Ходите благословени Оца мојеї; примиüе Царсüво које вам је припремљено од постања света. (Мт 25,34) Идише од мене, проклеши, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. (Мт 25,41)

Приближава се Велики пост — време покајања — и ево, у претпоследњу недељу пред његов почетак, у такозвану Недељу месопусну (о Страшном суду), света Црква, настојећи да нас са нарочитом снагом привуче делотворном покајању, у данашњем јеванђељском началу и у живим и сјајним сликама богослужбених песама подсећа нас на предстојећи Други Христов долазак и Страшни Суд који нас очекује, последњи и коначни суд Божији над целим чoвечијим родом.

Кратко и сажето, али уједно величанствено и грозно, речима самог Господа нашег Исуса Христа, јеванђељско начало казује о Страшном суду, у чију истинитост зато не можемо да сумњамо:

А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве. Тада ће рећи цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојеја, примите Царство које вам је припремљено од постања света… А они што му стоје с леве стране чуће страшну пресуду: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим… И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Μτ 25, 31-46).

Чија осетљива душа неће задрхтати од саме помисли на овај заиста страшан призор! Али оно што ће се тада стварно збити, како нас учи света Црква, превазићи ће сваку човечију представу и поимање. Какав ужас ће обузети срца свих упорних, непокајаних грешника! Какав очајнички јаук ће се отети из груди оних који су за време свог земаљског живота безумно хулили на име Божије, ругали се светињи, подсмевали се Светој вери и Цркви, излагали подсмеху и порузи верујуће људе, па и сам овај Страшни суд, сматрајући себе, у непромишљеној гордости својој, одвећ „мудрим“; одвећ „ученим“ и „високообразованим“ да би веровали у Све оно што учи света Црква. Никакав човечији језик неће моћи да изрази бескрајно очајање које ће их тада обузети, али… биће већ касно.

Јер дође велики Дан Гнева његова, и ко може опстати? (Отк 6, 17).

То је дан Гнева и откривања праведнога суда Бога, који ће дати свакоме по делима његовим (Рим 2, 5-6), јер Бог је установио дан у који ће судити васељени по правди (Дап 17,31), да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло (2 Кор5,10). Свачија зла дела, чак и најскривенија, све тајне мисли и осећања, тежње и жеље разобличиће се тада јавно пред свима и испуниће се јасно речи које је Господ некад казао: Ништа није скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати (Лк 12,2).

Тада неће бити места никаквим оправдањима.

Кад види самог себе у својој pужној моралној наготи, свако ће осећати и бити свестан да га сви виде онаквог какав је стварно, у свим својим делима, речима и помислима. Свако ће осећати муку од гриже сопствене савести. Неподношљиво осећање стида обузеће оне који су за живота умели вешто да скривају своје грехе, своје срамотне страсти и пороке, и настојали да изгледају пред људима честити, поштени и побожни. То сазнање о свеопштости виђења грехова, ти прекори савести и осуде са свих страна тако ће притискати душу својом тежином да ће грешнику бити лакше ако горе падну и покрију га него да стоји тако, представљајући толико ружан и сраман призор за небеске и земаљске погледе. Многи ће тада помислити: „Боље би нам било да се нисмо родили На свет него да доживљавамо овакву срамоту“

Дакле, то ће бити уистину Страшан Суд. Страшан по својој неумитности, страшан по својој неопозивости и безусловности својих одлука, страшан по својим последицама за непокајане грешнике, јер за њих неће бити никаквих извињења, никаквих оправдања, никаквих олакшавајућих околности, ни сродство, ни пријатељство, ни везе, ни богатство, ни Слава — ништа неће помоћи тада.

И ђаво који их вараше (који обмањује грешнике мамцем греха) би бачен у језеро огњено и сумпорно, где је и звер (Антихрист) и лажни пророк, и биће мучени дан и ноћ у векове векова (Отк 20, 10).

