„Да грешна народа! Народа огрезла у безакоњу! Семена зликовачкога, синова покварених! Оставише Господа, презреше свеца Израиљева, одступише натраг.

Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло.

Од пете до главе нема ништа здрава, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцеђене ни завијене ни уљем заблажене.“ (Ис. 1, 4-6)

Ове речи великог пророка које су се  некад односиле на јеврејски народ, најбоље описују садашње стање нашег народа.

Особито је приметно велико отпадање од Бога и вере међу црквеном јерархијом, дакле, код оних који би требало да дају народу светлост познања, и да буду примери живота по Богу.

Да је неко здравије време, мали број епископа би остао у свом степену. Јеретичка учења, заједништво и молитве са јеретицима, тежња за уједињењем са њима кроз екуменизам, увођење новотарија у богослужењу, изазивање раскола, неморал, мужелоштво, спрега са властима и страним службама, злоупотреба црквеног новца, богаћење и луксузан живот, речју – много тога што се не би смело наћи ни код обичних верника. Јер како неки епископ, и након јавног видео записа где је интиман са млађим мушкарцем, може и даље да остане у свом чину? Или да неко остане епископ и након сведочења више дечака да су сексуално злостављани? Или да останe бeз истрагe епископ који je јавно oптужeн да има женy и децу? Или да остану епископи и након заједничких молитава са јеретицима, након увођења истих у православне храмове и присуствовање у њиховим, након учествовања у екуменистичким скуповима, након паљења свећа у јеврејским синагогама, након посећивања папе, након вођења многих свештеника њему на поклоњење? Како неко може остати епископ и након јавних јеретичких учења  да циљ хришћанства није испуњење заповести Божјих, да је погубно обраћати пажњу на грех, крст, избављење од ђавола и искупљење од греха са циљем да нам Бог опрости грехе, и још пуно јереси које ударају на саме основе хришћанског учења? А и како је могуће да се наведени преступи толико толеришу, а да се један законит епископ због наводних и недоказаних финансијких малверзација, великом брзином свргне и прогна са своје епархије, проузрокујући тиме велики раскол у нашој Цркви?  Чак и оно мало правоверних епископа што је остало, њихов глас као да се и не чује, а дужни су изобличавати зло које разједа Цркву Христову, без икаквог страха, чак и по цену свргнућа, прогона и тамнице, чак и по цену смрти.

Што се свештеника тиче, и ту слика није ништа боља. Будући да је основни услов за рукоположење, не добродетељни живот и врлине будућег јереја, већ диплома Богословског факултета, где се много тога предаје од највећих јеретика данашњице, и који је прожет духом екуменизма и модернизма, онда и не треба да чуди што и међу свештенством има тако пуно екумениста, новотараца, модерниста, неморалних. Али овде бих нарочито истакао једну страст која је доминантна и препознатљива за данашње свештенство. Страст коју свети апостол назива кореном свих зала - страст среброљубља. „Колико оче за опело? Седам хиљада.“ Одговара свештеник без имало страха и зазора, без имало гриже савести, без имало стида и срама, без имало дрхтаја у гласу, као нешто што му природно следује, као плата за његов труд. Колика је само бол оних који се растају са покојником, колико је пуно трошкова који прате све обавезе око сахране.  У целом свету, чак и међу незнабошцима,  сматра се моралном обавезом и хуманошћу, помоћи онима који су остали без најмилијег, макар мало ублажити њихову тугу. Али овде свештеник, не задовољавајући се тиме да домаћин сам одреди висину прилога који ће добровољно дати, тражи свој износ, унапред одређену тарифу, за свој сат молитве, за сат који износи безмало шездесет еура, за шта би му и  на Западу многи позавидели. Поуздано знам да је у неким местима „тарифа“ за опело и знатно виша. Што се тиче крштења и венчања и ту су цене доста високе, постоји посебна цена за кума, посебна за домаћина, све је потанко прецизирано. Ту је и омиљена треба појединих свештеника – водице. Двапут у току године, јако пуно домова, молитва се скрати и сажме у свега пар минута да би се све постигло, и на крају – зарада је огромна. Колико је мени познато, ни у једној другој Православној Цркви не постоји пракса да свештеник иде од дома до дома да освећује воду, већ се освећење обавља у храму. Колико само презривих погледа, колико подсмеха, колико оштрих и увредљивих речи, колико непријатних гестова, колико затворених врата, колико лутања и изгубљеног времена, и чега све не још свештеник претрпи, док свима не освешта воду. Зар не би било много логичније да уочи Васкрса и уочи слава свештеник одреди дан када ће освештати воду у храму, и обавести народ о томе, него да иде од дома до дома, и то добрим делом код људи који су непобожни и нецрквени, или непријатељски расположени према Цркви и свештенству.  Али ту би зарада изостала. Народ треба понизно, у скрушености и покајању да прилази Цркви, а не Црква у лицу свештеника да иде на ноге народу, понижавајући се и изнуђујући новац на овакав начин. Али, рећи ће неко, па и свештеници  треба од нечега да живе, и они имају своје породице, и своје обавезе и трошкове, и њихова деца требају на факултете. А зар ће Бог оставити слуге своје да буду у оскудици? Зар је мало оних који остављају прилоге, зар ће неко оставити свештеника без прилога након извршене требе? Ако неко и не да прилог, обично Бог подстакне другог да да много више. А ако би неким случајем свештеник и доспео у оскудицу, чак и тада би требао да слави Бога због тог удела, јер је таква атмосфера апостола и светих, који су подносили оскудицу и тескобу, и живели у беди и искушењима, „сиромашни, а многе богатећи“. Јер ниси постао свештеник да би стицао земаљска блага и живео у изобиљу и луксузу, нити да би својој деци омогућио високо образовање, него да би служио Богу и просвећивао народ, водећи верне путем спасења. Било који вид наплате свештеника за своје услуге и требе, јесте апсолутно неканонски и нехришћански. Другачије је, ако неко сам зажели, по својој доброј вољи, да да прилог свештенику и Цркви. Али Црква није компанија да би имала „цене“ и „тарифе“ за своје услуге. „На дар сте добили, на дар и дајите“. „Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити.“  „А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни.“ Нажалост, и међу свештенством има неморала,  прељубе и разврата, неки су чак и разведени, што је све за канонско свргнуће, а што се све свесно толерише. И завршавајући реч о свештенству, потребно је поменути и оне свештенике који живе достојно свог призива, који немају своје „тарифе“, већ чешће сами дају милостињу, који се труде на пољу проповеди и опстају поред свих искушења, који су у сваком смислу ревносни и сваке хвале достојни, али којих је, нежалост, веома мало.

