header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Са својим народом: шта заиста значи волети свој народ Штампај Е-пошта
петак, 30 август 2019

 Често се питамо – шта значи бити патриота. Поготово се питамо данас, кад је лажни патриотизам све веће искушење за Србе на путу ка тачки омега, и своје и светске историје. Горњомилановачки писац и есејиста, Миладин Ћосовић, сматра да је основа патриотизма поистовећење са својим страдалним народом.

У доба бомбардовања 1999, он у свом дневнику пише: “Повремено сам у себи носио неку врсту неспоразума са својим народом, са његовом традицијом. Сада када нас бомбардују, дефинитивно сам му поклонио срце. Наћи се у народу истјераном из свјетске заједнице, то значи дотаћи дно понижености одакле почињу коријени смисла живљења. Истина се не може дотаћи док се не прође кроз сопствени пораз, писала је мудра Симона Веј. Вјерујем у истину, али не ону коју људи намећу, већ ону коју Бог открива.“

Такав је и патриотизам Спасе Спасовића, Дражиног четника у германском логору, који својим иследницима јасно каже (у „Земљи Недођији“ Светог владике Николаја): “У ове подјармљене народе, намењене истребљењу, спада и мој народ. Нисам ја, господо, обожавалац мога народа, те да би био слеп за његове мане и грехове. Но у часу када неко самртно страда, нечовечно би било говорити о његовим манама и гресима. А мој народ самртно страда. Чак и окрутни Римљани, Пилат и његов капетан Голготске страже, имали су само похвалне речи за највећег Страдалника. Српски народ никад није знао много али је увек знао оно главно, оно што човека чини човеком и хришћанина хришћанином. И писмен и неписмен знали су оно главно. Од кад се крстом крстио и крст на своје барјаке ставио он је у личности Христовој гледао истину, а одсјај те истине у личностима Христових светитеља, витеза вере и мученика за веру, које је после њихове смрти радосно славио као живе бесмртнике. Славио их је као познаваоце истине, сведоке истине и браниоце истине.“ 

За разлику од другосрбијанских јуришника, који су у свом народу гледали и могли да виде само зло, Ћосовић не заборавља целину истине. Зато се обраћа другосрбијанским самомрсцима и поручује: “Срби су у прошлости носили у свом бићу и великодушност. Били су спремни да опросте злочине Хрвата у Другом свјетском рату само да је макар и један званичник изразио жаљење и поклонио се жртвама у Јасеновцу. Тито је с гађењем окретао главу од Јасеновца. Кад је хадезеовштина оживјела дух ендехазије, у Србима Крајишницима је букнуо страх, оживјеле су авети прошлости, видјели су духове својих кланих предака. У читавом свом бићу осјетили су се угроженим. Какву је другу реакцију од њих требало очекивати? Ви тзв. прозападни интелектуалци рећи ћете да су изабрали погрешно вријеме за рат. А кад су то имали право? Увијек су им га свјетске силе ускраћивале. Србомрзац Туђман и хадезеовштина у Хрватској и Алија Изетбеговић и исламски фундаментализам у Босни натјерали су Србе да ратују. Јесу ли имали алтернативу? Јесу: да се, пошто им је из Загреба и Сарајева послата јасна порука да су тамо сувишни, масовно иселе.“

Ћосовићев однос према патриотизму најдубље је хришћански, сасвим у складу са оним што је Солжењинцин писао у свом огледу „Покајање и самоограничење као категорије националног живота“: „Ми схватамо патриотизам као цјелосно и стално осјећање љубави за своју нацију уз служење њој, не кроз улагивање и одобравање њених неправедних претензија, него отвореношћу у оцјени њених порока, гријеха и кајања за њих. Требало би већ једном да схватимо да нема народа вјечно великих и вјечно благородних, то достојанство се с трудом заслужује, а лако губи. Треба знати и то да величина једног народа није у грмљавини труба, јер се физичка снага плаћа неисплативом духовном цијеном. И да се стварна величина народа налази у висини и степену његовог духовног раз- воја, у ширини душе, у ненаоружаној моралној чврстини …“

Ћосовић је спреман да критикује, али не и мрзи свој народ, поготово неће да га мрзи кад му то нареди србофобна Империја. Он зна шта је национални понос, али одлично види шта је његове несрећне сународнике, другосрбијанце, довело до аутошовинизма: “Национални понос није само солидарна везаност за своје, он је благотворна емоција, љубав; кад се народ воли, воли се и с манама, али и бори против њих. Вољети друге народе и са њима у невољи бити солидаран може само онај чије су емоције дубоко укотвљене у сопственом народу. А ви, априорни миротворци, шта је у основи вашег неспоразума са својима? Контроверзе у вашој личности, крхка осјећајност. Због мањка љубави у дјетињству рањиви сте, заостали хронични бол у психи стално вас тјера у неспоразуме са собом и другима, огорчени сте, носите терет увјерења да сте несхваћени, љубав и мржња у вама се надгорњвају, пуни сте лажних наткомпензација, ваш мали нарцис незадовољан је ако није у центру пажње. Човјек себе може бацити у бесцјење, али најтужнија и најбиједнија од свих позиција је кад се одрекне сопственог народа. Он је самоизгнаник.“

Ћосовић не заборавља патње свог народа не само из ближе, него и из даље прошлости; ако би заборавио те патње, он би могао да ампутира савест и да крене путем самопорицања, али он то не жели. Јер, гле како нам је било: “Вријеме трагичног стварања нове Србије. 1813. године, послије слома Првог српског устанка Порта је Србе ставила ван закона дванаест дана, читав народ означен је као дивљач за одстрел. Око пет хиљада сребреничке фукаре разлетјело се по Шумадији и Посавини да жари, пали, пљачка, убија, силује, одводи у робље. /…/ На београдској пијаци продавано је као робље 1800 дјевојака и младића, код Шапца бацило се у Саву и утопило 50 дјевојака – радије су пошле у смрт него да буду силоване и одведене у робље. (Данас у Шапцу у знак дужног памћења на мученичку смрт тих дјевојака дјелује хор познат као Хор педесет дјевојака.) Широм турске империје десетине хиљада српске младежи продавано је на пијацама као робље. Милош Обреновић је био свједок страдања народа, послије првих успјешних битака у Другом српском устанку пристао је да љуби скуте Марашлији само да би народ спасао од погибељи. И успио је. Ослобађање српских нахија наставио је дипломатијом и кесама злата. У Првом свјетском рату изгинуло је трећина српског становништа – најбоља, у Другом четвртина. Крвљу је исписана српска историја./…/ Могу ли ја градити став према роду својему, а да у њега не уградим историјско памћење? Не, не могу. И могу ли да га не поштујем кад је слободу дизао изнад живота? Не, не могу. Било је периода кад су Срби залуђивани неспособним вођама срљали у несреће, то се дешава и данас, али треба ли због тога осуђивати народ? Ја то не могу. Могу да га критикујем, и критикујем га, али чиним то са позиције моје и осјећајне и разумске укоријењености у Српство.“ 

А управо то и јесте пут Истине: прихватити и носити крст свога народа. Таква је била и мисао великог нашег мислиоца, Жарка Видовића, који је говорио: „Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо ‘логораши’, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице.“ Јер, по Видовићу, „суштина трагичне жртве је у томе да потомак прихвата дугове предака као своје… идентитет личности је заветни, клетвени, као када унук признаје дедин неплаћени дуг као свој, па – ако треба – и читавог живота настоји да тај дуг исплати.“

 

Извор: "Српски став"

Последњи пут ажурирано ( субота, 31 август 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.