А тамо, у то исто језеро огњено, заједно са ђаволом и његовим слугама, биће бачени и сви непокајани решници чија имена неће биши Записана у Књизи живота (Отк.20, 15):

А страшљивима (бојажљивима, који немају храбрости да буду хришћани) и невернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолоüоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру које Гори огњем и сумпором, што је друга смрт (Отк 21,8).

И то је сасвим природно и разумљиво, јер Господ није само бескрајно милосрдан него је и бескрајно праведан судија. У њему, како нас учи Реч Божија, на начин тајанствен и непојмљив за човечији ум, милост и исштна сретоше се, правда и мир целиваше се (Пс 84, 11). Он прашта и чини милост свим грешницима који се искрено кају, а упорне, тврдокорне и непокајане, као праведан Судија и Давалац плате, осуђује и кажњава.

Али ко је од нас без греха?

И шта да чинимо да бисмо избегли ту праведну осуду Божију на његовом последњем, Страшном суду?

Чини се да је одговор свима познат, јасан и разумљив: Треба се кајати!

Сила истинског покајања је таква да оно брише све наше грехе и неправде, ма колико они били тешки, и, убељујући одећу човечије душе, и највећег грешника може да покаже на суду као безгрешног граведника.

Света Црква нас пред почетак Великог поста и подсећа на Страшни суд управо зато да бисмо се пробудили из лакомислене безбрижности и греховне успаваности, у којима обично живимо, и да бисмо решили да се истински покајемо.

Ако се не покајете, као да нам она (Црква) тако говори речима самог Господа Исуса Христа, сви ћете тако изгинути. (Лк 13, 3).

Такво је, у најопштијим и најосновнијим цртама, учење наше свете православне хришћанске Цркве о Страшном суду и о неопходности покајања, какво је она свагда исповедала.

Авај, ово учење уопште није по вољи савременом, „модерном“ човеку, који пропада у жељама варљивим (Еф 4,22), који би хтео да греши некажњено, не кајући се и не мислећи о последицама. А још више је, свакако, ово учење непријатно непријатељу Божијем и непријатељу човечијег спасења — ђаволу — и свима онима који су успели да му продају своју душу, и који су за свакојака земаљска добра дали себе у верну службу њему.

И ево, управо зато смо у наше зло доба постали сведоци појаве потпуно новог учења, досад нечувеног у нашој Цркви, о томе да и Други Христов долазак и Страшни суд треба схватати некако „алегорично“, „у преносном смислу“, а не буквално, и да Страшни суд у суштини уопште неће бити страшан. Пропагатори таквог „учења“ веома самоуверено и ауторитативно тврде да су „мрачни фанатици, монаси, измислили“ све што смо напред изнели, а да савремени „просвећени хришћани“ не могу и не треба да верују у све то. (А како пак, поставља се питање, да не верују у оно што је јасно и одређено речено у Светом писму, ако већ не верују великим оцима Цркве и славним духоносним подвижницима које је прославила света Црква), јер је сам Христос, веле, рекао: не дођох да судим свету, него да спасем свет (позивајући се при томе на Јн 12, 47; Мт 18, 11 и Лк 9,56).

Још одавно смо упозорени да ће се лукавство сатане и његових слугу, нарочито у последња времена, пројављивати и тако што ће ради погубљења људи они вешто користити чак и текстове Светог писма, криво их тумачећи. (На таквом кривом тумачењу су и засноване све многобројне савремене секте.) Тако је и у овом случају: први пут Христос је дошао на земљу заиста да спасе свет, али други пут неће доћи да спасе свет, него да суди свету, при чему ће мерило овог суда, као што је сам рекао, бити реч коју је проповедао: Реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан (Јн 12,48), то јест: ко не буде држао учење које је Христос Спаситељ донео на земљу, тај ће бити осуђен на Страшном суду.

И коме ово може бити нејасно? — Само злонамерно настројеном уму.

Али како се може извртати оно што је у Светом писму тако јасно речено?

Ево, Он долази са облацима, и угледаће га свако око, и они који га прободоше, и заплакаће због њега сва племена земаљска. Да! Амин. (Отк 1,7 — упореди ово са Дап 1, 11). Ево, долазим ускоро, и плата моја са мном, да свакоме дам по делима његовим (Отк 22, 12), говори сам Господ.

