Поглавар Католичке цркве папа Франциско данас почиње посету балканским земљама – Бугарској, Северној Македонији и Румунији. Поводом историјског догађаја за ове посткомунистичке земље, у којима је католичко становништво у мањини, а које су за Ватикан важно географско и историјско раскршће Европе, кардинал Пјетро Паролин, други човек Ватикана, за „Политику” и њене читаоце отворио је ватиканску порту и прихватио да одговори на питања о важности папине посете, порукама подршке балканским народима, саветима и подстицајима за допринос међухришћанском дијалогу, обновљеном поверењу и буђењу човечности и хришћанских начела.

Неспорна је световна и духовна моћ Ватикана у свету, земље која, подсетимо, није признала Косово. Неговање начела која пропагирају помирење, љубав и мир међу религијама, државама и људима нарочито је значајно на Балкану, где, како је истакао државни секретар Ватикана, нажалост, поново влада тензија и где драматична сећања давне и блиске прошлости нису потпуно избледела. Уз подршку и усвајање хришћанских начела, на која нас је подсетио, могла би се назрети боља времена и за српски народ.

Били сте у Србији пре неколико месеци. Разговарали сте с председником Александром Вучићем, премијерком Аном Брнабић, потпредседником Владе и министром иностраних послова Србије Ивицом Дачићем, као и с Његовом светошћу патријархом СПЦ Иринејом. Каква искуства носите од те посете и када можемо да вам се надамо, овог пута, можда, и са Светим оцем?

Сећам се те посете и у души сам веома захвалан на тако великодушном пријему и изразима пријатељства од стране српског народа. Тада сам имао прилику за веома срдачну размену мишљења с државним властима, ценећи драгоцен допринос ваше културе и ваше традиције европској цивилизацији. Такође, патријарх Иринеј, који ме је примио заједно с апостолским нунцијем, његовом екселенцијом монсињором Лучаном Суријанијем, и с наша два сарадника, посветио ми је време које смо провели веома пријатно. 

Било је то време братске размене мисли о моралним и религиозним проблемима који се дотичу живота у државама данас, а посебно онима која се тичу одбране и промоције живота и породице, солидарности, верских слобода и дијалога међу културама. Био сам у прилици да пренесем патријарху поздраве папе Франциска, на којем ми је патријарх срдачно захвалио. Не могу да негирам жељу да поново дођем у Србију, макар, како ви кажете, у улози папиног пратиоца.

У новембру ове године обележава се тридесет година од пада Берлинског зида. По мишљењу многих, као вођа Католичке цркве, папа Јован Павле Други је веома допринео и рушењу тадашњег биполарног света. Ипак, делује као да опет постоји покушај да се обнови сукоб старих блокова, док се јављају и сасвим нови центри моћи, посебно у Азији. Где Католичка црква данас види своју улогу у таквом свету?

Рекао бих да смо након Хладног рата још далеко од постизања новог, позитивног и одрживог међународног поретка. Ако је тачно да је историја одувек познавала непријатељски супротстављене позиције и конфликте, нови сценарији који су отворени пред нашим очима последњих година ‒ збуњујући су. Почевши од 2001. године, укупна међународна ситуација се још и погоршала. Скандалозно је постојање глади у свету, кршење људског достојанства, систематско уништавање цивилног становништва, нови механизми којима светска сила врши своју доминацију, поремећаји међународне економије, повратак све бруталнијег тероризма фанатика који се позивају на ислам, експлоатација рада многих зарад благостања малобројних, драма миграната који масовно напуштају сопствену земљу због рата или екстремног сиромаштва, којима је ускраћена будућност и нада ‒ чињенице су које не могу да нас оставе незаинтересованима. Употребићу израз који папа Франциско често користи ‒ то је „трећи светски рат у деловима”.