Говорећи о народу, имамо оне који су при Цркви, и добар део оних који себе сматрају православнима, али који живе горе од незнабожаца. Такви обично посећују храм два-три пута годишње, посте за Велики Петак и Бадње вече, или чак ни тада, и евентуално за неку посну славу. Хиљаде абортуса, неморала, блуда, прељуба и разврата, убистава и самоубистава, крађа, криминала, наркоманије, свађа и непомирљивости, гнева, сујете, гордости, користољубља, човекоугађања. Особито је доминантан дух блуда и разврата, који је препознатљив и у начину облачења, и у  самом начину живота, којим се, нажалост, од малена заражују и наша деца, усвајајући његове импулсе. Будући да су им интернет и телевизија лако доступни, кроз своју радозналост упијају неморалне утиске и слике, навикавајући се на живот у таквој атмосфери као на нешто уобичајено, тако да од ране младости ступају у блудне односе, прелазећи из везе у везу, скрнавећи се и убијајући своју душу, и чинећи је неспособном за брак и породицу. Када је реч о убиствима нерођене деце, такозваним абортусима, само ради тог греха, достојни смо да се име нашег народа нађе на сметлишту заборава. Просто је несхватљиво да родитељи, који би требало да су извор највеће љубави према свом породу, рукама лекара убијају сопствено дете, које не може да пружи било какав отпор, лишавајући га не само овоземаљског живота, већ и могућности најспасоноснијег крштења, за живот вечни. Будући да у нашем народу постоји дугогодишњи проблем „беле куге“, то јест да више људи умре него што се роди, то се власт труди да разним мерама реши овај велики проблем. Једним законским актом о забрани абортуса, овај проблем би био заувек решен. Сваке године имали би по један град новорођене деце. Јер, како рече духовни горостас нашег времена, архимандрит Рафаил Карелин: „Док убиство деце не буде објављено највећим злочином и стављено ван закона, дотле ће сви позиви на мир и праведност бити само маска на лицу канибала“. Такође је јако присутан и грех самоубиства, који људске душе одводи директно у пакао, без икакве наде на помиловање, а који је последица погрешног начина живота, неправилних схватања, гордости и себичности, неверовања у Бога и Његов Промисао.  Учесталост овог греха јесте поуздани показатељ душевног безнађа  и помрачености једнога народа.

Говорећи о људима који су при Цркви, иако је приметно да је њихов број у порасту, још увек је мали број оних који живе правим црквеним животом, који се суштински укључују у живот по Јеванђељу. И поред тога што и верујући нису изузети из свеопште поплаве греха, што су и код њих присутне одређене заблуде и духовно незнање услед незаинтересованости и навикнутости на грешни живот, као и услед недостатка правих духовних руководитеља, постоје и светли примери, који и поред све немоћи  и слабости својствених нашем нараштају, труде се и ревнују у вери, које Господ води путем спасења.