Шта још може бити јасније и разумљивије од ових речи? Дакле, и суд ће несумњиво бити страшан, и плата ће свакоме по делима његовим бити, и пакао са вечним мукама за непокајане грешнике ће бити.

Јер ово захтева највиша божанска праведност, коју тако јасно осећа и чију савршену неопходност признаје и свако човечије срце неискварено и незатровано лажним мудровањем.

Међутим, представници новопечене јереси (саображавања) савремености, коју смо назвали „неохилијазам“ који верују у „прогрес човечанства“ и у „устројење Царства Божијег на земљи“ нипошто не желе да размишљају о крају света, о Другом Христовом доласку, о Страшном суду и о вечним пакленим мукама, које им предстоје ако остану при таквом свом настројењу. Они сами себи угађају и другима бацају прашину у очи погрешно проповеданом идејом „љубави“, која тобоже укида божанску истину и правосуђе, и више него наивно тврде да ће се Страшни суд наводно свести само на то да ћемо се „ужаснути окорелости нашег срца и оскудности љубави у нама“ и што ће „нас спопасти страх кад будемо видели да је мало љубави у нама“ (?!).

Поставља се питање: а зашто се ми не ужасавамо тога већ сада, живећи на земљи? Зашто се злобни, крвожедни џелати, који су тако сурово и немилосрдно уништили милионе потпуно невиних људи у нашој несрећној отаџбини, потпалој под власт сатаниста, нису нимало бојали да „виде мало љубави у себи“? Или ће сви свирепи злочинци, који су изгубили човечији лик, на Страшном суду изненада променити своју природу окорелу у крвавим злочинима и тренутно се претворити у кротке и незлобиве јагањце? Али такво учење не налазимо нигде у Светом писму. Није га знала никада током векова ни наша света Црква. Она је свагда учила и учи само о праведној плати свакоме по делима његовим.

Ах, та лажна, сладуњава, лицемерна фарисејска љубав, о којој воле непрестано да говоре ови савремени фарисеји, који, у стварности, „имају зле намере“ према својој браћи и који хоће да превазиђу самог Бога, Човекољубивог, али и праведног. А ми знамо да су сви истински хришћани у свим вековима свагда побуђивали Себе на врлински живот и да их је заиста ужасавала мисао о предстојећем Суду Божијем. Помишљам на страшни дан и жалим због својих дела злих. Како ћу одговараши бесмртноме Цару? С каквом ћу смелошћу погледати на Судију неваљалац ја? Милосрдни Оче, Сине Јединородни, Душе Свети, помилуј ме. — Тако су они молитвено вапили Богу са свом Црквом (Седалан Недеље месопусне). А свети оци подвижници поучавали су хришћане речима премудрог Сираха: Сећај се своје кончине и навек нећеш caгрешити (Сирах 7,36).

А ови савремени јеретици због нечега упорно уливају људима у главу да на Страшном суду неће бити ничег страшног и да се зато не треба бојати Страшног суда.

По свој прилици, свим благоразумним људима треба да буде јасно одакле води порекло ово очекивање и ко надахњује такве „проповеднике“ да тако уче.

Ово учење јасно произилази из оне карактеристичне усмерености и тежње савременог доба да помири људе са ђаволом, убеђујући их да ђаво уопште није страшан. Овако усмерени, ови „проповедници“ су почели чак и да идеализују ђавола, а сада настоје да представе ђавола као сасвим безазлено створење, са којим можемо имати најбоље односе, или као митско биће које можемо извргавати руглу и подсмеху, али кога не треба да се бојимо: његовим именом називају ресторане, трговачке фирме, па чак и ученике у школама, и при том свуда изображавају његов мефистофелски лик да би све навикли на његов изглед.