У време као што је ово, у коме је човечанство испреплетено насиљем, претњама, страховима и неправдом ‒ Црква не може друго него да говори, шаље поруке, разговара, да буде отворена и солидарна с очекивањима и потребама свих. Црква је братство у које се прихватају сви и у коме сви имају исто достојанство. Хришћанска љубав не пробира саговорнике, не поставља услове, не подиже баријере, увек чини први корак ка ближњем. Братство захтева једнакост у правима, али и међу људима. Оно тражи да се чува достојанство сваког људског бића и да свако брине о другоме. Сâм Христ се није стидео да нас зове браћом ‒ то је живео и то је захтевао од својих ученика, објавивши да је сваки однос с ближњим одлучујући за однос с Њим у краљевству небеском: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте” (Мт 25,40). Исусова браћа нису само верници, хришћани, већ су то и све жртве кроз историју, они који су у потреби, које све земље и свако време назива „последњима”.

Папа Франциско се нашао на челу Цркве у веома бурно време које је потресало свет, али и Цркву. Колико његов позив да се окренемо према најрањивијима, сиромашнима и последњима у данашњем свету може да донесе промене?

Мислим да је веома значајна једна од првих изјава папе Франциска: „О, како бих волео сиромашну цркву за сиромашне!” Он не престаје да подсећа на одговорност Цркве пред сиромасима света.

Читао сам да, према последњем извештају Оксфама, постоји веома уска елита милијардера која поседује скоро потпуно богатство света: један проценат популације дели 82 одсто светског богатства, док 789 милиона особа живи у потпуном сиромаштву. Све је већи јаз између богатих и сиромашних.

Папа Франциско непрестано подсећа на то да сиромашни нису „другачији од нас”, већ наша браћа и да је потребно реаговати на културу одбацивања, промовишући, пре свега, културу сусрета. Он је, такође, нагласио да се „не може схватити јеванђеље без сиромаштва” и да је „хришћанин неко ко сусреће сиромахе, ко их гледа у очи, ко их додирује”. Треба се сусретати с њима, а не само их прихватати; треба заједно деловати, а не само их интегрисати. Прихватање и интегрисање подразумевају једну страну која даје, а другу која прима. Промена треба да наступи управо у схватању да је реч о размени и обостраном односу. То колико се даје места сиромашнима одређује меру хуманости нашег друштва и нашег хришћанског сведочења.

Папа Франциско својим проповедима и својим делима поново повезује дугу историју. Подсећа нас да слушање сиромашних и јеванђеља обнавља Исусову породицу на земљи. Ту нам је и пример хришћанских заједница из првих векова, где су добра која су предавана заједници од верника усмеравана онима којима су била најпотребнија. Верујем да се пажња која је усмерена ка сиромасима, а која никада није била умањена у Цркви и коју данас папа Франциско поново наглашава страствено и обновљеном снагом, претвара у конкретне одговоре свештенства и верника на толике потребе које сусрећу на свом ходу вере. Подсетимо на то колико хришћанске заједнице делују у корист миграната, што је само једна од области деловања. Свакако, папине речи су хитан позив да се увек држимо пута помоћи и дељења с другима.

Балкан и регија која га окружује били су кроз историју место сучељавања разних култура, али и интереса, који су неретко производили жестоке сукобе. Један посебно памтимо – Велики рат, али и сукоб настао распадом Југославије. Многи су, посебно у последњим сукобима, покушали да оптуже верске заједнице с ових простора као кривце за сукобе, сакривајући сопствену кривицу. Сведоци смо, ипак, да је деловање верских заједница и њихових лидера, а посебно Католичке цркве, било значајан елемент у постизању помирења и мира на овим просторима. Које су најзначајније активности за које сматрате да су највише допринеле помирењу?

