header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ненад Кнежевић о интервјуу бискупа Гргура за "Дојче веле" или Deutschland, Deutschland über alles! Штампај Е-пошта
понедељак, 07 октобар 2019

 Сапуничаста глорификације Немаца и немачке (под)културе

         У новије вријеме Косовски Завјет схватам само као то, да човјек штити другог човјека! Границе и разграничења нису епохално откриће за 21. вијек! За стање у Епархији одговорни су моји предходници и начин рада из Србије! Ангела Меркел је показала хришћански етос! Нациоализам је увек примитивизам! Повежимо се са Њемачком и постанимо поновно велики и озбиљан народ!

Епископ Диселдорфски и све Немачке Г. Григорије дао је интервју за Дојче Веле. Он је одговарао на разна питања: о стању у Епархији; о његовим претходницима на епископском трону; о границама и разграничењу; о проблему решавања Косметског питања; о национализму итд. Упада у очи да владика Григорије том приликом ни једном једином речју није поменуо кључне ставове СПЦ по питању Косова и Метохије а то су: поштовање резолуције 1244 и став СПЦ да није за поделу Космета као и да су Косово и Метохија неотуђиви и саставни део Републике Србије.

Ни помена о резолуцији 1244 и о ставу СПЦ да је Космет део Републике Србије

Одговарајући на питање о Космету и предлогу за разграничење Срба и Албанаца, епископ Григорије уопште није поменуо резолуцију 1244 нити је јасно истакао кључне ставове два последња СА Сабора СПЦ. Он је у интервјуу међутим истакао следеће:

«Што се тиче Косова и Метохије ја мислим да Црква има један јасан и недвосмислен став, а то је да људи на Косову и Метохији морају бити заштићени, да нико не смије бити угрожен, и да без обзира на то што неко овако или онако тумачи Косовски Завјет, ја, у новије вријеме, говорим о томе да Косовски Завет схватам само као то, да човјек треба да штити другог човјека. Наш је став да сви људи који живе на Косову и Метохији треба да имају слободу кретања, вјероисповјести, живљења, грађења, рада … итд. Да се уважавају разлике ако је неко Албанац или Муслиман или било шта друго. То нема никаквог разлога да не буде прихваћено и уважено, и то је неки став који ја лично заступам. Мислим да је то став већине људи у нашој Цркви. С друге стране, показује се да су државе имале неке идеје о разграничењима, о оваквим и онаквим идејама. Постојала је та прича о плану разграничења, ал никад се то није ништа јасно рекло. На крају је испало да ли тај план уопште постоји. У сваком случају то је још једна комплексна ситуација која је настала на Балкану и у вријеме комунизма и у вријеме Отоманске империје. Били су ти Балкански ратови, па Први свјетски рат, и тако даље. До дана данашњег немамо разријешено то питање, ни српско ни албанско. Ја немам претензију да као епископ и свештеник могу да га разријешим, али као хришћанин могу да кажем да нико никога не треба да угрожава, и свако свакога треба да уважава. И то је у ствари оно за шта Црква мора да се залаже, за шта сваки хришћанин мора да се залаже. Што се тиче разграничења, ја имам то искуство. И то сам негдје и говорио. Дакле, имате границу између моје Херцеговине и Црне Горе и Хрватске, да је сваких десет минута граница. И то је изгледало, онако, као велико остварење. Хрвати имају своју државу, Дубровник је одвојен од «варвара» са истока и сјевера, и одједном се догодило да сад у Дубровнику нема радника. И већ двије-три хиљаде (српских) младића и дјевојака ради у Дубровнику. Једина разлика од сад и прије је да сад морају да прелазе границу. Моја главна теза коју сам на својој кожи и на својој души доживио у БиХ, да је глупа та теза како ћемо ми да живимо добро, кад се разграничимо једних поред других. Не, ми не можемо да живимо једни поред других. И кад се разграничимо, ми ћемо да живимо једни са другима. Јер први сусјед је наш судионик у животу. И сад погледајте тамо те мале земљице, мале народе, који се дјеле у милион парчића, а овдје имамо велику Француску и велику Њемачку, па ако хоћете у економском смислу и велику Холандију, али нема граница. И онда како можемо у 21. вијеку да кажемо да је епохално откриће – разграничење».