Укратко речено, ова нова „модерна“ идеологија „неохришћанства“ или, што је исто, „неохилијазма“ своди се на пароле (које, разуме се, не исказују тако отворено и без околишања): „Живите за своје задовољство! Грешите необуздано, колико хоћете и како хоћете, и ничега се не бојте! Бог је љубав и он ће свима све ионако опростити! А некаквог страшног ђавола и Страшни суд измислили су монаси фанатици, на чије бесмислице не треба обраћати пажњу!“

Отуда, из тог истог извора (свесно или несвесно) у нашој емигрантској средини непрестано се шири и усиљено пропагирање „балова маскарада“ које се временски поклапају са „покладама (белом недељом)“, управо са данима молитвеног помињања Страшног суда, а потом и Адамовог изгнања из раја (Недеља сиропусна). То је тобоже „празнична традиција царске Русије“ коју смо „дужни да нарочито чувамо“. А у царској Русији наши архипастири и пастири, прослављени светошћу живота, упорно су се борили против ове антихришћанске традиције, наслеђене из мрачног доба незнабоштва. Довољно је сетити се макар моћне и надахнуте беседе „о сирној седмици“ Светог Тихона Задонског, нашег „руског Златоуста“ у којој овај наш велики Божији угодник захтева од руских људи да „разуздана празновања поклада оповргавају и искорењују“ као „Зли обичај“ установљен у част паганских божанстава пијанства и разврата. А хришћанске „покладе“ су „радосна претпразништва уздржања“, „Светли почеци поста“, односно наша постепена припрема за наступајући Велики пост.

Ето како у савременом животу све тече сасвим противно истинском хришћанству. Ово, наравно, није случајно, без разлога. Све је ово вешта „обрада“ човека усмерена на његово одвраћање од Христа Спаситеља и добровољно прихватање Христовог противника, који треба да дође. У последње време ову „обраду“ врло препредено користећи људске слабости, страсти и похоте, ревносно врше „његове“ слуге које се сада – авај — често облаче у одежде свештенослужитеља. –

А што се тиче пакла са његовим вечним мукама, ми не треба да сумњамо у његово постојање: видели смо његово право предворје код нас, у нашој несрећној отаџбини, нарочито они који су провели неко време у бољшевичким затворима и логорима.

Онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт 8, 12) — овако је сам Христос Спаситељ више пута говорио о паклу, представљајући га сликовито.

Зато је за нас једини истински пут спасења да се, не мудрујући лукаво, у свему држимо исконског, неизмењивог учења наше свете Цркве, да верујемо онако како су веровали сви, свагда и свуда (Свети Викентије Лиpински), и да што даље од себе терамо све новопечене лажне учитеље, који дрско проглашавају неку „нову“ епоху у хришћанству, макар били обучени у свештене одежде. Јер из Речи Божије знамо да се и сам сатана претвара у анђела светлости, и да није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по делима њиховим (2 Kop 11, 14–15).

А савремени „модернисти“ — „неохилијасти“ — и отворени богоборци сатанисти — то су, уопште, људи истог духа, „истог табора“. Зато они у случају потребе тако лако налазе заједнички језик и међусобно се чак и мире, отуда и њихова инстинктивна благонаклоност и извесна окренутост ка црквама и религиозним организацијама које сарађују са богоборцима. Њихова душа је тамо, a не у истинитој Цркви Христовој.

Ипак, мора да буде потпуна опредељеност: или — или! У наше време, више но икада раније, недопустива је било каква дволичност и двосмисленост, било какво колебање „тамо-амо“, „храмање на обе ноге“ и „седење између две столице“… У свету се већ тако отворено одвија „просејавање“.

С ким смо ми? Бојимо ли се ми Страшног суда, ђавола и вечних мука, или верујемо у наступање неке „нове“, „светле“, „постхришћанске епохе“ — у „прогрес човечанства“?

Од тога ће зависити и наш удео у вечности.

Господе, избави ме од свакога незнања и заборавноти, и малодушности, и окамењене неосешљивости! (Из . двадесет четири молитава Светог Јована Златоустог“)

Човекољупче Спасе, Царе векова, пре него што стигне крај, обрати ме покајањем и помилуј ме. (Стихира у Недељу месопусну).