На сајту „Саборност“ епархије браничевско-пожаревачке, објављено је „Обраћање епископа Игнатија полазницима веронауке“. С обзиром да смо у последње време у два наврата писали о епископу Игњатију Мидићу и његовим јересима (овде: и овде:), осврнућемо се на ово Игњатијево обраћање у циљу  разобличавања неких његових лажних учења.

Трагедија СПЦ, али и његова лична, је у томе што га је ватиканско-фанарска ложа препознала као потенцијалног издајника вере и нације, сиромашног младића који је зарад лагодног живота и  почасти спреман да прода веру и изда свој народ. А да није тога,  Добривоје Мидић био би, највероватније, учитељ у родном Кнез Селу код Ниша. То је, објективно, његов крајњи интелектуални домет.

Но, да видимо шта он пише.

 Напомена: Игњатијеве речи су у оквиру наводника >>...<<, а наше су у увученим пасусима, са плавом позадином.

>>ДРАГИ РОДИТЕЉИ И УЧЕНИЦИ, драга наша децо духовна,

Ближи се дан када ћете са својим дететом кренути у школу ради уписа у први, или наредни разред. Том приликом ви ћете се у његово име или у договору с њим изјаснити да ли ће оно учити православни катихизис, односно веронауку, или неће. Размислите добро, на вама и на вашем детету је велика одговорност. Ваш избор или савет ће можда суштински определити животни пут вашег детета. У име наше свете Цркве упућујемо вам стога ово пастирско писмо са намером да вам помогнемо у доношењу важне одлуке у вашем животу и у животу вашег детета.

Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања.<<

>>Просто речено, да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, државник, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква, заједно са вама родитељима, а уз пристанак ваше деце, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, урадиће неко други, али на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју и вашу децу?

Црква полази од тога да је човек икона Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету.<<

• И сад креће ројење јереси: „Бог је створио човека да би се преко њега пројављивао свету“, каже Игњатије. Постојање Божије, условљава се постојањем човека, јер се Бог, по Игњатију, пројављује свету само кроз човека (а шта је са анђелима?). Питање је: ком се то свету Бог пројављује, ако се човек апстрахије од света, као што чини Игњатије? Свети Владика Николај у свом „Катихизису“ учи да је Бог „сам себи довољан“, док Игњатије условљава постојање Божије постојањем човека, јер Бог не постоји, ако га човек не  пројављује и не сазнаје. Ето до како  страхотних консеквенци доводе Игњатије небулозе!

Погледајмо даље…

       >>То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао човек и који је присутан преко људи у Литургијској заједници.<<

• „Исус је присутан преко људи у Литургијској заједници“, каже Игњатије. Шта то значи, да се Исус оваплоћује у сваког члана „литургијске заједнице“, и да само тако бива присутан на Литургији и свету? Црква учи да је Христос на Литургији иконизован у лику епископа, а реално присутан у Светом Причешћу, истинском Телу и истинској Крви Његовој, док Игњатије обоготворује човека, који и Богу и Његовом Сину даје постојање: Богу тако што га пројављује свету, а Христу тако што га оприсутњује у свету кроз чланове литургијске заједнице! На жалост, ово је час и власт таме, па овог јеретика и хулитеља нема ко да рашчини и пошаље у неки манастир да чува овце и окајава своје грехове (није ни за певницу, јер не уме да пева)!

>>Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као и свако друго живинче и не разликује се од њих. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје идеја, која се често окреће против човека и његовог достојанства.<<

• Игњатијев исказ у горњем цитату узећемо као његову намеру да звучи учено. Јер би се, у супротном, опет морала апострофирати јерес да је Бог неодвојив од човека.

>>Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације овог народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих.<<

• У горњем цитату, поред конфузије, постоје и јереси. Пре свега, колико мора да буде просветљен вероучитељ који ће успети да деци од 7 или више година објасни Игњатијеву новотарско-схоластичку терминологију, типа „заједница са Богом у Христу“?