Ако се на питање о Косову и Метохији прескочи резолуција 1244 и главни ставови СПЦ који су поновљени на два претходна Света Архијерејска Сабора СПЦ, као што је то глатко прескочио владика Григорије, онда о чему другоме и причати? Стиче се утисак да је владика Григорије приликом одговарања на питања о Космету и разграничењу више личио на неког политичара него епископа јер само је политичарима својствено да толико замагљују ствари, прескачу одговоре на питања и дају лажну слику става СПЦ по питању јужне српске покрајине.

За лоше стање у Епархији одговорни су предходници и начин рада из Србије

Осврћући се на стање у епархији владика Григорије је критички наступио према начину рада својих предходника на трону своје нове Епархије. Он је том приликом измећу осталог истакао следеће:

«Моји предходници су најчешће преносили начин рада из Србије у Њемачку а то није било могуће. И зато је дошло до губљења тла под ногама. И онда смо дошли у ситуацију у коју смо дошли».

Владика Григорије који је родом из села Планинице у централној Босни, оптужујући своје предходнике за некакав начин рада из Србије, није ни приближно показао елементарно смирење или пак хришћанску љубав нити је пак говорио потпуну истину. Наиме, неистина је да су његови предходници доминантно користили начин рада из Србије јер његова три предходника уопште нису ни дошли из Србије. Ко још преноси начин рада из државе из које није дошао? Пре њега у Немачкој је као епископ администратор кратко време био преосвећени владика Андреј који је рођен у истој тој држави Немачкој, који је паралелно био и остао епископ у Аустрији и Швајцарској и који је васпитан је на западу. Са Србијом и начином рада из Србије епископ Андреј нема пуно додирних тачака. Пре епископа Андреја у Немачкој је као епископ био преосвећени владика Сергије који је као и владика Григорије дошао из државе Босне и Херцеговине. Значи ни овај епископ за Немачку није дошао из државе Србије нити је стога могао форсирати начин рада из Србије. Пре епископа Сергија у Немачкој је више деценија био преосвећени епископ Константин, који је такође дошао из Босне и Херцеговине. Где је онда епископ Григорије код својих предходника на епископском трону у Немачкој видео начин рада из Србије и шта је то уопште «начин рада из Србије», остала је загонетка свакоме ко је пажљивије гледао интервју. Посебно због тога јер су његови предходници углавном били из БиХ што, зачудо ли, ни најмање није подстакло владику Григорија да употреби на пример далеко примеренију кованицу – «начин рада из БиХ». Ал, шта ћеш. Воли човек да попује Србији у другосрбијанском маниру, посебно преко западних медија, па то ти је …

Дивљење Ангели Меркел и подршка земаљама ЕУ које су широко отворене за мигранте

Говорећи о миграционој политици и великој навали миграната на Европу, епископ Григорије је више говорио као да је неки од чланова Европске Комисије или неког банкарског лобија за дехристијанизацију и исламизацију Европе, него као православни епископ. Он је у свом одговору о мигрантској политици а кроз похвале политике Ангеле Меркел између осталог нагласио:

«Нисам имао прилику да видим госпођу Меркел или да с њом разговарам, али сам видиео да је то једна снажна личност. Са друге стране увијек имам ту свијест о томе да је она ћерка једног протестантског свештеника, и да је као таква сигурно носила и тај хришћанскии етос, и ту хришћанску етику, и гледала са те стране на те људе, као на некога коме треба помоћи. То је једна димнзија, та хришћанска, која је њу можда подстакла да каже ту реч – Успјећемо! Заиста то сматрам добронамјерним и из још једног разлога, зато што, колико живим у Њемачкој, годину и више дана, видим да је Њемачка уствари најмоћнија и најснажнија земља у Европи. Њемачка има такав један приступ, да се тим људима изађе у сусрет, и да им се помогне, што ја сматрам дубоко хришћанским задатком. То једино може Њемачка. То не могу мале земље. Мале земље то неће јер мале земље имају страх (од миграната). Поменули смо те мале земље које страхују, које подижу жице. По мени је то могуће врло лако објаснити. Ту постоји један страх од странаца, и он је разумљив, али жица никад неће помоћи никоме. И у том смислу ја то доживљавам као једну слабост тих малих земаља. И не замјерам им, али морамо да увидимо да је то слабост. У том погледу је јако важно да нагласимо да је Њемачка, тим што је урадила, показала одговорност».

