме и јереси! Да се у ту заврзламу поготово богослови, презвитери и епископи не упетљавају, и да не постају  перјанице те пропале и обрукане ствари.   (...)

Ако за дарвинофиле праотац Адам није историјска, већ само символичка и фигуративна сподоба, чак живуљка, дакле никако не христолика личност, онда им ни Откривење и Предање, па сви библијски извештаји о свима и свему тамошњем нису довољно исторични, ни есхатолошки убедљиви као адути?(…) 

Човек, земљанко (1. Кор. 15, 47), животије, није створен најпре као прах па затим као животиња или живуљка, да би временом еволуирао у Адама као лично биће, да би му се Бог рецимо, могао обратити као личности, почаствованој  Божјим обличјем, па у односу и општењу са њим уготовити све оно о чему читамо у Књизи Постања да се догодило, и ушта смо сви ми поверовали (Постања 1, 26-29. 2, 7-8, 15-25. 3, 1-24. 5, 1-2). Адам је добио своје име у дану стварања (Постања 5, 3), и оно је придевска, описна именица, баш као и сва друга библијска имена, почев са Господњим, и опет завршив са оним Исуса Христа. Није дакле било интермеца између чинова стварања од праха и оживотворења по имену (само недоучке и преучењаци умећу чин оживотињења пре Адамова оличноснења), јер се тада збивао сами стваралачки акт човека Адама, те његове другиње Ребре, односно Еве-Живане, која је настала од бића Адамова (од ребра му), а да ни она сама није имала животињску фазу. Фазу коју нам лига дарвиниста и дружина дарвиноманичних подмукло и упорно подмеће на верификацију.(...) 

Бог је дакле општио са Адамом и Евом као са словеснима и личноснима и у Рају, и по изгнању из Раја: као са савесним и одговорним бићима, никако пак са бесловесним; њима су се и очи отвориле да виде да су обнажени од благодати.(…)

Неко нас дакле утерује у сопствену беду: прво библијскога казивача Постања, па самога Христа ~ носиоца Домостроја! Али утеривање бива у схизофренију и сумњу! Да сами они нису знали: Мојсије шта пише, Христос шта говори и ради?! Ето како се Пакао продубио и проширио за још један беочуг! Дарвинов беочуг! (…)  

Оваплоћени Логос Исус Христос, Нови Адам, приликом свог оваплоћења није узео тело мајмуноликог примата, који као антрополошки метаморф није тада ни постојао, нити је постојао икада после тога, као што ни у будућности никада неће постојати, него се Он оваплотио у прашњаво тело свога претка и земаљског праоца старог Адама чинећи га нетрулежним; а Адама је сам Он био, и јесте потомак. Потомак му је била и Његова мати Пресвета Богородица, која је такође носила тело од истог праха од којег и њен предак, праотац Адам, односно њен Господ и син, Нови Адам и Емануил, најављиван преко пророка.“(…) 

Пошто је фанариотски слуга, владика Максим, исказао сумњу у начин на који је свети Сава добио аутокефалију, владика Давид га поучава:

„Тражити од Праоца Авраама (Светог Саве Српског) да нам пошаље Мојсија да би нам лично он посведочио о томе шта је било када је бивало да је он подејствовао на легалности Аутокефалије и самосталности Српске Цркве, (клевета уперена против Светог Саве каже да је он аутокефалију издејствовао за Српску државу а не за Српску Цркву, и то на недоличан начин), само су натукнице и мудролије младоумних, који не познају унутрашње и спољашње доказе легалног добијања аутокефалије од стране оба чиниоца: Цара и Патријарха! (Видети:Димитрије Богдановић, Преображај Српске Цркве, у: Историја Српске Цркве I, друго издање, Београд 1997, 315-327. Истог, Свети Сава, у: Сабрани списи 2, Просвета СКЗ, Београд, 1988, 9-28. Теодосије, Житија, Просвета СКЗ, Београд 1988, 5/I, 195-212. Б. Гардашевић, Каноничност стицања аутокефалности Српске цркве 1219 године,Свети Сава – Споменица 33-77; Б. Ферјанчић, Автокефалност Српске цркве и Охридска архиепископија, Сава Немањић – Свети Сава 65-72). Младоумни опет, као да су се упрегли у кола суманутог кочијаша који је кренуо да извози расколничке револуције по Православним Патријаршијама и помесним Црквама да би нам се утерала памет у главу да постоји неко ко је први и по власти?! Што се нас тиче, како би се пословично рекло на Метохији:Анатема га било! Он није од јуче да не би знао колико нас скупо коштају франачка смоква и вашингтонска торта! А и ми остали нисмо макање које још увек нису окусиле трновитост и коштичавост и опорост франгосике у устима, и пластичност и прашњивост вашингтонске торте у очима! Итекако смо све то искусили! Ма осим тога, ми ни не излазимо из минских поља!!!»(…)