Што се тиче наших властодржаца, мислим да се тешко могу наћи праве речи које би верно описале количину зала која је ту присутна. Неутољива жеђ за влашћу, и небирање средства да би је се домогли, тежња за контролом над целим друштвом и над сваким појединцем, путем лажи и лукавстава, користољубља и ситних интереса, подмићивања, уцена, претњи,  принуда и свакојаких нискости, тровање деце путем присилне вакцинације,  тровање ваздуха хемијским отровима из авиона, предаја и издаја дела своје територије и издаја сопственог народа и државе, разне афере, корупција, дрога, оружје, криминал, енормне крађе и мегаломанска богаћења на леђима народа, јавно промовисање содомитских грехова, јавно промовисање неморала и духовно тровање народа средствима јавног информисања,  предаја друштвених добара у руке странцима, слепа послушност  непријатељима наше државе и народа, који су нас убијали и због којих и данас у најтежим мукама умире хиљаде људи, који су их и довели на власт. Могло би о властима још много шта да се каже, али је неумитна чињеница – какав народ, таква власт. Бог је праведно допустио да такви владају над нама, јер је сам народ отпао од Бога. Дакле, нисмо достојни боље власти.

Уопштено говорећи, с правом се може рећи, да је наш народ захватила велика апостасија – отпадништво од Бога и вере, од моралних и духовних закона, отпадништво које угрожава наш духовни и национални идентитет, и само наше постојање и наш опстанак. Појава великог броја болесних људи и учестале смртности у нашем народу, само је одраз духовних болести и духовне смрти. Јер је духовна смрт много страшнија од оне телесне и привремене, јер она значи вечну одвојеност од Бога. Шта да чинимо да бисмо избегли такву смрт, да не би и ми доспели до удела народа давно отпалих од Бога? „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“ „Покајте се и верујте у јеванђеље“. Покајање је, дакле, основ свега и почетак доброг пута, промене која би, свакако, резултирала добрим исходом. Но да ли је наш народ способан за покајање? Док год човек дише, има наде на покајање. Али наш народ је толико запао у адске мреже, толико га је захватила разорна бујица греха, да нам је потребно право чудо да би се вратили са злог пута. Познато је да када грех у великој мери овлада човеком, и демони задобијају велику власт над њим, тако да је њему јако тешко да се врати у природно стање, и са сваким учињеним грехом усличује се њима, и као да доспева до границе, где је покајање готово немогуће.  Јер ако неки од поменутих свештенослужитеља, и након учињеног смртног греха, и сами не оставе свој чин и службу и припадну покајању, што би по свим канонима било неопходно, него напротив, настављају са својим грехом, и са таквим грехом за који је и за обичне вернике канонима предвиђена вишегодишња епитимија забране причешћа, настављају да служе литургије и причешћују се Светима Тајнама, како се од таквих може очекивати да воде и просвећују народ, да га призивају на покајање и живот по Јеванђељу, када нису у стању ни сами себе да воде.  Јер је страшно грешити гресима смртним, довољан је један смртни грех, и да онај кога смрт затекне у њему, заврши у паклу. Али је много страшније у таквом стању примати у себе Христа, сједињујући се са Њим кроз Свето причешће, и за обичне вернике, а колико више за свештенослужитеље. Такво причешће не само да није на корист и освећење, него на „суд и на осуду“, и на приопштавање палим духовима. А шта очекивати од обичног народа када је такво зло присутно код духовних вођа? Од кога ће бити просвећени, од кога поучени и речју и примером, да би се вратили на пут покајања?

И поред свег нашег отпадања и велике огреховљености, још увек нас Господ трпи. Још увек смо живи и поштеђени ратних страдања и разарања, катаклизми, глади и великих помора, још увек је благодат Божија присутна у нашим храмовима, још увек Господ очекује наше обраћење. Но не смемо заборавити да је Бог наш, не само Бог милости, него и Бог правде. Ако и даље истрајавамо у гресима и непокајаности, и дуготрпљење Божије може бити окончано, а онда ћемо добити по делима нашим. „Страшно је пасти у руке Бога живога“. Морамо се поправити, најпре себе, кроз усрдне молитве и друга богоугодна дела, а потом покушати утицати и на ближње. Како би умилостивили Господа, како би се испуниле речи нашег великог светитеља, владике Николаја: „Замириса земља од тамјана, заблиста се Христова истина, зацари се милост и поштење...“ Наши преци су крвљу печатили своје подвиге, приносећи себе на жртву Богу, „за Крст Часни и слободу златну“, како би нам оставили здраво духовно наслеђе и слободну државу. Покажимо се и ми, макар мало, достојни својих предака.  И међу клиром и међу вернима постоје појединци добрих намера, постоји „изабрани остатак“ који корача правим путем и ходи у страху Божијем. Поред сопствених подвига, потребно је и што тесније повезивање таквих људи, како би се заједничким деловањем, у духовном јединству и сагласју, позитивно утицало на добробит Цркве и народа. Неопходно је и благовремено откривати зло које војује на Цркву и на народ, и разобличавати га,  неопходно је, уз Божију помоћ, борити се против њега. „Да дођу од лица Господњег времена утехе“, како би нам Господ поправио  државу и народ, и подарио мир и благостање, да се неокаљаном сачува чистота Христовог учења, како би народ био здрав у вери и ходио путем спасења, у вечну заједницу са Богом и Свима Светима. Амин.

Марјан М.