header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ДУША ПОСЛЕ СМРТИ arrow Преподобни Јустин Ћелијски: Чудесно сновиђење искушенице Текле
Преподобни Јустин Ћелијски: Чудесно сновиђење искушенице Текле Штампај Е-пошта
уторак, 12 август 2008

 Текла је била искушеница

Тихвинског Ваведењског манастира

а виђење је имала петог децембра 1902. год.

Петог децембра 1902. године, после Светог Причешћа Текла, искушеница Тихвинског Ваведењског манастира, у Новгородској губернији, у Русији, спавала је двадесет и по сати, од пола десет пре подне до шест сати изјутра следећег дана. Дошавши из цркве после свете Литургије у келију, она осети неку слабост и спопаде је необичан дремеж, и она једва скиде једну чарапу, и тако заспа.

Но, чим заспа, она се поче трзати и страшно јечати; сузе су јој текле из очију; притом се силно тресла, као од неког опасног страха; с времена на време она је обамирала, те се једва примећивало да дише, а по лицу јој је избијао зној. Многе монахиње дођоше да је обиђу, и све оне мишљаху да она неће доживети сутрашњи дан. У 11 сати ноћу би позван лекар; он нађе да је код ње пулс нормалан, али је не могаде пробудити; покушавао је да јој отвори очне капке, али се капци нису дали отворити; уста јој је такође немогуће било отворити; стављао јој је онишадорен алкохол под нос; али се она није дала пробудити. Онда је тако оставише, док се сама не пробуди. Од три сата по подне до шест она се осмехивла; по каткад се трзала, али се видело да је то не од страха већ од радости. У току та три сата она је трипут громко узвикнула: „Господе!" и притом се смешкала. Затим је пружила руке као да хоће нешто да дохвати, и громко је рекла: „О, Царице Небеска!" После тога она је опет лежала мирно, и непрестано се осмехивала. Онда је још једном рекла гласно: „Господе!" — и пробудила се.

Ова искушеница Текла живи у манастиру 17 година; скоро је неписмена; једва чита Псалтир; читаве дане проводи на манастирским послушањима; живи веома побожно; ревносна је на раду; кротка је и скромна; једном речју: живи у страху Божјем. Сада јој је 33 године. Неколико година је провела поред болесне старице и служила јој усрдно и без роптања. О уделу праведника и грешника у ономе свету она је мало знала.

Пошто се пробуди из другога сна, искушеница Текла стаде казивати ово што следи:

„Када заспах, ја видим к мени иде моја рођена сестра Пелагија, која је пре тринаест година умрла од јектике као девојка у својих деветнаест година. Сва је обучена у бело; а на глави јој венац; и она ми са осмехом рече: Хајде са мном. — И ја пођох с њом. Ишле смо пољем право, и стигосмо до једног страховито мрачног места, где и с једне и с друге стране беху провалије. У једну од тих провалија падаху монаси, а у другој излажаху. Утом моје сестре нестаде, а к мени прођоше два светла дивна младића, каквих на земљи нема, и они ми рекоше: Хајдемо! — и ја их онда упитах: Зашто ови монаси падају у провалију? Младићи ми одговорише: Због лењог живљења свог у манастиру. Они падају и устају опет, јер нема сада на земљи наставника и руководитеља, и спасаваће се само патњама и невољама.

„Тада једног од ових младића нестаде, а други остаде са мном и рече ми: Пази и крсти се! и хајде са мном напред! — И он ме чврсто узе за руку, и ми кренусмо. Место је било мрачно, тесно; он је ишао врло брзо, те сам с муком хитала за њим. Одједном се појавише страшила, демони: у рукама им беше велика хартија, сва исписана крупним словима; они ми ту хартију принесоше к очима, и ја угледах на њој све своје грехе, записане од младости. У том тренутку појави се други младић; он имађаше крила, и ја по томе познах да је то мој Анђео Чувар. Он строгим гласом рече демонима: Не смете данас плашити ову душу; она је причесница, и не излазите нам пред очи. — Тада је угледах: хартија она постаде потпуно чиста, сви греси моји бише избрисани; и страшила оних нестаде.