Владика Давид указује на све лагарије и вратоломије самозваног потомка човеколиког примата, то јест самопроглашеног дарвинисте Максима:

“Поћи од максимологије, па преко есхатолошке квазииконографије, дарвинизма са заштитним знаком примата, либералног полног волунтаризма, петљања са новим календаром, спремности да се са све епархијом ускочи у самртнички загрљај Фанара, ићи ка савоборству и наставити са паламизмом (sic)? Шта ће нам донети следећи научни несташлук, хајде да сачекамо па да видимо?!»   

Шта да видимо? Опет неки циркус?       

Јер од Максима, који «туче по дивизији» само циркус можемо и очекивати.

БИСКУП ГРГУР, СТАЛНИ МУШТЕРИЈА ЖЕЉКЕ ЈЕФТИЋ И «БЉУЦА»   

Није Давид епископ срцу своме одолео да не груне и по бискупу Гргуру, одстрањеном из Херцеговине и шутнутом у Немачку, под скуте баке Ангеле Меркел. Он нам је објавио оно што одавно знамо – да је Гргур наручивао све пашквиле против неподобних владика преко Жељке Јефтић и «Бљуца». Наравно, владика Давид је то рекао «мамбо-џамбо» начином, али ко је писмен, зна да чита и зна да је брат – разбрат у ствари нико други до Гргур, наш нови Гришка Отерпјев:

»Медији употребљени од стране брата да би се оклеветао, оцрнио и злоупотребио други брат или браћа у вери, не могу донети ништа друго до злоупотребу самих медија са братом-медијумом у позадини. И колико се ту уопште ради о стицању предности над медијски немоћнијима? Ту работу треба једноставно назвати нечасним добитком, па и медијским линчовањем другог као брата и браће од стране разбрата. И то помоћу, понављамо, деловања медијумских духова овога света-света који дефинитивно лежи у злу! То деловање које годинама инсценира наручилац харанги и јефтиних афера против браће, мејкер ексклузивних молитвених осмина и атрактивних ифтара, алармантно је дело; оно не прочишћује односе са браћом и другима као браћом, него их загађује; оно, докторантски речено: блокира насушни однос са другим као Христом. ( Ово је алузија на Гргуров докторат о Зизјуласовој релационој онтологији, који му је писао Владан Перишић, кажемо ми из народа, што би рекао велики зурлот «Таса» ). Разорно деловање унутар хришћанске етике и у вези са њом, деловање браће-разбраће, наравно да не доноси плодове покајања. Него оквирно, секуларизацију унутар епархије, и то сада преко медијских фаулова и кабаретске лежерности паракомичких ликова. Наравно да перформанси  пред другима пријају, али како одбранити места до којих се у принципу само заслугом, и некористољубивошћу доспева?“ 

А кад је „Борба за веру“ писала о Гргуру, нас су крушевачки новопросветљеник и слични њему нападали како водимо борбу против епископата. Аман! 

КРИТИКА НА РАЧУН ВЛАДИКЕ АТАНАСИЈА     

Епископ умировљени, а неумирени, Атанасије духовни је отац и самозваног потомка човеколиког примата, Максима, и самозваног бискупа Гргура. Зато га његов дојучерашњи обожавалац, владика Давид, опомиње:

»За све ово време одмакле псевдоморфозе, савременог, православног, српског богословља и његовог етоса, псевдоморфозе која у нас узима све више маха, човек који је изговорио небројено беседа, написао безброј разноврсних текстова, штампао књига наизглед више него сви српски богослови заједно, – ћути?! Као заливен ћути! – Он поодавно већ све пропушта, без лимита већ све толерише, и опет ћути! Шта ли се догодило овој богословској громади и непоткупљивој савести, која је бдила и онда када јој је било потребно иоле одмора! И опет одмора сопственом бићу-богословској екселенцији коју је свети ава Јустин Ћелијски сматрао најпревасходнијом у нас! Превасходнијом и у односу на њега самога! Јустина?!          