Стварност је на жалост и у суштини потпуно супротна оваквим сапунастим и ружичастим Дојче Веле бајкама владике Григорија. Немачка је својим попуштањем пред притиском банкарског нехришћанског лобија показала да је постала најобичнија ропкиња христофобне Европске Комисије а не господарица своје судбине. Милион муслиманских миграната из арапског света довели су Немачку до ивице унутрашњих сукоба; до масовног повећања криминалних дела и уличног насиља; до вишеструког повећања броја убистава и силовања; до демографског дисбаланса и нагле исламизације немачког друштва. Да ли је то снага или капитулација Немачке? И духовним слепцима је јасно да се ради о скоро потпуној капитулације последњих остатака било чега хришћанског у немачком народу пред антихришћанском диктатуром банкарске врхушке ЕУ и корумпиране немачке државне бирократије. Кога онда «фарба» владика Григорије и чему се уопште диви и радује? Исламизацији Европе?

Национализам је по фенси и постмодернистичком владици Григорију увек примитивизам

Говорећи о националним деобама у БиХ и на Балкану, владика Григорије је наступао као екстремно помодарни космополита и велики противник национализма било које врсте. Иако је, примера ради, највећи Србин после светога Саве – свети владика Николај Жички, о национализму говорио дијаметрално различито, то није спречило фенси владику Григорија да о национализму каже следеће:

«У новије вријеме је дошло до тог национализма али због тога што ми отприлике, тамо у Босни и Херцеговини каснимо за неких стотињак до сто педесет година. Оно што се дешавало у Европи у 19. вијеку то се у Босни догађало у наше дане. И због тога је тај национализам на том нивоу, да кажемо, пренаглашености. И као и сваки пут, национализам ће проћи. Неко је рекао, Хегел или Хајдегер – национализам је увијек примитивизам. Из примитивизма се мора изаћи. Доћи ће до развоја и људи ће схватити да је то примитивизам».

За разлику од преко ноћи на национализам гадљивог владике Григорија, или пак од њега поменутих Хајдегера или Хегела, који су национализму давно рекли то «узвишено», «културно» и немачко – фуј, национализам за светога владику Николаја Жичког није примитивизам. За светог Николаја истински национализам је једна узвишена врлина. Ево шта каже св.владика Николај: «Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, другом њивом Господњом. Сав труд његов над народом српским, сву ужурбану и многосртуку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљавајући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу». Којој пак Цркви стреми епископ Григорије, са својим пријатељем по духовном оцу, епископом Максимом, јасно је и комарачкој интелигенцији.

Срцепарајућа усхићења немачком културом и Немцима као јединим настављачима грчке философије

Сви патетични, намештени и срцепарајући интервјуи, па и овај интервју Дојче Велеа са владиком Григоријем, обично имају један сапунасти крај са елементима холивудске мелодраме. Тако је било и овај пут. Желећи да се што више допадне Немцима и новом европском духу и говорећи о одјецима грчке философије у Европи, епископ Немачки Григорије је на крају интервјуа између осталог пао у још један лоше одглумљени и намештени севдах, рекавши:

«Једини прави настављачи грчке философије су управо Њемци. Кад кажете Платон, Сократ, Аристотел, ви у ново вријеме не можете да кажете ако не поменете Кант, Лајбниц или било који велики философ који је у ствари живео у Њемачкој. Дакле, наша срећа је да се налазимо на том путу између Грчке и Њемачке. И не може да и нас не закачи та моћна култура и моћна цивилизација. Лаза Лазаревић, и наши прави приповједачи су се напајали код великих њемачких писаца. Наши пјесници, као што је Јова Јовановић Змај, су вукли одавде то што је најљепше. Да не говорим да је музика незамислива без Њемаца итд. Нијемци јесу велики народ и у културном и у ратничком смислу. Али и ми Срби нисмо били кукавице у том ратничком смислу, него смо били људи и јунаци врло често. Наше повезивање са њемачком културом јесте најбољи пут и најбољи начин да и ми поново будемо оно што потенцијално можемо бити. Озбиљан и велики народ.»