После тога ја с првим младићем пођох напред, а Ангела Чувара мог нестаде. Пут беше врло тесан, и ја сам с великом муком једва ишла за својим путовођом по лествици у мраку; страшила су се појављивала, али ме нису дарнула. Тако с младићем стигосмо пред три огромне пећи. Око њих су врвила страшила са кукама и вилама; у пећима су на решеткама би-ла као дрва која су горела, а страшила су извлачила из пећи као неке главње и секли их секиром, и одједанпут се свака од тих главњи претварала у човека, и човек се са језивим урликом поново бацао у пећ. Гледајући то, ја се страховито уплаших, јер се побојах да и сама не упаднем тамо; но младић се осмехну и рече ми: Крсти се! и хајдмо даље!

„Када се одмакосмо, ја упитах младића: Зашто су ти људи вргнути у оне страшне пећи? — Младић ми одговори: у те пећи западају они хришћани који су само по имену били хришћани, а чинили су недолична дела, нису држали празнике, говорили су рђаве речи, пировали су од ранога јутра. — Мени пак младић рече: Стражи и крсти се! — И ми кренусмо даље. А када стигосмо до једног врло мрачног места, ја угледах две дугачке лествице и на њима веома много демона; с једне стране тих лествица беше провалија а с друге огроман казан, пун кипеће смоле; у тај казан бацише човека који је силно јечао, а около казана бејаше много народа. Ја упитах младића: За што ове људе бацају у казан? — Он ми одговори: За зло и за гордост; за клевету и осуђивање.

„Идући даље тим истим тесним путем ми дођосмо до зграде која не имађаше крова. Из ње се разлегала силна вика и писак. Када уђошмо у зграду, ја угледах мноштво људи. Неки од њих беху одевени врло бедно; други потпуно голи сеђаху окренути један другоме леђима, као да не виде један другога. Одједном се та зграда заљуља и заклокота. Ја упитих младића: Откуда то? — Младић одговори: Отуда што је амо стигла грешна душа. — А на моје питање, због чега ти људи седе и не виде један другога, младић одговори: Ти су људи живели на земљи немарно, није се говорило о њима ни рђаво ни добро, и сада се за њих не врше помени; вршењем пак помена, они би могли бити искупљени, али нема ко да врши помене за њих.

„Изишавши из ове зграде, ми опет иђасмо неким уским путем, и ја још издалека чух хуку и писак. А када стигосмо опет до једне грађевине, ја видех у њој врло много народа: сви су седели дубоко погнуте главе. Ту ме мој путовођа младић остави. Ја се веома уплаших угледавши страшилне демоне који ме почеше плашити; својим дугачким рукама они су хтели да ме шчепају и баце на теразије које стајаху усред грађевине и на којим мераху добра и рђава дела. Сва преплашена, ја свим бићем стадох дрхтати; утом се појави мој Ангео Чувар носећи моју марамицу коју ја некада дадох просјаку, баци марамицу на теразије и она превагну сва моја рђава дела. Ја се обрадовах, и изађох из те грађевине. А Ангела Чувара опет нестаде. Но утом наиђе мој путовођа младић.

„И ми кренусмо даље. Но младић иђаше тако брзо, да ја не бејах у стању да га пратим, и почех малаксавати. А он ме бодраше говорећи: Крсти се и буди бодра! — Ја се стадох крстити, и би ми лакше. Ми опет наиђосмо на зграду, око које бејаше смрад и писак. У тој згради ја угледах жену: седела је на средини, хаљина јој сва умрљана крвљу; око главе јој се као венац савила змија шарка; по глави јој гамиже мноштво разноврсних црва; око врата јој се такође обавила змија, чељушћу се својом упила у њене усне а репом је бије по ушима; друга огромна змија увила јој се око ногу, а чељушћу се упила у њене груди. Та жена ме руком својом зваше к себи и мољаше да јој помогнем. Близу ње беше завезан као ован, али са човечијим лицем. Мене спопаде страшна мука, и ја молих мога путовођу: Зашто је та жена у таквим мукама ту? — Он ми одговори: То је блудница; она се на земљи сва предала страстима, а овде добија уздарје за дела своја.