Зато се питамо: Шта се данас догодило овој човечини?!

Да га нису уценили?! Могуће је!  

Да се није уплашио?! Кога и чега, када је смрт бежала од њега док ју је он јурио, и то не једанпут! Он и своје дугогодишње физичке болове презире, и ниушта их урачунава! Па ипак... 

До недавно смо сви потписивали све оно што је овај океан слова и текстова избацивао на обалу читалаца, но не и што је збором зборио. Од данас ми лично више не потписујемо ни оно што он пише, ни оно што он збори! (…)  

Поштовани у Господу брате, и саслужитељу, и бивши учитељу! Мере Отаца су прекорачене! Црквена побожност деце је проблематична, и сада већ, увелико непоуздана, и унакарађена. Убоји по њима грозе да пређу у љуте ране. Немање страха Божјег прети потирању. Душе нечујно вапију за руком помоћи, за гласом доброга пастира и оца. Сабери децу своју, покрени Великог Ти Александринца! Опомени, покарај, предочи! Еда би нам гранула весна ваистину отачког, и смиреног богословствовања и заједничења, од чега нема милијег!!! Из Твојих руку Господ ће тражити душе Твоје деце. Тебе моли Твој забринути млађи брат и саслужитељ-убоги архијереј од Крушевца града!»   

Наравно, од ове молбе нема ништа: јер је умировљено – неумирени Атанасије духовно родио и Гргура и Максима, они га држе ту где јесте, и зато мора да ћути. Иначе, може бити и ћушнут и шутнут, а где ће под старе дане? И да не заборавимо: велики свирач у зурлу, зурлот Атанасије, је обожавалац издајника Вартоломеја, и за њим, са Гргуром, на Криту блеја! Тек толико да се зна! Јер, ево како је владика Максим, самозвани потомак човеколиког примата, записао речи свог духовног оца Атанасија на Криту, када се «Таса» одрекао оца Јустина и његовог антиекуменизма:

»Хвала Вам за реч, Свјатјеши! Јуче је један брат епископ поменуо о. Јустина Поповића. Осећам потребу да објасним. Књига ”Православна Црква и екуменизам” не изражава Светог Јустина Ћелијског. Та књига, која је изашла 1974. године чини му неправду. Бавећи се његовом архивом, нашао сам 40 бележака о Православном екуменизму. Јер ту о. Јустин говори о православном богочовечанском икуменизму. Одушевили бисте се његовим изразима: ”саборни икуменизам”, ”светотројични икуменизам целог света”, ”онтолошки икуменизам”,  итд. Свети Јустин наглашава молитву Господњу ”да сви буду једно”. Наводи историју Цркве, Св. Марка Ефеског, Св. Максима, али и Патријарха Германа ΙΙ (13. век) од кога је узео израз ”свејерес римокатолика” због оног што су радили на Кипру. Одатле је узео тај израз и није његов. Истовремено, упућује на Св. Максима да је правилна вера – Католичанска Црква.  Није Јустин онај кога, нажалост, фанатици користе чинећи га ”по слици и прилици својој”. Када је критиковао хуманизам, то је чинио у име Богочовечанског хуманизма. То сам хтео да кажем да не чинимо неправду великом теологу. Тако је критикујући римоцентрични и протестантски екуменизам о. Јустин истицао Православни Богочовечански Икуменизам.“

Тада је, пред свима на Криту, Атанасије рекао за милог му бискупа Гргура: “Григорије је мало млађи, он је и мој наследник и радост.“( http://beleskesasabora.blogspot.com/2016/06/blog-post_59.html)  

Неће се духовни таја одрећи своје несташне духовне дечурлије. Јер би се тиме одрекао свог многогодишњег зурлотовања у СПЦ.       