Балкан је, нажалост, поново регија у којој владају тензије и где драматична сећања на давну и блиску прошлост нису потпуно избледела. Није лако говорити о измирењу оних који су рат осетили на сопственој кожи. С друге стране, како сте рекли, данас се не може негирати труд верских заједница и њихових лидера у постизању помирења. Поред свега, лидери верских заједница имају заједничку мисију да изграђују мир, а неодложан задатак верника је заузимање става дијалога и отворености, уз истовремено очување сопственог идентитета.

Мислим да је једна од потреба које аутентично помирење тражи управо прочишћење сећања. Да би се то учинило, мислим да је више него икада неопходно формулисати један исправан суд историје над догађајима из прошлости, уз искрена и храбра дела која су способна да за све отворе једно „ново сутра”, испуњено истином и миром. Мислим да у том процесу највећу пажњу треба посветити елементима који праве разлику између прошлости и садашњости. Када се намерава судити фактима из прошлости, није могуће не бити свестан да је у другачијим историјским временима, у другачијим социолошким и културним приликама – другачије и човек поступао. У супротном, парадигме и конкретни судови о једној епохи могу да буду погрешно примењени у процени других фаза историје, генеришући не мале неспоразуме. Свака генерализација треба да буде избегнута. Треба се ослободити апологетике, која жели да све оправда, а у исто време треба избећи и незаслужено окривљавање које се заснива на историјски неодрживој одговорности. Црква, као заједница крштених, признаје и препознаје да је „света”, јер ју је посветио Христ, који ју је откупио својом крвљу и коју оживљава Свети Дух, али она зна да је њена светост „несавршена”, јер у свом крилу окупља праведнике и свете, али такође окупља и грешнике, како садашње, тако и оне из прошлости, у јединству тајне коју сачињава. Из тог разлога Католичка црква осећа потребу за дубоким кајањем због слабости оне своје деце која су јој окаљала лице.

Када говоримо о доприносу помирењу верских заједница овог региона, без жеље да се забораве обавезе политичких ауторитета, мислим да је веома важан приступ бити свестан и грешака неких од својих чланова, а у исто време „помирити сећања”; само је препозната и прихваћена истина извор помирења и мира. Аутентично помирење подразумева искрени напор да се ослободи од свега онога што удаљава од њега, било да је реч о недостацима у садашњости или о наслеђу прошлости. Жеља Свете столице је да све верске заједнице овог региона буду у стању да заједнички закораче на пут истинског помирења и да могу да постану модел превазилажења конфликата за целокупно друштво.

Папа Франциско је један од најцењенијих папа до сада међу припадницима Православне цркве. Његово предстојеће путовање у Бугарску, Северну Македонију и Румунију симбол је још једном пружене руке источним хришћанима. Који је још циљ овог путовања?

То су посете земљама које представљају, и географски и историјски, једно важно раскршће Европе; то су земље где су се односи развили превасходно међусобним испомагањем и прихватањем. Папина путовања у те државе сусрећу све хришћанске заједнице, не само католичке, а на посебан начин – младе. Није случајно апостолско путовање у Румунију названо „Корачајмо заједно”.

Бугарска и остале земље које ће папа посетити у региону представљају савршену позорницу да се поново чује сведочанство двојице изузетних светаца првог миленијума који су нама, хришћанима, заједнички – Ћирило и Методије: два брата која су јеванђеље објавила новим народима и на новим језицима, увек и пре свега гајећи јединство међу хришћанима, стављајући јединство на прво место, у времену када су у хришћанском јединству већ постојале велике пукотине. Северна Македонија, како указује мото путовања, пружа прилику за посету и охрабрење „малог стада” – локалне католичке заједнице, као и прилику да се ојачају дијалог и сарадња с осталим верским заједницама у једном мултиконфесионалном и мултирелигијском окружењу. Сусрет ће бити и у знаку сећања на Свету Терезу из Калкуте, која је рођена у Скопљу. Ова дивовска фигура у својој малености својим сведочењем живота по јеванђељу и разоружавајућом храброшћу својих дела и својих речи објавила је свима да је Бог љубав, да љуби сваког човека, посебно оне који су сиромашни и напуштени. О тој љубави Католичка црква жели да дâ сведочанство улазећи у дијалог са свима, у име братства свих људи, не раздвајајући и не стављајући на маргине, већ грлећи и сједињујући.