„Идући даље ми опет наиђосмо на грађевину веома велику и високу. Испод те грађевине бејаше огромна провалија са силним пламеном. Усред грађевине налажаше се стуб, обавијен змијама; за тај стуб беху причвршћени као неки широки кревети од дасака; сви су се ти кревети клатили; на њима је било врло много људи, сви они беху веома страшни; а страшила демони све те људе бацаху у провалију, па их из ове вилама и кукама вуцијаху у још безданију, где су бесповратно тонули. Ја се страховито уплаших, да и мене не баце тамо. А беше ту такав смрад, да сам се ја гушила од њега. Змије пак разјапљених чељусти покушаваху да ме прогутају. А у једне змије беху три главе. Одједном на ваздуху се појави света великомученица Варвара са чашом у рукама; путовођа ме овде беше оставио саму. Света Варвара ми рече: Не бој се! — Тада ми опет дође Анђео Чувар. И ја га упитах: За какве се грехе муче ови људи? — Он одговори: За содомске грехе - грехе неприродне и противприродне.

„После тога мој путовођа младић приведе ме к стакленим вратима; кроз њих ја видех огромну собу, у средини ње беху постављени столови: на њима шумљаху самовари, стајаху вина, на тањирима бејаху мишеви, жабе и разне друге гадости; за тим столовима сеђаше народ, а неки су играли у пламену; и сви ти људи силно грајаху, као да нешто захтевају, а страшила демони поливаху их врелом водом. На моје питање о овим људима, мој путовођа ми одговори: Они нису поштовали празнике; за време службе Божје они су пили, јели и пијанчили. — Недалеко од тих људи читава група играше у пламену и чим би престали играти, њих су приморавали да и надаље играју. То је зато, рече ми путовођа, што су они за време службе играли, и уживали у разним забавама. — У близини те грађевине ја угледах жену која је ходала и шкљоцала зубима тврди сублимат, трудећи се да га или испљује или прогута, али у томе није успевала. Мој путовођа ми објасни да је то њој зато што је била облапорна, халапљива.

„Затим ми уђосмо у једну омању зграду. Тамо видех неколико људи, обешених о таван за стомак и за језик; они су потресно јечали; мене спопаде силна мука, и ја упитах мог путовођу, зашто су тако обешени. Он ми одговори: Ти су људи кумови, живели су неваљало, имали су телесни грех међу собом.

„После тога ми опет кренусмо мрачним тесним путем, и поново наиђосмо на једну грађевину. Када уђосмо у њу ја угледах ово: човек стоји усред грађевине, кроз уши му провучени усијани ланци, крајевима прикован за два супротна зида, језик му изву-чен и два страхотна демона режу га тупим усијаним ножем. А видех ту и другога човека коме из ушију сукће пламен. И ја са великим страхом упитах мог младог путовођу: Зашто је овако мучење наложено за њих? — Он одговори: Онај први разговарао је у цркви за време богослужења; зато му стружу језик; а што је стајао немарно и није слушао оно што се пева и чита, зато је овде прикован ланцима. А ономе другоме пламен сукће из ушију зато што је слушао клевету и преносио је другима.

„Из ове грађевине ми отидосмо на ледени студенац, крај кога сеђаше жена и кутлачом разливаше воду на обе стране. Ја упитах мога путовођу, шта та жена ради. Он ми одговори: Она је за живота свога на земљи продавала млеко мешајући га са водом; и зато је сада приморана да одваја воду од млека.

„Од тог студенца водио је мрачан, тесан пут. Мој млади путовођа ишао је брзо, просто је летео, а мене је већ вукао за руку, пошто нисам била у стању да га сустижем. Ја му рекох да више немам снаге да идем, а он ми рече: Буди бодра, крсти се и путуј! — Ја осетих како ступисмо на лествицу, и таман стадосмо на трећу пречагу, крај наших ногу паде човек и стровали се у пучину која се простирала под лествицом. Страшила се опет стадоше појављивати, и ја се силно уплаших. Када прођосмо лествицу, ја упитах мог путовођу, зашто су оног човека стровалили у пу-чину. Он ми одговори: Тај човек је прошао сва митарства, али ово није могао проћи, јер је био свиреп и немилосрдан.

Путујући од те лествице, ја сам једва сустизала мог путовођу, пошто је ишао брзо. Одједном ја чух страховиту хуку, и испред себе угледах пламен. Ту мог путовође нестаде, и ја се обретох крај огњене реке: вода се у њој силно таласала, али то не беху обични таласи, већ некако нарочито високи и окомити; у тој реци народа беше врло много; преко те реке беху пребачене две танке мотке; и ја угледах мога путовођу на другој страни реке. Он ми говораше: Пређи овамо! — А ја му одговорах да се бојим, упашћу у реку, и зато не смем да кренем. На то одвраћаше: Хајде, не бој се! та ти ме знаш. — Не, ја не знам тебе, одговарах ја њему, јер код нас нема таквих као што си ти. — Он ми опет рече: Ти знаш мене; од младости своје ти си ме волела, и мени се молила; и ја сам те одвео у манастир и тамо сместио; а сада си ме заборавила, и ево две године како се не молиш мени. — Не, ја не познајем тебе, одговорих му ја опет. — Ја сам великомученик Георгије, рече ми он; и при тим речима приближи се к мени. До тог тренутка страшила демонска ме гоњаху, говорећи да нико не може мимоићи ту реку.