НА РАЧУН ВЛАДИКЕ БРАНИЧЕВСКОГ

Зизјуласов ђак, владика браничевски Игњатије, нађе се такође на удару новопросветљеног владике крушевачког Давида. Прво је критикован што раздваја онтологију од етике:

„Дакле ултимативно не уважавати и не примењивати хришћанску етику када је неко други у питању а не ти сам, а опет, радикално је укидати када си ти сам у питању као ономатолатра-онтолог?! ... Шта то може друго да значи до фарисејско лицемерство и охолост и охлађену побожност. А и какво би то богословље било које би било само твоје, и кључеве од његових ризница само ти и твој алтер его држали?! И то тако да другима упорно не буде дозвољавано да тамо ступе другачије до само под кључаревим условима?! Ако је то тако, зашто онда ти сам избегаваш да богословствујеш у складу са најчистијим изворима?!» 

Па је онда добио по носу због Зизјуласа (који је назван «изанђали фанариократа») и Јанараса («атински еротоман»):

»Неки доктори теологије, задојени неокартезијанством и фразеологијом изанђалих  фанариократа  и атинских еротомана навелико кријумчаре реч онтологија; од ње су они и своју опијум-теологију начинили; па се онда они њоме и наркотизују! А круг се око њих, све докле кружница засад допире, све више херметички затвара!(…)“ 

Па је критиковано Мидићево учење о греху као последици смртности, и о томе да је смрт од почетка била присутна у творевини:

„Свима њима треба нагласити: Смрт јесте последица греха, но грех није последица смртности! И још им се вели да је одлика неблагочешћа када неко нечији теолошки исказ или теологуменон протежира толико да га сматра општеобавезујућом догмом!!! (…) Смртни су они постали делатно и фактички зато што су се огрешили о заповест Божју и уклонили себе од благодати, а не зато што су по природи били створени ни из чега. Зато следи једини могућ закључак: Првостворени човек и човечица Адам и Ева створени су и облагодаћени дахом Господа и Бога Духа Светога. А њихова смртна невоља наступила је по њиховом личном огрешењу о заповест, чиме је тада наступило и њихово уклањање од благодати! Најзад, и постепени, и незаустављиви губитак благодати, те огрешење о Божју заповест, и улазак смрти у свет која ће произаћи завишћу ђавола! Том тврдњом као нагласком свети Атанасије завршава свој исказ о узајамној вези греха и смрти,  но не о узајамној вези смрти и греха! (Премудрости Соломонове 2, 23-24). (Упоредити са: ΕΠΕ Μéγας Αθανáσιος, ΕРГА 1, Θεσσαλονήκη, 1973, 235-239, на грчком)./…/     

Шта год били наша милост и наш принос на Задушницама по приносу хлеба и кољива, вина, воштанице и уља, дакле поменик и свећа, залогај и кољиво, убрус, вео, покривало или новац, све ће бити знак љубвене енергије која стиже до душе нашег покојника или до сабора упокојених чланова Цркве; и биваће њима на утеху и олакшање, јер им то прослеђује наша љубав коју подржава сама божанска благодат.“

Охо – хо! Дакле, и задушнице нису обичан ритуал, него стварност. Лепо је то чути, с обзиром да браничевски учитељ наопаких учења учи другачије, по свом оцу Зизјуласу!  

НАЈАВА!!!

Ми се не радујемо никаквим сукобима и поделама у СПЦ, али је јасно да су ствари отишле предалеко и да је догорело до ноката. Људи попут Максима, Гргура и Игњатија најдиректније воде СПЦ против Руске Цркве,  а опаком америчком слугерањи Вартоломеју у загрљај. Ако је неко заборавио, лично Вартоломеј је слао тамјан на Максимову хиротонију у старој цркви у Сарајеву, па је патријарх Павле морао да га упозорава да није хиротонисан за грчког, него за српског владику. Добро је да неко, као владика крушевачки, овим издајницима светосавског пута нешто каже, јер је у њиховом чину.

Али, то не значи да ћемо му ми остати дужни због клевета на рачун нашег сајта, и да ћемо његов одоцнело просветљење узимати здраво за готово.

Уосталом, ако Бог да, читаћете о томе.