Распричао се српски јерарх Григорије пред немачким „Дојче веле“ (овде:)– а реч је о медију који је на буџету немачке државе – о братству и јединству у Босни, о томе како се на тим просторима увек лепо живело, у слози са другим верама и обичајима. Тако је, рецимо, око 1965. године говорио неки титоистички омладински функционер! Да не препричавам, чини ми се да је најкоректније да га цитирам:

„Будућност Босне и Херцеговине видим у ономе у чему је била најљепша њена прошлост. То је поштовање комшије, другог човјека. Поштовање Бајрама, једнако као и Божића. То је звање комшије на Бајрам, на Ускрс или Васкрс. То је била Босна и Херцеговина увијек. То је тамо рађало велике писце као што су Иво Андрић и Меша Селимовић. Богатство у различитости је то рађало… Сјећам се из детињства, у БиХ се раније никада нисмо дијелили на Србе, Хрвате и Бошњаке као данас. У новије вријеме је дошло до национализма, али отприлике јер тамо каснимо за сто или 150 година. Оно што се у Европи дешавало у 19. вијеку, то се у Босни дешавало у наше дане.“ („Дојче веле“, 4. 10. 2019)

Не могу да верујем да у тих неколико речи човек изговори толико површних тврдњи и историјских неистина. Као прво, национализам није појава тек „у новије вријеме“. А о томе сведоче управо писци које владика спомиње. Иво Андрић, на пример, у свом чувеном есеју, спомиње писмо свог пријатеља Макса Левенфелда, Јеврејина из Босне. То је било у марту 1920. Он ту говори о Босни као о „земљи мржње и страха“. Морам да признам да сам ја од оних који пре верује Иви Андрићу него епископу Григорију.

А шта тек да се каже о „Травничкој хроници“, где се хируршком прецизношћу описује мучење Срба од стране муслимана, набијање на колац или данак у крви. А да не спомињемо геноцид над Србима, које су починили муслимани и римокатолици током аустроугарске окупације од 1914. до 1918, те хрватских и муслиманских злочина током Независне Државе Хрватске од 1941. до 1945. године!

Сем тога, у Европи су се дешавале ствари, у не тако давној прошлости, које нису биле нимало безазлене и не могу да нам служе као пример. Овде не мислим само на нацизам у Немачкој од 1933. до 1945. године. Зашто све то епископ прећуткује? Из незнања! Или је посреди нешто друго?!

Немачка је, поред Ватикана, прва признала сепаратистичке покрете у Словеније и Хрватској и тиме, према оценама самих немачких савезника са Запада, изазвала грађански рат у Југославији.

Владика описује свој рад у Немачкој, где је стигао пре годину дана:

„Тачно видим да католици и протестанти имају оно што ми немамо: Организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну дјелатност, на свеопшти живот.“

И ово је једна потпуно неозбиљна тврдња. Не може се упоредити положај СПЦ са црквама у Немачкој. Наш народ и његова Црква били су вековима затирани, током Првог и Другог светског рата, а нарочито за време владавине Хрвата Јосипа Броза. Тада је, према неким проценама, страдало много свештеника СПЦ, а неки верују чак и више него у доба страховладе НДХ.

Титоистички режим је одузео имовину СПЦ и она је просто остала без икаквих могућности да има „организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну дјелатност“.

За разлику од владике, који је тек стигао у Немачку, дакле, он је још увек у мојим очима нека врста туристе, ја сам у тој земљи провео преко три деценије. Далеко боље знам од епископа Григорија – то могу да кажем са великом сигурношћу – каква је стварна политичка ситуација у земљи. Топло му препоручујем да прочита моју књигу „Слика Срба у немачким медијима 1990–2000“, издавач: „Прометеј“, Нови Сад 2003.

Многи католици, а нарочито протестанти Немачке подржали су Хитлера. Ово је чињеница. Када говори о тим стварима, онда ваља да се не говори половично, већ да се каже цела истина.

И када се томе дода да је та особа „епископ СПЦ“, онда цео случај добије једну нову, другу димензију. Како је могуће да Григорије буде изабран за владику? То је по мени кључно питање. Са тако скромним знањем, а истовремено са великом медијском подршком неолибералних кругова, он није, нажалост, једини владика СПЦ, који данас ужива глас „отвореног, модерног и храброг јерарха СПЦ“.

Један од могућих одговора јесте управо у невероватном страдању српског народа и његове Цркве. Биолошки губитак јесте толико велик, да су данас на површину испливали они који у доба, на пример, једног патријарха Варнаве, владике Николаја, архимандрита Аве Јустина или владике Валеријана Стефановића не би никада могли да добију тако високи чин. Прво би далеко дуже времена морали да буду искушеници, па монаси, па тек онда игумани. По мени, боље да имамо мање монаха и свештеника, али да су то личности – како је волео да каже Жарко Видовић.

А шта имамо данас? Велики број свештеника и владика постали су доктори теолошких наука. Колико вреде те дипломе и ти докторати? Онолико, колико и оне докторске титуле, које су стечене на бројним приватним универзитетима у Србији и са њима данас машу и диче се многи министри у влади Ане Брнабић. Дакле, ништа. И новац, када се штампа у огромним количинама, постаје само безвредна хартија. А шта је тиме добила СПЦ и њен народ?

Није крив ни сам јерарх Григорије – колико они који су га изабрали. Како је могуће да неко буде изабран за епископа, а да је претходно само шест или седам година био монах, а да се ту приброји и „стаж“ искушеника? Владика Григорије се године 2005. „прославио“ тиме што је позвао Караџића и Младића да се предају Хагу. А његов став стоји супротно осећањима огромне већине Срба и свештеника СПЦ.

Не познајем ни владику Григорија, нити, дакле, могу да имам нешто против њега лично. Но, није ми свеједно шта се догађа са „нашом најстаријом институцијом“. Нити патријарх, а ни владике нису СПЦ, већ сви ми који нисмо равнодушни према судбини наше Цркве. Стање у СПЦ није добро. А овај случај само је један од примера озбиљне кризе у којој се она налази.

Извор: "Стање ствари"