Свети Георгије ме узе за руку и поведе преко реке, а Анђео Чувар лећаше. Са обе стране појавише се два зида, те ја и не видех реку, и без икаквог страха пређох на другу страну са светим великомучеником Георгијем. И онда ми пођосмо обалом реке; у њој бејаше мноштво народа; сви се они стараху да на неки начин искоче из реке, али су поново тонули громко вичући: О, тешко мени! тешко мени! — У реци ја угледах познатог ми сељака из нашег села који викаше к мени: Шта ћеш ти овде? иди одавде, ти ниси у стању отрпети ни једну варницу овога пламена. — У том тренутку осетих како ми једна варница паде на леву руку, и ја уздрхтах. И упитах светог великомученика Георгија, за какве грехе су ови људи на таквим мукама. Он ми одговори: овде се налазе самоубице, и хришћани који су се само називали хришћани а чинили су дела нехришћанска. Сви ти људи биће испод неверних у овој реци; и ослободити душу из ове реке врло је тешко; треба много молитава и труда за такво ослобођење.

„Идући дуго обалом те реке, ми приметисмо да је народа у реци све мање и мање; најзад стигосмо до једног широког моста, и ми пређосмо преко њега. Одједном ја угледах дубок снег, и ми се обретосмо у страшној мећави; ја сам са великом муком једва ишла; хладноћа беше тако ужасна да ја осетих како ми се сви делови тела почеше кочити од хладноће. Тада ми свети великомученик Георгије рече: Буди бодра и крсти се! — Утом наиђосмо на велико поље, покривено ледом: лед беше врло дебео, и опет страховита мећава. Ту светог Георгија нестаде. И ја тамо распознах монахе по одећи; седе они, коса им растресена, сви дрхте од хладноће и силно цвокоћу зубима. Мени их би веома жао, и стадох се питати, зашто су ти монаси запали овде. Али, не видећи светог Георгија, мене спопаде страх, и ја помислих да ћу и ја морати остати овде. Но утом ја осетих неку топлину око себе, и одједном угледах недалеко од себе светог Георгија који ми рече: Ови монаси живљаху у манастиру, и носећи ризу Царице Небеске живљаху немарно, послушања обављаху нерадо, и роптаху на трпезу; тамо, на земљи, они много брбљаху језицима, а овде их Господ примора да цвокоћу зубима. Но на молитве Царице Небеске они су избављени од веч-нога пламена.

„Са тога поља ми кренусмо даље: осећала сам да бива све топлије и топлије; нека необична светлост разливала се по том крају по коме смо путовали. Одједном ја угледах огромно поље, покривено травом и цвећем, а средином је текла мала речица. Свети Георгије ми рече: То је обаћана земља; њу ће наследити кротки. — Мене обузе таква радост, да се стадох осмехивати. И уколико смо даље ишли, утолико су трава и цвеће постајали лепши; а светлост се разливала као да је сијало не једно сунце. Усред тог поља дизао се огроман грам, а близу њега налажаше се трем. У трему висијаше много црних мантија, у којима сахрањују.

Ми уђосмо у паперту храма; и ја чух тамо дивно певање, да се речима описати не може. Певали су: „Свјат, Свјат, Свјат", и: „Воскресеније Христово видјевше". Унутрашњост храма беше такве красоте, да је немогуће описати. Врата која су водила у храм беху као од бисера и пресијаваху се разноврсним пламеним бојама. У храму беше врло много стубова; око њих стајаху монахиње. Због огромности храма њих је изгледало врло мало. Ја познадох неке наше још на земљи живе монахиње и искушенице, али свети Георгије ми рече:

Пази, када се вратиш назад на земљу, не говори никоме које си од оних што још живе на земљи видела овде, да се те личности, дознавши то о себи, не би погордиле. А остало, што ти нисам забранио, можеш све причати. — У храму пак бејаше тако необично пријатно, да ја невољно ускликнух: О, Господе мили! Господе Благи! — У средини храма дизала се огромна гора, као кристална; она се преливала у разним дуганим бојама; но кад ја бацих поглед на сам врх горе, тамо блисташе таква светлост, да ја тај блесак не могох издржати и брзо оборих главу. Свети Георгије ми рече: Овај храм је спремљен за монахе последњих времена, но њих ће бити мало; нема сада на земљи наставника и руководитеља, и мало се њих могу спасти. Али зато, какво је блаженство припремио Господ за њих!