>>Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан.<<

• Читајући горње речи и комарачка свест би се запитала: је л' Игњатије свестан глупости које изговара и пише?! Или су му јереси начисто помрачиле ум? Или је обоготворио себе, па преиспитивање и разумско читање својих небулоза сматра јересју? Јер која то бића осим човека желе бесмртност? Можда мајмуни? И како је желе ако је нису ни свесни, што и сам Игњатије тврди? Ако је ње само човек свестан, пошто само он има свест, у чему је поента помињања других бића у контексту бесмртности? Но, како рече Отац Јустин, где ђаво забоде своје канџе, ту престаје свака логика.

 >>Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се не завршава смрћу.<<

• Овоземаљски живот се, у сваком случају, завршава смрћу. Зато његов смисао не може бити у његовом пуком незавршавању, односно трајању. Његов смисао се очитује тек у ономе што следи после смрти, односно утакању овоземаљског живота у вечни живот, тачније - задобијању Царства Божијега. Смисао једино има живот који се по телесној смрти продужује у вечности, „тамо одакле одбеже сваки бол, туга и уздисање и тамо где је живот бесконачни“. Али, као што већ рекосмо, новотарцима не одговара учење Цркве о загробном животу, јер царство је њихово од овога света.

>>Ако човек пристане на то да је смрт свему крај, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Та заједница се може остварити једино у Литургији као заједници са другим људима, зато што се Бог открива једино у Христу као човеку, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију.<<

• Бог се откривао и открива људима на много начина, и не само кроз Сина Својега (нпр. Мојсију у несагоривој купини, Светом Пророку Илији у тихом поветарцу, итд.), кроз кога се, истина, открио у најпотпунијем виду, тако да је Христос рекао Апостолима у опроштајној беседи „..Који виде мене, виде Оца“ (Јн.14,9). Игњатијева тврдња да се „Бог открива једино у Христу као човеку“, је још једна његова јерес, јер раздваја две природе Христове, божанску и човечанску, које су у Личности Богочовека ипостасно сједињене на тајанствен начин: неразлучно, недељиво, несливено и неизменљиво. Преподобни Отац наш Јустин Ћелијски о томе овако богословствује:

   „Сва дела Господа Христа — дела су једне Ипостаси; сва осећања Господа Христа — осећања су једне Ипостаси; све мисли Господа Христа — мисли су једне Ипостаси; све биће Господа Христа — биће је једне Ипостаси; сав живот Господа Христа — живот је једне Ипостаси; сав подвиг искупљења и спасења Господа Христа — подвиг је једне Ипостаси.“

Али, на волшебан начин, православна догматика Оца Јустина је избачена са Богословског факултета у Београду и уведена јеретичка Зизиуласовско-ињатијевска.

>>У обликовању наше будућности учествујемо сви, ви децо, ви родитељи, држава преко школе и ми као Црква. Једино сви заједно можемо стићи до циља.<<

• Суморна је будућност српског народа и Цркве у чијем грађењу учествују новотарци. У читавој трагедији веронауке у српским школама (тамо где се предаје по Игњатијевим уџбеницима), делимична је утеха што деца од тога скоро ништа не разумеју (када смо, прочитавши прве Игњатијеве уџбенике, негде 2001. године, рекли нешем духовнику: „Оче, па ово није за децу“, он је одговорио: „То није ни за кога“). Али ће несагледива штета бити у томе што ће према таквом, кривотвореном Православљу, стећи одбојност за цео живот (попут некадашњег односа према марксизму), коју ће моћи да превладају само уз помоћ посебне милости Божије.

>>Милошћу Божијом, Ваш епископ и заступник пред Богом,

Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије<<

• Епископ, али не по милости Божијој, већ по допуштењу Божијем. И, на жалост, још увек у чину епископском, јер је СПЦ окупирана, те нема ко да га рашчини, иако је због својих јереси тужен Сабору још пре десетак година. Но, оно што је људима немогуће, Богу је могуће!