Шта рећи после овакве полтронски неумерене глорификације немачке културе? Или које питање поставити? Шта би, на пример, после свих тих «културних» немачких бомбардовања Србије и Срба, после свих немачко српских ратова, после свих «културно» поубијаних српских ђака у Шумарицама, после свих тих центара блиставе немачке културе – Матхаузена, Аушвица или Треблинке, после свих Бањица и Албанских Голгота, после свих «културних» НАТО уранијумских бомби 1999 -те и немачког признавања монструозне и подкултурне квазидржаве Косово, након оваквог глорификовања модерне Европе, Немаца и Немачке од стране епископа Григорија, рекао свети владика Николај Жички? Шта би он, највећи Србин после светога Саве, казао о предлогу српског владике за Немачку, да је за Србе најбољи пут – повезивање са немачком културом? Само нам владика Григорије није дефинисао којом културом? Оном протестанско јеретичком. Или римокатоличко јеретичком? Или хеленистичко-философско јеретичком? Или оном национал-социјалистичком? Или овом најновијом, отворено сатанистичком, постмодерном, банкарском и нехришћанском културом фрау Ангеле Меркел и окупиране и понижене Немачке?

Подсетимо се само неких отрежњујућих речи светог владике Николаја Жичког, којима све Григоријеве бајковите и сапунасте глорификације Немаца и модерне Европе, као и све његове тежње да се повежемо на немачку културу, развејава у ништавило:

«Модерна Европа је синоним смрти. Европа је јерес. А свака јерес хришћанска је гора од незнабоштва. Зашто је српски народ тако горко настрадао? Зато што се одвојио од својих богоносних отаца и витезова и пошао за безбожницима и јеретицима европским».

После делимично цитираног бламирања и срамоћења СПЦ од стране епископа Григорија, можемо слободно поставити и једно додатно и нецензурисано питање које се у светлу медијског препуцавања скоро па намеће: Да ли ће сада духовни отац владике Григорија, епископ у пензији Атанасије (Јефтић), написати једно три-четири протесна писма и послати их у Немачку? Овог пута свом духовном сину владици Григорију. Послати их са истим жаром «истинољупца» као што се нехришћански и уз салве увреда недавно расписао против Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја, Епископа Бачког Г. Иринеја и целог Светог Синода СПЦ? Као браниоц Космета и вајни борац за нецензурисани поредак у СПЦ ваљало би му се ускоро јавнути из каменога Тврдоша са пар протесних писама и своме духовноме сину епископу Григорију. Чисто да макар одглуми истинољупца. Писма ће потом засигурно и скоро волшебно «процурети» у јавност преко Бог зна каквих канала. Кад су у питању били Патријарх Иринеј и Свети Синод СПЦ, епископ Атанасије није штедео ни пера ни мастила за читаву канонаду писама против умишљених грехова Патријарха Иринеја, владике Иринија Бачког као и целог Светог Синода СПЦ. За очекивати би било за једног пензионисаног «истинољупца» да ће се са истим жаром тако «истинољубиво» односити и према својим духовним чедима, епископима и миљеницима западних медија и Патријарха Цариградског Вартоломеја – Григорију и Максиму. Али, судећи по већ познатим двоструким аршинима владике Атанасија, што се видело и по питању рушитеља СПЦ у Америци – епископа Западноамеричког Максима, сигурно је да нећемо дочекати протесна писма упућена из Тврдоша у Диселдорф. Као што нисмо дочекали ни протесна писма упућена из Тврдоша за Западну Америку. Кад треба бити јавни истинољубац и критичар својих духовних пулена тада епископу Атанасију изненада као да нестаје мастила, перо му се криви и ломи а интернет закулисано блокира. Или га то неко само цензурише? Можда он сам?

Све ће то са једне стране бити и веома добро и много лепо. Да се свако, па и владика Атанасије, јасно и недвосмислено покаже у свом правом и пуном светлу «непристрасног» полемичара и пензионисаног «истинољупца» који никада и никоме није био «цензор», осим ако се искрено погледа у огледалу сопствене савести и својих ранијих личних и не ретких мини инквизиција према многим људима у Цркви. Ако пензионисани «истинољубац» и цензор из Тврдоша уопште више и има снаге за тако нешто.

О Господе Исусе Христе, Распети и Васкрсли за род људски, погледај на твој напаћени српски народ којег многи млађани поклоници западне подкултуре воде и заводе за Голеш планине сапуничастих постмодернистичких имагинација постхришћанске Европе!

Својеручно цензурисан: један од 7 милиона

Ненад Кнежевић

 

Извор: "Видовдан"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 08 октобар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 39 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 Душекорисна поука из Оптинске пустиње:
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.