„Дивећи се свој красоти тој, ја само једно говорах: Господе мој! Господе! — Утом, свети Георгије одједном рече: Погледај! Погледај! ено Царица Небеска силази к нама! — Ја погледах, и угледах Највеличанственију Жену, красоте неисказане, са круном и у порфири; Она силажаше по ваздуху, осмехиваше се, и приђе ми тако близу да је хтедох обема рукама ухватити, и ја кликнух: „О Царице Небеска! - А Она, осмехујући се, прекрсти ме трипута и тихо рече: Свети Георгије, врати ту душу натраг. — Свети Георгије ми рече: Моли се Њој, моли свагда! Она је заступница свих хришћана; дан и ноћ Она се моли пред Сином и Богом; а нарочито се моли за монахе, да не би посрамили ризу Њену коју носе.

„Ту је видех где све по два и два прилазе и клањајући се целивају Еванђеље и икону; и ја са светим Георгијем приђох, и поклонивши се целивах икону и Еванђеље. На аналоју лежаше Еванђеље и икона Божје Матере.

„Када изађосмо их храма, ми уђосмо у други храм који беше поред овога, само далеко мањи. У средини ова храма беху три стола, засута најразноврснијим цвећем; око столова стајаху прекрасни младићи и сеђаху дечаци и плетијаху венце од цвећа; младићи учаху дечаке да плету венце; и сви заједно певаху врло лепо: Алилуја! — Међу дечацима ја угледах свога братанца који је умро ове године; видевши ме он се осмехну, али ми не приђе; и мени би врло жао што он не проговори ни речи са мном. Ту ја стајах дуго, и није ми се хтело да идем. Али свети Георгије ме узе за руку, и ми изађосмо из храма. На моје питање, за кога плету ове венце, свети Георгије одговори: За праведнике.

„Недалеко од тог храма ја угледах три манастира. Свети Георгије ми рече: То је манастир Ваведењских игуманија. — Када им се приближисмо, из једног манасира изиђе, недавно умрла, наша игуманија Рафаила. Она се обрати мени и рече: Ти си, Текла, већ овде? Но, ја те још нећу узети; теби се ваља још потрудити у твојој обитељи. — Још ме она упита како живимо. А када јој ја стадох причати, она ми рече: Све знам. Нека Господ помогне матери Аполина-рији; ја се за њу и за све сестре молим. — Када мати оде од мене, ја пођох к лепој кућици. Код врата кућице ја угледах своју старицу монахињу Људмилу; она отвори врата и радосно ми рече: Гле, и ти си дошла овамо; али за тебе је још рано, ја те још нећу узети. — Она ме онда уведе у келију, која беше пуна икона; и беше ту веома пријатно. Затим она седе за сто и нешто писаше. Но чим зазвони звоно, старица рече: Сада иди дома, а мени ваља ићи на свету ли-тургију.

„Када изиђох од ње, сретох мати Поликсенију; она ми се веома обрадова и рече: „Ех, Текла, ти си већ овде? Но још је рано за тебе. — Мати Поликсенија ме срдачно загрли и показа ми своју келију: лепу приземну кућицу. И рече ми: Ја све знам; молим се за своје келејнице и жао ми их је. — А кад она оде, ја сретох своју прву старицу. Она ми се такође веома обрадова, усрдно ме загрли, говорећи ми: И ти си, Текла, дошла к нама? — Ја је упитах: Мати, Ви сте умрли, је ли Вам добро овде? — Она одговори: Раније ми није било нарочито добро. Сама знаш, живела сам с народом; било је много греха. Али сестре за шест недеља умолише за мене; сада ми је врло добро.