Посета Северној Македонији након решења, рекли бисмо, историјског спора око имена – охрабрење је и нека врста подршке миру. Ипак, тај регион је још оптерећен потенцијалним сукобима. Која ће бити главна порука становницима тог региона?

То ће бити путовања у регион који је у прошлом веку био под јармом комунистичке идеологије, а који данас гледа с надом у будућност. Папа Франциско ће сусрести особе које су пропатиле за слободу и народе дубоких верских корена. Како рекох раније, реч је о путовањима у земље где живе народи разних етничких и верских припадности. Мислим да папа у порукама становницима тих региона неће пропустити да помене још једном важност односа који су обележени поштовањем и солидарношћу, потребом изградње мостова прихватањем различитости других као дара и богатства за све. Верујем да ће их папа – који познаје и друге добре квалитете народа овог региона: активност, великодушност, труд који улажу у напредак – позвати на очување најздравијих традиционалних вредности, користећи на најбољи начин савремене доприносе. Посећујући локалне цркве, јасно је да ће религијске теме имати предност и да папа Франциско жели да охрабри малу католичку заједницу, да је подстакне да дâ нови импулс активној и лојалној сарадњи с друштвом у целини и с другим верским заједницама, дајући тако пример искрености и поштења. Жеља је да се везе које већ постоје међу хришћанима што више оснаже у братском духу, стављајући нагласак на важност и потребу молитве, на дијалог и заједничке акције на одбрани моралних вредности и људског достојанства. То је битно, такође, и за односе између хришћана и муслимана. Важно је постојање међусобног поштовања у познавању и братству и заједничког става да религија не сме, макар и индиректно, да следи било коју форму насиља.

Становништво земаља које ће папа овог пута посетити већином је некатоличко. Папа, свакако, долази и као државник, али пре свега, као поглавар Католичке цркве. Какав ће утицај ове посете имати на локалне католичке заједнице и колико ће допринети екуменском (међухришћанском) дијалогу?

Једна од посебних карактеристика понтификата папе Франциска јесте његов осећај за цркве које су на „периферији”. Имајући привилегију да могу да пратим папу на његовим путовањима на „периферију католичког света”, у различите државе у којима су католички верници мањина и живе реалност „дијаспоре”, могу да дам сведочанство како он, као свој први задатак, поставља своју петровску мисију да „охрабри браћу”. Свакако да је за мале католичке заједнице велика радост и охрабрење да угосте папу. Но, често и код некатолика могу да видим велику подршку и ентузијазам приликом посета. Сви схватају да је папина посета прилика за целу нацију, а не само за један део становника. У одређеним земљама те посете имају и екуменску (међухришћанску) вредност. У тим приликама папа Франциско, пре свега, жели да подстакне братство међу верницима, што је потреба хришћанског живота, а што нам је и Господ оставио као аманет пред своје страдање. Та његова врховна жеља јесте да његови буду „једно”.

Ватикан и Србија већ дуго сарађују на многим пољима, од хуманитарних до истраживачких, научних пројеката. Шта је потребно учинити да се та сарадња појача и учини још видљивијом?

Уверен сам да постоје многа подручја деловања у којима можемо да сарађујемо – хуманитарна, друштвена и културна. Лично сам био сведок веома позитивних резултата који су недавно постигнути. Један од примера је и договор о сарадњи у вишем образовању који је означио фундаменталну етапу за нарастајућу културну сарадњу, али што је помогло и да се ојачају пријатељске везе. Мислим да ће увек бити важно да међусобно нудимо перспективе наде за сваки пројекат који у срцу има циљ да се постигне добро за човека.