Она оде од мене; ја остадох усред поља. Утом се опет појави свети Георгије, и ми кренусмо даље. Поље биваше све лепше и лепше; у даљини се видела капија. Одједиом ја угледах: пољем иду монаси, групе и групе, у белим светлим и златотканим мантијама, са златним и сребрним венцима. Иђаше многи и архијереји у златним одеждама, са крстовима у венцима. У петој групи ја познадох свог свештеника, врло узорног живота. Испред монахиња иђаху игуманије са жезловима; међу монахињама распознадох многе преминуле сестре; неке расофорке беху у белим мантијама са златним венцима; неке држаху у рукама букете дивнога цвећа. Све познате монахиње клањаху ми се и осмехиваху се; а једна искушеница рече: Текла, и ти си дошла к нама? но не коначно, јер се мораш вратити натраг. — На челу свештенства иђаше архијереј у митри, сав у злату и са крстом у руци. У петој групи ја распознадох три јеромонаха из Тихвинског Великог манастира, међу њима и оца Клавдијана; они држаху крстове у рукама. Сви они беху радосни и весели, и сви као да беху једних година, тридесетих. Мирјани пак иђаху са једне и друге стране; њих беше тако много, као комараца у ваздуху. Сви они пролажаху кроз капију. Одједном појави се близу мене седи старчић у блиставој одежди са крстовима; ја у њему познадох светог Николаја. Он ми рече: Хајдмо! Теби се ваља вратити натраг.

„И ми пођосмо заједно. И стигосмо на друго поље, које је личило на нашу манастирску ливаду; само ток реке као да је други. На том пољу ја угледах наше мо-нахиње и искушенице; неке носе траву, неке преврћу сено; све је некако светло и радосно у њих; оне певају врло дивну песму: „Пресвјетлиј Ангел мој Господењ". Одједном у ваздуху као да нешто блесну, и ја угледах мали венац над тим местом где рађаху наше сестре; венац бејаше златан, и постајаше све већи, док најзад не обухвати ову ливаду; и он се час подизао, час опет спу-штао; у том као да с источне стране долажаше игуманија са жезлом и закрштаваше све сестре. Тада се ја окренух и погледах на другу страну реке. Тамо беше врло мрачно; на самој обали стајаху наше манастирске сестре; косе им беху расплетене; оне као да су хтеле да пређу на ову страну; али чим би пришле ближе, обала се пред њима осипала, те су се уствари оне све више и више удаљавале. Мени их би веома жао. Одједном преда ме стаде са крстом отац Клавдијан у одјејању, и рече ми: Пази, не говори никоме коју си од сестара видела с оне стране реке; оне ће се, можда, дејством мило-срђа Божјег и покајати.

„После ових речи ја опет угледах поред себе светог Николаја; он ми рече: Сада Хајдмо! ја ћу те пратити. — И ми као дођосмо у келију; ја легох на кревет, а он се одмаче у угао и нестаде га. Утом се одједном отворише врата, и у келију уђе покојна наша мати игуманија Рафаила, у златотканој блиставој мандији и са венцем на глави; за њом уђе друга монахиња, висока, црномањаста, хаљине јој још блиставије, на глави јој круна. Она стаде иза матере игуманије и осмехиваше се, а мати приђе к мени и рече: Ти си сада болесна; нека ти се свешта масло и поправићеш се. Ваља ти се још потрудити у нашој обитељи. — И мати ме трипута закрсти. А ја је упитах: Мати, ко је то с вама? — Матушка ми одговори: То је наша благоверна царица схимонахиња Дарија. — А она стоји и осмехује се, и издалека ме закрсти; па онда нестадоше.

„После тога ја се пробудих, обухватих погледом ову келију, и сва ми се она учини прљава и мрачна после онога што сам видела. И ја наглас заридах што сам се пробудила, што сам опет на земљи усред овог блата. Спочетка ја ни једну од сестара што беху око мене не распознах; тако ми оне изгледаху ружне, црне, у поређењу са оним какве их видех у пољу и у оним поворкама. Убрзо затим ја потпуно дођох к себи, распознадох све сестре, и прве моје речи њима беху ове:

Сестре моје, никоме не чините зла! А шта ће вас за зло снаћи у оном свету, страшно је и помислити."

преузето из књиге
            „О бесмртности душе – искуства Православних хришћана“
            стр. 81-93

Издаје Манастир Велика Ремета
            Са благословом јеромонаха Стефана,

            Игумана Манастира Велика Ремета

Извор: православни-одговор.орг

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 18 децембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.